Početna Sadržaj Tekstovi i kolumne Oligarhija ili demokratija

Oligarhija ili demokratija

898
0
SHARE

Posle èetiri godine posle izvršene oktobarske revolucije, kada su graðani srušili omrznuti despotski režim u rastrojstvu, prvo na izborima a onda izbornu volju odbranili na ulici, raspršile su se sve nade i oèekivanja o boljem životu. Slatkoreèive marketinške poruke silikonskih reformatora o transparentnoj tranziciji i njenim kolosalnim uspesima, kakvih nije bilo dva veka, pukle su kao prenaduvani mehur od sapunice. Oèekivao sam da æemo dospeti do te faze propasti reforme i da æemo udariti glavom o stvarni život, pošto sam na samom poèetku tvrdio da koncept reformi nije dobar i da su loši i nesposobni ljudi došli na vlast.

Tako su na samom startu propale reforme koje zapravo, ako hoæemo iskreno da govorimo, nisu ni poèele jer sve èetiri godine imali smo nametnuti neoliberalni koncept koji se zasnivao na pogrešnoj šok – terapiji. Stažisti lekari su hteli da glume vrhunske iskusne hirurge i oni su poèeli da operišu bez anestezije, kako se hvalio njihov ideolog vulgarnog pragmatizma. Makijavelistièki pokušaj lažnih reformatora da agresivnom propagandom ubede sve siromašnije graðane kako bolje žive samo što oni toga nisu svesni brzo je propao jer takav dogmatizam fundamentalista tržišnih odudarao je od realnosti. Ni proterivanje morala iz politike nije pomogao šibicarima da sprovedu pogrešne reforme. Jednostavno, problem je bio u tome što je koncept reformi bio nakaradan i zbog tog koncepta dospeli smo danas u æorsokak.

Ako hoæemo da krenemo napred moramo napraviti novi koncept reformi i održati javni okrugli sto svih struènjaka iz zemlje i rasejanja oko izgradmnje koncepta reformi. Bez otvorene javne rasprave struènjaka o daljem razvoju države ponovo æemo upasti u tranzicione zablude. Nemamo previše vremena za gubljenje. Ova generacija nema prava na grešku. Iskustva za ove èetiri godine su nam dovoljna da napravimo moderan koncept razvoja Srbije. Koncept koji æe biti u interesu svih graðana u državi a ne samo onih koji sprovode reforme i njihovih finansijskih mentora. Prema poslednjem istraživanju Centra za prouèavanje alternative tranzicioni dobitnici su 2/dva/ odsto graðana, još 8 odsto su njihovi sateliti, dok 60 odsto graðana živi ispod granice egzistencije a 20 odsto nešto ispod te granice. To su uèinci jednog pogrešnog koncepta bez razvoja. Koncepta koji je pravljen za oligarhiju.

Odmah posle izvršenog oktobarskog prevrata pisao sam i opominjao graðane da reforme nisu dobro poèele, pošto su preletaèi svih boja i ideologija prešli na stranu pobednika. Nešto kasnije, kada mi je postalo potpuno jasno šta se sprema, zabrinuto sam ukazivao na demonski savez koji je uspostavljen izmeðu: vrha tajne policije, vrha krupnog kapitala, vrha krupnog kriminala i vrha DOS-a. Taj pakleni pakt o nenapadanju i saradnji upropastili su izvornu energiju graðana željnih promena i doveli su do uspostavljanja kastinskog društva. Glavni krivac za uspostavljanje tog saveza bio je novi režim, taènije vrhovi tog režima koji su pokazali da nisu istorijski dorasli da upravljaju državom. Njihova glavna preokupacija je bila kako da se lièno obogate. Zbog toga poluge društvenog režima nisu menjane i graðani su shvatili da je sve isto samo da njega nema. To je bila kobna greška koja se na kraju završila tragedijom.

Nakon izvršenog oktobarskog prevrata oligarhija je, o njoj danas ovde pišemo, bila u paniènom strahu da æe doæi pod udar zakona. Graðani su oèekivali pravdu i hapšenje svih koji su se obogatili na njihovoj nesreæi. Svako ko je u Srbiji imao veliki kapital i hvalio se time stekao je taj kapital služeæi Despotu i varajuæi i pljaèkajuæi graðane. Kapital oligarhije steèen je na kriminalni naèin. To odgovorno tvrdim jer više od dve decenije radim na finansijskom tržištu u ovom delu sveta i dobro znam kako je ko sticao kapital. Poznajem novopeèene bogataše kada nisu imali ništa i kada su nosili prljave bele èarape sa izlizanim odelima uz obaveznu konduktersku mašnu vezanu pedalj ispod grla. Nisu oni bogatsvo stekli svojom preduzimljivošæu i umešnošæu na tržištu, jer su bili veliki lenivci i neznalice, nego na poltronskom služenju despotskom režimu. Despot im je dodeljivao monopole u oblasti telekominukacija, finansija, uvoza i izvoza, a oni su zadržavali novac za sebe posle izmirivanja državnog reketa. Bogatstvo koje su nagomilavali nije bilo njihovo. Despot je mogao svakog trenutka da im uzme sve.

Oligarsi su se šepurili tuðim bogatstvom verujuæi da æe despotski režim veæno da traje. Jedan pohlepni novobogataš, japijevac, ministar u despotskoj vladi, danima me je ubeðivao da se manem opozicije i uðem u Vladu pošto Despota niko neæe moæi da sruši jer ima finansije, medije, policiju i vojsku. Taèno tako je rekao. I to su stvarno bile poluge vlasti. Sve je bilo pod kontrolom Despota i njegove familije tako da niko nije mogao ništa da uradi bez njihovog znanja. Pošto sam odbio da saraðujem sa režimom, duboko verujuæi da istorijski neæe dugo trajati, pošto sam više voleo slobodu od ukradenog bogatstva, gvozdena peta despotovog režima uništila je kriminalnim radnjama sve što sam poslovno stvarao. Jedan kriminalac, poslat od strane režima da završi zapoèeto, ceneæi moje iskustvo, znanje i poštenje iskreno je priznao „brate, sve mora da bude pod kontrolom“.

Despot je stvorio svoje oligarhe i svoje kriminalce koje je poput pasa tragaèa, držao u dvorištu spremne za hajku na sve neposlušne. Dakle, svako ko danas tvrdi da ima pošteno steèen veliki kapital laže jer je sve to opljaèkao za deceniju vladanja satrapa. Oktobarskim prevratom oligarhija nije bila uzdrmana. Tajni savez je veæ funkcionisao. Posle bombardovanja vrh tajne policije je shvatio da je Despot izgubio razum i odluèili su da ga prodaju. Postojala je opasnost da doðe do rumunskog scenarija i niko od njegovih bližnjih saradnika više nije hteo da bude na mestu masakra. Strane sile su finansirale opoziciju i tražile su rušenje režima. Pošto je bombardovanje bilo zloèin koji je još više uèvrstio režim, administracija Imperije menja taktiku i znaèajno dreši kesu. Tajna policija kontroliše kriminalce i oligarhe i uspostavlja tesnu saradnju sa vrhom opozicije. Sve je to bilo spremno za prevrat. Despot je upao u sopstvenu zamku zablude.

Oligarhija se priklonila pobednièkoj strani preko noæi. Opozicija je bila željna privilegija i kapitala. Oligarhija je morala nešto da žrtvuje ako je htela da saèuva ceo oteti kapital. Otpoèelo je reketiranje oligarha od strane vrha DOS-a. Preletaèi su plaæali svaku cenu koja im je omoguæavala da izbegnu hapšenje. Mnogi su bili spremni da se odreknu i èitavog kapitala. To bi i uradili da je to neko zaista od njih zatražio. Ali niko nije tražio. Novi vlastodržci su bili zauzeti podelom plena. Pohlepa se razbuktavala kod pobednika. Revolucija je poèela da proždire sopstvenu decu. Kao na Gojinoj paleti kad Satrap proždire sopstvenu decu od glave. Vrh reformatora je zagrizao udicu oligarhije. Mamac je bio dobro pripremljen. Kada su progutali udicu partijski liderèiæi su bili uhvaæeni u mrežu oligarhije.

Pobednièka koalicija je bila silom stranih uticaja gurnuta u politièki pakt. Niko nije vreovao da to može dugo da potraje. Otpoèela je partijska borba oko prevlasti. Oligarhija je igrala na sve strane. Kada je prošao prvi prevratnièki talas mržnje i osvete, život se poèeo vraæati u normalu. A to je za oligarhiju bilo najvažnije. Rasplamsavanje uliène revolucije dovelo bi do giljotiranja oligarhije. Ovako, sponzorisanje vladajuæe partije i kupovina lidera smirila je strasti. Cenzurisani i kontrolisani mediji su nastavili da rade za nove gospodare. Posle nekoliko meseci bilo je jasno da su graðani prevareni.

Nakon sto dana obilaska privrede Srbije napustio sam primamljivo savetnièko mesto premijera jer sam video da je izdana graðanska revolucija. Tranzicija je krenula u pogrešnom pravcu. Oligarhija je kontrolisala Vladu i pripremala privatizaciju. Konsultanti multinacionalnih kompanija na privremenom radu u Vladi poèeli su da uzimaju provizije rasprodajuæi srpsku privredu. To je bio poslednji zlokobni udarac našem narodu i državi. Srbi su vekovima bili remetilaèki faktor na Balkanu i sada je otpoèelo uništavanje ekonomske osnovice države. Neokolonijalizam je prelazno stanje prema protektoratu. Administracija Imperije u rastrojstvu prihvatila je saradnju sa oligarsima. Važno je bilo samo da se slomi kièma pobunjenicima koji razmišljaju svojom glavom i rade u nacionalnom i državotvornom interesu. Zatvaraju se oèi pred kriminalom oligarhije i dozvoljavaju da ojaèaju svoje interese.

Srbija danas mnogo više podseæa na neku latinoamerièku banana državu, nego na ozbiljnu evropsku zemlju. Posle èetiri godine nametnute tranzicije ponovo smo se vratili na poèetak. Oktobarske vatre se pale svuda po Srbiji. Pale se ne zbog toga što to neko organizovano radi, veæ iz oèaja. Svuda sirotinja i beda. Beznaðe. Apatija. Nepokrenuta privreda i nezaposlenost. Na drugoj strani raskoš i bahatost oligarhije koja vreða ljudsko dostojanstvo. Ovo stanje ne može dugo potrajati. Ako ovako nastavimo sigurno æemo nestati kao narod. Na dobrom putu smo da se samouništimo meðusobnim svaðama i podmetanjima.

Srpska elita je sagnula glavu i èeka da nevreme samo proðe. Greška! Neæe samo ništa proæi. Pseudoelita na vlasti je politièki narkotizovana i spremna je da proda sve ideale, državu i naciju radi produženja agonije. Psihopate na vlasti jedino mogu da funkcionišu u raspadu svih moralnih principa. Oligarhija pothranjuje gramzivost i pohlepu javnosti. Idoli mlade generacije postali su sillikonski politièari, pevaljke, sportisti i bizmismeni sa kriminalnim dosijeima. Moral je potpuno proteran iz javnog života. Seæanja se brišu naruèenim spotovima koji velièaju oligarhiju. Državne institucije se raspadaju. Sudovi su korumpirani. Graðani oèajni i sluðeni.

Bio je to pravi trenutak da se oligarhija razotkrije i pojavi na politièkom tržištu kao spasilac nacije. Poverovali su da se parama sve može kupiti. Poverovali su da se mogu oprati biografije agresivnim prostaklukom. Potcenili su inteligenciju sopstvenog naroda. Hteli su „nabrzaka“ da se nametnu i uzmu vlast. Ali nije im uspelo. Lokalni izbori u septembru su pokazali da graðani traže alternativu.

Najveæi pobednici tih izbora su 67 odsto graðana koji nisu izašli na izbore. Ako tom procentu dodamo još 15 odsto onih koji izlaze na izbore zbog graðanske dužnosti ali ne znaju za koga da glasaju, onda je to èitavih 82 odsto graðana koji traže novu politièku ponudu. Oligarhija im to ne može obezbediti. Umesto njihove vladavine ponudio sam graðanima – narodni kapitalizam. Ponudio sam društvo koje æe biti utemeljeno na srednjoj klasi, razvojem akcionarstva podiæiæe se životni standard graðana, vladavini prava, izgradnji institucija, republikanskoj ideji i novoj eliti koja æe nastati konkurencijom na tržištu. Elite koja æe raditi za interese svoje države i svog naroda. Elita koju oligarhija neæe moæi da potkupi. Nikad.

Umesto kastinskog društva treba nam jaèanje srednje klase. Umesto latifundista i feudalaca trebaju nam graðani kapitalisti. Umesto monopola neprosveæenih i gramzivih, slobodno tržište vaspitanih i radnih. Umesto bahatosti i kièa, skromnost i štedljivost. Srbija je na prekretnici. Verujem da još uvek imamo snage da pobedimo sami sebe. Jer najveæi neprijatelji smo sami sebi. Napokon moramo pogledati u sopstvenu dušu. Nema napretka bez katarze. Što pre to bolje za sve nas.

SHARE