Menja se slika sveta. Neoliberalne teorije više ne vrede. Ono što se nekada smatralo normalnim danas, posle toliko vekova civilizacijskog razvoja, postaje ogranièavajuæe i opasno za dalji razvoj èoveèanstva. Neki novi parametri diktiraju promene koje æe dovesti do velikih zaokreta u našem ustaljenom naèinu razmišljanja. Nisam rekao da æe doæi do revolucionarnih pomaka jer nam je svima nametnutih revolucija preko glave. Ali da æe se iz korena promeniti dosadašnje poimanje ekonomske nauke, to je više nego sigurno. Naroèito æe poslovanje u privredi pretrpeti velike izmene.
Svi znate da je tradicionalna ekonomska nauka tvrdila da se uspeh preduzeæa meri ostvarenim profitom. Što je veæi profit, to je preduzeæe uspešnije. Na makreoekonomskom nivou posmatranja što privreda pravi veæi društveni proizvod to je uspešnija i bogatiji su njeni graðani. Organizovana društva su razvijenija i imuænija baš zbog toga što su uspela teoriju korisnosti da razviju do granica razuma. Potrošaèka civilizacija je teoriju korisnosti dovela do apsurda i danas smo, usled prebrzog razvoja proizvodnih snaga, koje su na momente imale zastrašujuæe oblike, dospeli u æorsokak. Naime, ovakav razvoj komercijalne civilizacije, gde tržište, ponuda i potražnja, profit odreðuju obim privredne aktivnosti i bitno utièu na formiranje društvenih odnosa, ogranièenog su trajanja. Neki mudri ljudi su o tome davno pisali, ali, nažalost, njihova upozorenja nije imao ko da èuje. Èoveèanstvo je moralo da proživi i proðe ovaj put, jer kako bi danas znali da smo pogrešili. Danas je veæ mnogima jasno da je besmisleno dalje spuštanje u provaliju i da moramo da stanemo, da se okrenemo i razmislimo kako dalje.
Ubrzani tehnièko-tehnološki razvoj i žudnja za što veæim profitom, dovela je do toga da se promenio odnos izmeðu èoveka i prirode. Narušen je Božji sklad i postoji velika opasnost, ukoliko se nastavi pohlepna trka za uspehom, da uništimo sopstvenu civilizaciju. Pošto odreðeni tajni krugovi, koji raspolažu nekontrolisanom kolièinom novca i moæi, veæ govore o zlatnoj milijardi neophodnoj za udoban život na planeti, pitanje je kada æe oni otpoèeti sprovoðenje te svoje teorije. Možda su, ko zna, veæ i poèeli da je sprovode, samo mi to, veèito u borbi za zaradom, nismo još primetili. Uglavnom, bilo kako bilo, uplašeniji deo sveta sve više danas govori o ODRŽIVOM RAZVOJU.
Èitave studije poèinju da se pišu o novoj ekonomskoj teoriji. O èemu se radi? Jednostavno, ono što je svaki naš ugledni domaæin na selu znao i èega se uvek pridržavao, sada postaje svetski fenomen. Reè je o konceptu ekonomskog razvoja koja favorizuje uz minimalno korišæenje neobnovljenih prirodnih resursa, a maksimalno iskorišæenje obnovljenih. Napokon se savest èoveèanstva probudila i postavila pitanje svima: kako æe buduæe generacije živeti ako mi prirodu zagadimo, uništimo i obesmislimo?
Ako želimo da produžimo život na zemlji, onda treba omoguæiti našem potomstvu da uživa u blagodetima životne sredine. Nemamo prava da im to zadovoljstvo uskratimo. Uništavamo prirodu da bi stvorili što veæe profite i onda, nezadovoljni sami sobom, tražimo spas u raznim potrošaèkim banalnostima, dok stotine miliona ljudi gladuje u svetu. Zar je to dostojno savremenog èoveka? Priroda je dugo trpela našu sebiènost. Sada se okrenula protiv nasilja koje vršimo nad njom. Kad neko, recimo, seèe drvo, pogotovo ako je to drvo u pluæima èoveèanstva – Amazonu, da bi ostvario profit jer je velika potražnja na tržištu, a onda, zbog prevelikog zagaðenja, ulaže isti novac da bi oèuvao narušeno zdravlje, najbolji je dokaz sumanutosti civilizacije. Isto je i sa zemljištem, vodama i drugim prirodnim bogatstvima.
Prema procenama struènjaka veæ 2032. godine æe polovina èoveèanstva imati problem sa vodom. Koja profitna stopa može da pokrije taj problem? Vrede li nove investicije ako se uništavaju neobnovljeni resursi? Uostalom, šta je danas vrednost?
Razvoj komercijalne civilizacije zasnovan je na kratkoroènoj strategiji izvlaèenja profita na raèun sve ugroženije prirodne sredine. Nova ekonomska politika moraæe da iz temelja promeni svoja dosadašnja naèela. Èoveèanstvo nema više vremena za gubljenje. Na samom smo rubu provalije.
A gde je Srbija? Imamo li mi neku dugoroènu strategiju ekonomskog razvoja? Naši državnici moraju dobro da razmisle: kuda ide Srbija?
Ne smemo da pristanemo da nas pretvore u otpad za zastarelu i prljavu tehnologiju postmodernih država. Moramo pronaæi sopstveni put koji æe omoguæiti našoj državi i narodu održiv razvoj u novom svetu. Borba za opstanak biæe surova i nemilosrdna. Niko nam ništa neæe pokloniti. Moramo se prilagoditi novom dobu. Sada treba poèeti rad na našem spasu. Naše komparativne prednosti moramo iskoristiti da bi opstali. Odmah moramo izolovati i oznaèiti sva ona mesta koja su zagaðena zbog NATO bombardovanja. Pored njih, na svu sreæu, još uvek imamo prirodne resurse nezagaðene. Oni su idealni za proizvodnju zdrave hrane. Mudrom državnom politikom trebamo da ih saèuvamo.
Na kraju, narodi se ne dele na velike i male, veæ na one koji istorijski traju i nestaju. Mnoge imperije su davno nestale, dok mudri narodi još uvek traju.
Neka i Srbija veèno traje!
Beogard, 28.05.2002. god.