Neoliberalizam je mrtav. Fridman i Fukojama su se odrekli svoje ideologije. Posle čitave decenije primene šok terapije, danas je većini intelektualaca jasno da je to bio pogrešan i štetan koncept bez privrednog razvoja. Meni je to bilo jasno još u leto 1990. godine kada sam, na poziv premijera Ante Markovića, prvi kritički govorio o pogrešnom konceptu reformi koje su se, prema savetima estradnog gurua Džefrija Saksa, zasnivale samo na kreditno-monetarnim kozmetičkim promenama, bez ozbiljnih strukturalnih promena u društvu, državi i samoj privredi.
Radeći već godinama na finansijskom tržištu nekadašnje zajedničke države, smatrao sam da je predloženi koncept reformi pogrešan i štetan i da neće moći da se odbrani nametnuti kurs vezanosti jedna marka za sedam dinara, ako se ne izvrše strukturalne promene u javnom sektoru i samoj privredi. A tamo nikakvih reformi nije bilo.Vezati slab dinar za jaku marku bilo je isto kao kada bismo, poređenje se odnosilo na to doba, vezali za novi „mercedes 600“, stari „jugo 45“ i pustili ih na autoput. Takva vezanost nije bila moguća.
A kada su počeli Rumuni da ulaze u našu državu i za naše dinare počeli da kupuju marku, bio je to najbolji dokaz da su, nakon tri meseca sprovođenja reformi, one na samom početku propale. Kupujući marke za dinare, oni su menjali lošu robu za bolju robu. Isto se desilo i nakon Petog oktobra. Prvi sam već 9. oktobra 2000. napisao tekst “Prevrtači“, opominjući da pobednički DOS reketira poražene snage despotskog režima i da za to pojedinci iz vrha DOS-a uzimaju novac, naročito od Despotovih tajkuna koji su preko noći otkupljivali svoju kriminalnu prošlost. To je bio kraj reformi koje još nisu bile ni počele. Sve posle toga bila je kozmetička prevara građana. Danas je svakome koji živi od svog rada jasno da je na delu najveća pljačka u istoriji Srbije i da su državne institucije teško obolele od korupcije. Razloge treba tražiti u pogrešnom konceptu. O tome sam mnogo pisao i sada hoću brojkama da pokažem šta smo sve propustili i šta je trebalo da se uradi. Na osnovu svega što bude izneto, građani će sami prosuditi šta im je činiti. Dakle, iznosim zvanične podatke za period 2001. do 2007. i pokazujem kako su sumanuto trošena sredstva poreskih obveznika da bi se sačuvala vlast lažnih reformatora. Počnimo od budžeta. U gorenavedenom periodu utrošeno je 363 milijardi dinara subvencija da bi se kupio socijalni mir za radnike koji su radili u državnim preduzećimai s kojima reformatori nisu znali šta da rade. To je dovelo do toga da su pare nepovratno pojedene, a da su svi nagomilani problemi ostali da se rešavaju kasnijim otpuštanjem tih istih unesrećenih ljudi.
Ako je za otvaranje jednog radnog mesta u Srbiji potrebno 5.000 evra, to znači da se za taj novac koji je potrošen u subvencijama moglo zaposliti 908.000 radnika. Navešću jedan primer: predlagao sam Đinđiću da iskoristimo moje poslovne veze u Italiji i da odemo na razgovor sa najvećim evropskim industrijalcem Anjelijem. Ideja mi je bila da predložimo Anjeliju da kupi našu „Zastavu“ za jedan evro, da svi radnici odu na socijalni program države, da država preuzme sve dugove i da se napravi moderna automobilska kompanija. Te godine u Srbiji je bilo 1,6 miliona automobila koji su bili stari preko 15 godina i mogli smo „Fijatu“ da predložimo da uđe na naše tržište, da država preko svoje banke obezbedi kreditiranje građana za kupovinu novih automobila na lizing na 100 meseci, sa kamatnom stopom od 4 odsto godišnje i da prodajna cena malolitražnih domaćih automobila košta, u zavisnosti od modela i opremljenosti, od 2.999 do 7.999 evra. Uslov je bio da se, na novoj platformi, napravi najmanje četri modela novih automobila za srednju klasu. Domaće tržište je to tražilo, a bilo je i velikog prostora za izvoz. Te godine ni Mađarska, ni Slovačka, ni Rumunija, ni Rusija nisu imale fabrike automobila i to je bila naša velika izvozna šansa. Napominjem da sam još 1992. obezbedio u Tokiju i Hongkongu dobre kontakte sa japanskim i južnokorejskim fabrikama automobila i predlagao sam da ih prvi dovedemo u Istočnu Evropu. Nažalost, predstavnici despotskog režima su ismejavali ovaj moj predlog. Đinđić se nije ismejavao, ali nije ni razumeo. Okružen malograđanima i neznalicama prepustio se njihovom konceptu zasnovanom na donacijama. Pokretanjem „Zastave“ sa 400 miliona evra i stvaranjem novog automobila zaposlilo bi se u fabrici 5.400 ljudi, dok bi se u kooperaciji zaposlilo još 100.000 ljudi. Podizala bi se i godišnja proizvodnja sa početnih 70.000 automobila na ciljnih 200.000 i omogućio bi se izvoz u susedne zemlje. Tako bi „Zastava“ postala uspešna kompanija. Svi bi imali interese u ovom poslu. „Fijat“ bi naplatio zaostale dugove i dobio profitabilnu kompaniju. Radnici bi dobili zaposlenje i dobre plate. Višak zaposlenih bi dobio nove poslove. Kooperanti bi se zaposlili. Država bi dobila povećanje budžeta i izvozne prihode, nezaposlenost bi se smanjila, a zaposlenost povećala. Došlo bi do rasta životnog standarda građana. Građani bi dobili priliku da po povoljnim uslovima kupe dobre, nove domaće automobile. Državna banka bi imala siguran plasman kapitala. I svi bi bili na dobitku. Ali, to se nije dogodilo. Zašto? Pitajte to one koji od 2000. godine upravljaju ovom zemljom. Zašto moje ideje nisu prihvaćene? Kome su smetale? Kome sam ja smetao? Čija sujeta i čiji uvoznički interesi su bili ugroženi?
Razvoj autoindustrije u susednim zemljama, koje nikada nisu imale fabrike automobila, potvrdio je originalnost moje ideje. Dalja analiza kaže: rashodi za zaposlene u posmatranom periodu iznosili su 951 milijardi dinara ili 11,88 milijardi evra. Predlagao sam da se zaposlenost u državnim službama smanji za 50 odsto, tako da bi se oslobodila sredstva za finansiranje male i srednje privrede u iznosu od 5,94 milijardi evra. Tim sredstvima mogli smo da otvorimo 1.188.000 novih radnih mesta. Danas se na jaslama države hrane 420.000 ljudi i broj zaposlenih u državnim upravama raste. Ako je pre petooktobarske kontrarevolucije oko 8.000 činovnika opsluživalo samu državnu upravu, danas je taj broj narastao preko 30.000. Napominjem da neprestano rastu plate državnim činovnicima i da se tu nalaze koreni sadašnje inflacije. Pored toga, treba znati da su rashodi za kupovinu robe i usluga u posmatranom periodu iznosili 573 milijarde dinara i da sam predlagao da se naprave uštede u državi za 50 odsto tih rashoda, što bi iznosilo 286 milijardi dinara ili 3,58 milijardi evra kapitala za plasman u privredu. Taj kapital bi zaposlio 716.000 novih radnika.To znači da bi se uštedama u budžetu na tri stavke moglo zaposliti 2.812.000 ljudi u periodu od 2001. do 2007. godine. Ako znamo da se nezaposlenost kreće oko milion ljudi, to znači da bi svi nezaposleni sa biroa dobili posao i da bi još 1.812.000 sadašnjih zaposlenih mogla da se prekvalifikuje na nova radna mesta u skladu sa potrebama svetskog tržišta. Ovu analizu moramo dopuniti i mojim predlogom za supstituciju uvoza.
U periodu od januara 2001. do marta 2008. godine iz zemlje je nepovratno otišlo 35 milijardi evra na plaćanje spoljnotrgovinskog deficita. Supstitucijom uvoza uštedeli bismo 17,5 milijardi evra i s tim kapitalom otvorili novih 3,5 miliona radnih mesta. Sve u svemu, ukupna potencijalna nova zaposlenost bila bi 6,312 miliona ljudi. Ta cifra se gotovo podudara sa brojem birača u Srbiji, što znači da bi sve strukture stanovništva dobile mogućnost da svoj interes pronađu u novom zapošljavanju i da svoje sposobnosti i vreme prilagode potrebama privrede. Zaposlili bi se da po nekoliko sati rade invalidi i penzioneri, domaćice i trudnice, maloletnici koji hoće da zarade džeparac, mladi koji se dosađuju u kafićima i koji nameravaju da napuste zemlju. Umesto prazne političke propagande, građani Srbije okrenuli bi se radu, sticanju, povećanju životnog standarda i uspostavljanju novih vrednosti u društvu. Želja za boljim životom bi pokrenula Srbiju. Interesi da se radom više stiče nadvladali bi političke manipulatore i špekulante. Srbija bi doživela katarzu. Ideologije bi umrle pred istinskim reformama. To je trebalo uraditi. To je put kojim se moralo ići. Nije tačno da nije bilo ljudi koji su imali ideje i koji nisu znali da pokrenu Srbiju. Ima stručnih, pametnih, vrednih i poštenih ljudi. Problem je bio što su ti ljudi bili van vlasti.
Lažni reformatori su se plašili konkurencije, jer su znali da oni ne mogu da vode državu. Ekonomske reforme bi rešile problem i Kosova i EU. Ovako, postali smo istorijski gubitnici. Primenili smo pogrešan koncept i doživeli šok. Potrebno je napraviti novi koncept. Nova terapija. Novi izbori neće doneti novi koncept. Nova koaliciona vlast neće imati snage da se odupre pohlepi svoje političke oligarhije. Očekuju nas učestali izbori. I to je dobro. Na nekim novim izborima pojaviće se neka nova koncepcija. Srbija vapi za novim konceptom i novim ljudima. Ne oklevajte, učinite nešto za sebe i svoje potomstvo.
Tabloid 17. april 2008.
