Posle svega što nam se desilo od petooktobarske kontrarevolucije, kada su plaćeni opozicionari dovedeni na vlast uz pomoć prevarenih i izmanipulisanih građana Srbije, posle ovakve nemilosrdne pljačke u procesu privatizacije, kada su prodati nacionalni resursi od strateškog značaja za državu, posle tromesečnog natezanja reformatora, šifrovanih eksperata i korumpiranih legalista oko formiranja vlade, radi zadovoljenja svih apetita partijske oligarhije, posle uništavanja parlamentarizma i institucija sistema,mogu slobodno i otvoreno da kažem da je stanje u državi gore nego da se nalazimo pod okupacijom. Naime, okupacione vlasti nikada ovako okrutno ne bi izvršili rasprodaju nacionalnih resursa, jer bi se plašile da, nakon njihovog poraza, mogu doći pod udar međunarodnih sudova koji bi, na osnovu prikupljenih dokaza, doneli presudu o reviziji rasprodaja i visini reparacije koja mora da se isplati građanima Srbije koji su bili okupirani od spoljnjeg agresora. Ali Srbija je danas dobrovoljno okupirana iznutra. Građani Srbije su na izborima mazohistički glasali za iste one političke oligarhije koje ih već više od dve decenije pljačkaju i ponižavaju. To je istina koju moramo otvoreno da kažemo, ukoliko želimo nešto istinski da promenimo u društvu.
Stanje u državi je haotično. Institucije su uništene, dok su političke oligarhije pod kontrolom pohlepnih tajkuna. Pljačka je u toku. Sve manje imovine ostaje za rasprodaju. Dugovi u državi iz meseca u mesec sve više rastu i postaje jasno da smo upali u dužničko ropstvo. Kako ćemo puniti budžet kada sve rasprodamo? Šta će prodavati naši potomci? Od čega će oni da žive? A njihova deca? Na ta pitanja niko ne daje odgovore. Tačnije, takva pitanja niko ni ne postavlja. Zašto bi postavljali, kada su mediji zaokupljeni pornografijom i banalnošću malograđanske kvazielite koja je opsednuta sama sobom i svojim ličnim izgledom. I bogatstvom stečenim preko noći. Otetim i opljačkanim od onih nesretnika koji su postali žrtve tranzicije. Postali su žrtve jer nisu znali da kradu. Nisu vaspitani da otimaju, niti da lažu. Zato su postali gubitnici. U bolesnom društvu oni ne mogu da opstanu. I moramo otpočeti ozdravljenje društva da bi neki novi ljudi dobili priliku da se iskažu.
A nema ozdravljenja dok se prvo ne postavi dijagnoza. A dijagnoza je surovo istinita – naše društvo je mentalno obolelo. Odbegli pacijenti iz ludnica, lopovi, kriminalci, kleptomani, narcisoidni praznoglavci, šizofreni megalomani, jurodivi, ološ i fukara domogla se vlasti i para. Oni danas kreiraju javno mnjenje. Oni danas vode državu u propast.
Bolest je uzela maha i to se najbolje vidi u crnim hronikama bulevarske štampe. Bolest i ludilo se progresivno šire. Glupost je postala opšte mesto. Nema stida i srama. Pohlepa je pretvorena u vrlinu. Elite nemamo i građani su potpuno sluđeni. Između pinkovskih, grandovih parada ljudske gluposti i kiča, stupidnosti i prostakluka Velikog brata i javnih svadbi o trošku preplatnika na struju, između strogo kontrolisanih medija i svakodnevnih direktnih prenosa sportskih utakmica, između kanonada reklamnih spotova koji uništavaju svaku veru u lepo i nadu da postoji put izbavljenja iz organizovanog pakla, raspeo se mali, obični i siromašni građanin na sopstvenom krstu i pokušava da preživi njihove nametnute reforme, pokušava da odhrani porodicu i da vaspita decu, pokušava da sačuva ono malo duše i dostojanstva pre nego što se odluči, razočaran i poražen sopstvenim životom, da se preda i baci pod točkove komercijalne civilizacije u rastrojstvu i tako skrati muke poslednjeg čoveka.
U opštoj pomami i ludilu ni ne primećujemo da nas je svake godine 30.000 manje, da izumiremo, nestajemo, kopnimo, da smo sve umorniji i bolesniji, da smo proterali moral, poštenje, rad, samodisciplinu, poštovanje, drugarstvo i ljubav prema bližnjem, ne primećujemo da nam se podsmevaju, sprdaju i da nas izbegavaju jer nije bilo lustracije, niti katarze i poistovećuju nas sa onima koje građani i dalje biraju, a koje se pristojan i vaspitan čovek stidi. A što se više stidite, što se više povlačite, o vi plemeniti i pošteni, to su agresivniji protuve, banditi, gangsteri i secikese naše tranzicije. Sedite kod kuće i ćutite? Sklanjate se i gledate svoja posla? Mislite da će nevolja sama da prođe?
Neće nevolja sama da prođe! Moramo nešto zajednički da uradimo da je oteramo i da, konačno, počnemo da stvaramo zdravo društvo. Hrišćansko praštanje i okretanje drugog obraza je licemerno. Nema opraštanja krvolocima koji su, u naše ime, počinili zločine u Srebrenici, nema praštanja tajkunima i političkoj oligarhiji koja nas pljačka, nema praštanja korumpiranim medijima i skorojevićkoj kvazieliti koja širi kič i šund. Zašto da im praštamo? Sve ih treba izvesti na sud istorije. Neka im se sudi za zlodela, izdaju i pljačku.
Tajkunima treba nacionalizovati imovinu. To je jedina kazna koju oni razumeju. Treba kriminalce uhapsiti, političare lustrirati. Peti oktobar je propao zbog nagodbi i kalkulacija. Nema trgovine sa barabama i ubicama. Nema nagodbe sa naručiocima zločina i političkim insajderima. Ako hoćemo da opstanemo i sačuvamo državu i naciju, moramo da se lečimo od opasne i zarazne bolesti. Moramo da izađemo iz duhovnog karantina i da se oslobodimo okova mediokriteta. Moramo da se menjamo i da učimo od svih onih koji su bolji od nas. Nema oporavka bez prave terapije. Nema spasa bez katarze. Nema uspeha bez napora i odricanja. Nema opstanka bez vizije i strategije.
Nema života bez pobune. Pobune na svakom mestu i u svakoj prilici. Pobuna protiv naših naravi i naše sujete. Mnogo smo grešili i sami smo za sve što nam se dešavalo krivi. Niko drugi nije kriv, nego mi sami. Nije slučajno ovo što nam se dešava. Kazna pravednika je stigla. Izbavljenje moramo sami da pronađemo. Spas se nalazi u našoj duši.
Treba biti hrabar i istinu priznati. To je put izbavljenja. Pobuna protiv unutrašnjeg okupatora.Ustanak! Ustanak protiv srpske taštine i prepotentnosti! Neka svako svoju ubije sujetu.
