Početna Sadržaj Komentari Odmuljavanje Srbije

Odmuljavanje Srbije

980
0
SHARE

Pozvao me je mladi poslovni čovek iz Novog Sada i zamolio, pošto je saznao da sam u njegovom gradu, da ga hitno primim, jer mu gori pod nogama, ne zna šta da radi i traži stručan savet od čoveka u koga ima veliko poverenje. Zvučao je vrlo razočarano, deprimirano i neki očaj je izbijao iz njegovog glasa. Zamolio sam ga da dođe u moje kancelarije da o svemu otvoreno porazgovaramo i da pokušam da mu pomognem. Bio je to mlad čovek, 31 godinu star, neoženjen, veoma simpatičan, dečačkog osmeha, pošten, vredan, vaspitan i dobroćudan, koji se vratio iz Beča gde mu je ostalo nekoliko ispita da završi veterinu, željan da se dokaže i da otpočne svoj privatni biznis. Opredelio sa za živinarstvo jer mu je pokojni otac bio veliki stručnjak i zaljubljenik u živinarstvo, pa je on odlučio da nastavi očevim stopama i da sve stečeno znanje prenese u praksu. Naravno, nije imao novac, ali je pratio pozive ministra ekonomije da su obezbeđeni vrlo povoljni start-ap krediti i da je sada pravi trenutak da se otpočne privatni biznis u Srbiji. Napustio je studije i prestoni Beč i vratio se u svoje mesto rođenja da ostvari svoj san.

Mladi poslovni čovek iz Novog Sada poverovao je ministru ekonomije da je došlo novo doba u Srbiju i hteo je da iskoristi sve te prednosti da otpočne svoj privatni biznis. Založio je stan, koji je nasledio od oca, u kojem je živela 89-godišnja baka, pošto je on živeo sa majkom u nedovršenoj kući, i dobio državni podsticajni kredit preko poslovne banke u iznosu od 25.000 evra i sa mesečnom ratom od 750 evra.
Mada ta mesečna rata nije bila baš povoljna za otpočinjanje biznisa, kako se to isticalo u reklamnim kampanjama resornog ministarstva, mladi čovek je, ipak, odlučio da otpočne proizvodnju i da tako, svojim radom i zalaganjem, stvori kapital za sebe i svoju buduću porodicu. Iznajmio je zemlju od prijatelja, podigao objekte, kupio opremu, hranu, osnovno jato, zaposlio nekoliko radnika i počeo marljivo sa njima da radi, kao da nije gazda, nego jedan od radnika na farmi.
Prve godine je sve izgledalo idealno, proizvodnja je krenula, izbacivao je u turnusu piliće, cena je bila 180 dinara po kilogramu, isplaćivao je na vreme plate i doprinose, vraćao uredno kredit i ostajalo je za njega sasvim dovoljno da bude zadovoljan. Na tom poslu se nije moglo preko noći obogatiti, što je on dobro znao, ali mogao je da zaradi i da uštedi novac za stvaranje svoje porodice. Sve je izgledalo dobro i on nije osećao umor od velikog posla koji je hrabro započeo.
A onda je ministar trgovine, jedan bledunjavi i beživotni birokrata prepoznatljiv po skupim odelima, koji je pre petooktobarske kontrarevolucije bio siromašni istraživač u institutu za tržište, koji je pre prevrata izgledao kao Gogoljev beležnik, uplašen i zbunjen, zgužvan, koji nikada na tržištu nije zaradio nijedan evro, koji je radio za činovničku platu, koji nikada nije utovario i izvezao nijedan kilogram robe, koji nikada nije ocarinio nijednu robu u uvozu, koji je na tržište gledao iz svojih grafikona i tabela, koji je svoju savest zatvorio u fiokama tog državnog instituta, da bi se preobratio u bogatog japijevca koji letuje po Dubaiju i koji zna da odabere firmiranu robu; taj, dakle, malograđanin i skorojević, pompadur naše tranzicije, mekušac i plačipička, doneo je odluku, prema naredbi svoga mentora, da se uveze živinsko meso i tako obori cena na tržištu, kako bi se, navodno, zaštitio standard građana, ali, u stvari, pravi razlog je bio da najveći uvoznik zaradi još više novca na uvozu i tako postane najbogatiji tajkun u regionu, koji ima svoje lične ministre odevene u najskuplja odela i koji piju najskuplja vina na svetu. Sve to, naravno, nije znao junak ove naše nacionalne tragedije. Nije ga ni zanimalo. Verovao je u svoje znanje i svoj rad. Ali, to nije bilo dovoljno.
Labusova reformska strategija, oličena u viziji da je bolje da uvozimo nego da proizvodimo, dovela je do takvog bogaćenja tajkuna na uvozu da je naša domaća proizvodnja potpuno uništena. Naglim uvozom vrlo sumnjivog živinskog mesa oborena je cena na svega 90 dinara i naš junak, ni kriv ni dužan, našao se u velikoj nevolji. Prodajna cena više nije mogla da pokrije cenu koštanja, počeo je da kasni sa plaćanjem dobavljačima, plate i doprinose nije mogao da servisira, prodaja mu je stala i on se našao pred bankrotom.
Banku je morao uredno prvu da servisira jer su mu pretili blokadom i stečajem. U međuvremenu, tužio ga je komšija zbog neprijatnog mirisa sa njegove farme. Počele su da redovno dolaze inspekcije, kontrole, sudski pozivi, prekršajne prijave, kazne, prinudne naplate, zatvaranje proizvodnje i blokade računa. Mladi poslovni čovek se našao u čudu. U raljama života on je bio razapet. Nije mogao da shvati zašto. Gde je pogrešio? Zar nije pošteno radio od jutra do večeri? Počeo je da se nervira, kida, jede, smršao je petnaest kilograma, nije mogao da spava, upao je u depresiju i nije znao kako dalje. Novca više nije bilo. Računi su stizali sa svih strana. Šta da radi? Iskreno mi je priznao da je jedini spas video u – samoubistvu! Najbolja investicija je da uzme najjeftiniji pištolj i da puca u sebe i tako reši sve nagomilane probleme.
Bio sam zgranut. I ja i moji saradnici. Pred nama je sedeo divan mladi čovek koji je nasamaren. Koji je izigran i bačen na smetlište tranzicije da sam sebi presudi. Banka je uredno naplaćivala svoje kamate, guverner je uredno zalivao cveće u svojoj vili na Ukletom brdu, ministar se hvalio koliko je podelio start-ap kredita, drugi ministar je kupovao nova odela u Dubaiju, tajkun je grabežljivo otimao sve što su mu njegovi ministri pripremali, maneken Tadić je govorio o evroatlanskim integracijama, mediji su svi postali kičasto ružičasti i nikoga nije zanimalo što jedan mladi čovek namerava da se ustreli i tako pokaže da još uvek ima ljudi koji imaju stida, morala i koji ne mogu da izdrže ovo kolektivno ludilo.
Šta reći tom mladom čoveku? Koji mu savet dati? Šta biste mu vi predložili?
Smatrao sam da moram da budem otvoren i jasan do kraja. Da li si zdrav? Jesi.To je najvažnije. Na prvom mestu vrednosti nalazi se – zdravlje. To što si smršao je dobra stvar, nisi morao da ideš na dijetu. Šta je tvoja komparativna prednost u toj nevolji u koju si gurnut? Tvoja prednost je što imaš samo 31 godinu. Život je pred tobom. Dakle, život nema cenu. Šta je drugo na skali životnih vrednosti? Sloboda. Da li si slobodan? Nisi. Duguješ banci i dobavljačima. Radnika više nemaš. Šta treba da uradiš? Moraš da kupiš ponovo slobodu. Kako?
Imaš hipoteku na stan i imaš nedovršenu kuću. Nešto moraš što pre da prodaš. I to je dobra pozicija, jer imaš imovinu da prodaš koja će namiriti sve tvoje dugove i koja će ti doneti slobodu. Zamisli kako je tajkunu koji nema imovinu za svoje ogromne dugove, nego njegovi ministri moraju da zadužuju sve građane Srbije da bi poslovne banke njemu prolongirale kredite?
Ili Deripaski koji ima kapitalizaciju svoje kompanije dve milijarde dolara, dok su mu obaveze 35 milijardi dolara. Znači, ti si u boljoj poziciji od njih. Ali, tvoj dug je tvoj problem. I sada idemo da rešimo taj problem. Moraš da pobediš sopstvenu sujetu. Nemaš vremena da čekaš, jer vreme radi protiv tebe. Kada upadneš u dugove, treba odmah napraviti drastične rezove. Nemoj da nasedneš na priče zelenaša koji pozajmljuju novac po 10 odsto mesečne kamate. Ako tu tražiš rešenje, onda ti pištolj stvarno treba. Iz njihovih kandži se ne možeš izvući. Zato, pamet u glavu, prodaj imovinu i zatvori dug. Nisi u prilici da biraš cenu za imovinu. Poslednja cenu koju braniš jeste visina naraslog duga. Prema mojim proračunima, tvoja imovina duplo više vredi. Znači, imaš dovoljno prostora da ti ostane novca za novi početak. Znam da ti je neprijatno zbog stare bake i majke. Ali, veruj mi, žene su jači pol od muškaraca. Tvoja baka je suviše stara da bi bilo kakvo tvoje objašnjenje razumela, prepusti da majka završi sve to. Majka je spremna na sve da bi tebe zaštitila.
Kada vratiš ponovo slobodu, bez obzira na to što si podstanar, planiraj svoj novi život. Šta si naučio iz ove nevolje iz koje si se iščupao? Ko je kriv? Ne okrivljuj druge. To je samo opravdanje. Shvati, glavni krivac si – ti! I to je velika lekcija. Hoćeš da uđeš u nešto novo? Izvini, a šta je to? Plastenici? Zaboravi. Ti nisi sposoban da vodiš posao u ovom trenutku. I to je novo saznanje. Znači, moraš da učiš posao. Predlažem ti da završiš fakultet i položiš ta četri ispita.
Govoriš nemački? Odlično, veterinar sa znanjem nemačkog je dobra kombinacija. Zaposli se i uči posao u struci. Stvaraj porodicu i polako napred. Rekao sam ti već, tvoja prednost je tvoja mladost. Nedavno je Bil Gejts izjavio da će zapošljavati samo one koji su bili na vrhu i koji su pali, jer takvi znaju da cene posao. Nema pravolinijskog uspeha. Život je sačinjen od uspona i padova. Meni je četvrti put da počinjem iznova. I to je veliki izazov. Dostojevski nije pisao svoje romane u blagostanju, nego je zapise pisao iz podzemlja svoje ranjene duše.
Mladi čovek je otišao ozaren. Nadam se da smo mu pomogli. Najlakše je gurnuti u provaliju izgubljenu dušu.
Na početku tranzicije sam rekao da organizovani kriminal može da se reši za jedan dan.Vrh organizovanog kriminala je u vrhu vlasti. Kada promenite vlast i pohapsite ministre, nema više organizovanog kriminala. Ali, glavni problem će biti – socijalni kriminal. Koji nastaje odozdo u društvu, koji se ne može kontrolisati i koji se geometrijskom progresijom širi, ako se na vreme ne leči. Sve što čitamo u dnevnim novinama, sva ta ubistva, samoubistva, perverzije i zločini samo su dokaz da je naše društvo teško bolesno i da moramo da ga lečimo.
Socijalni kriminal je najopasniji, jer se teško iskorenjuje i ne može da se predvidi. Jedini način da se izlečimo je dosledan, temeljan i sveobuhvatan razvoj demokratije, vladavine prava, uspostavljanje institucija i slobodnog tržišta, koji će doneti konkurenciju, kvalitet i rast proizvodnje i životnog standarda.To je, prema mom mišljenju, jedini pravi put izbavljenja Srbije.
Pošto danas živimo u demokratskom totalitarizmu i neoliberalnom fašizmu, predstoji nam tek borba za slobodu i pravdu. Ideologija lažnih reformatora se raspada i sve je spremno za novi početak. Čeka se samo prva iskra koja će zapaliti ovo sabijeno i neizdrživo stanje ponižavanja i pljačkanja države i građana.
Mulj i žabokrečina su zahvatili naše društvo i zato smatram da moramo otpočeti – odmuljavanje Srbije.
Odmuljavanje od političkog ološa, kriminalizovanih tajkuna, partijskih fukara, birokratskih mediokriteta, medijskih manipulatora, marketinških špekulanata, provincijalnih feudalaca i svih onih parazita kojima prija ovo stanje i koji se umnožavaju i kote u tom našem društvenom mulju. Odmuljavanje Srbije je društveni proces koji mora da počne odmah i koji ne sme više da se odlaže. To što se trenutno ne vidi koje bi to snage bile koje bi iznele društvene reforme i otpočele odmuljavanje Srbije, to je samo privid da takvih snaga nema, jer parazitima odgovara da se ništa u našem propadanju u mulj ne menja.
To je samo jedna u nizu prevara da nema ljudi koji vrede i da su svi isti, dakle pokvareni i kriminalizovani, pa, prema tome, ni ne trebaju nam nikakve promene, jer će sve ostati po istom. To je – laž! Propagandna laž reformatora koji su Srbiju uveli u bankrotstvo i koji se ponašaju gore od okupacione vlasti.
Okupaciona vlast nikada ovako drsko i bezobrazno ne bi smela da rasproda privredu Srbije, plašeći da će, kada izgube vlast, morati da plaćaju ratne reparacije. Zato već godinama tvrdim da smo mi – okupirani iznutra – da predstavnici režima rade za interese stranih država i stranih obaveštajnih službi i da Srbija nikada nije bila u težem položaju, jer se namerno sve urušava iznutra i namerno dave građani u tranzicionom mulju.
Odmuljavanje Srbije je uslov za ozdravljenje države, nacije i svih naših građana, jer smo se svi razboleli od zaraze koja se širi. Isti je slučaj kao sa zamuljanim i zapušenim našim kanalima u Vojvodini, kojih ima preko 35.000 kilometara, i koji su se toliko usmrdeli da prete da zaraze čitave gradove i regije. Ako ste prolazili kroz naše gradove u ravnici, znate o čemu pišem. Ne mogu građani da žive od nesnosnog smrada. Kanali su postali leglo opasnih bolesti. Kanali koje su komunisti napravili da navodnjavaju Vojvodinu i tako ubiramo tri žetve, danas su postali glavni izvori zaraze, jer evropski reformatori ništa nisu uradili da pročiste te kanale i otpočnu navodnjavanje oranica.
Prema zvaničnim podacima navodnjava se svega jedan odsto površina u Vojvodini, prosečni prinosi za pšenicu su 3,6 tona po ha, što je tri puta manje od prinosa u državama koje nemaju takvu kvalitetnu zemlju, ali dovoljno dugo i duboko navodnjavaju da su svetski rekorderi u prinosima. Zašto su naši kanali zapušeni? Zašto smrde? Zato što je vlast u Srbiji takva. Zato što su političari takvi. Zato što njima taj smrad i taj mulj prija. I zato se oni plaše svakog  pročišćavanja i odmuljavanja. Pričaju o evropskim integracijama, dok se davimo u smradu iz zamuljanih kanala. U vremenu naših starih bilo je nezamislivo da neko smrdi. Njihovo siromaštvo nije im dozvoljavalo da smrde. Vode i sapuna je uvek bilo. Ko nije imao novca za sapun, prao je kosu u pepelu od kukrike. Kuvao se i cedio pepeo od kukrikova drveta i time se prala kosa. Veš se prao belom glinom.
Kamene škale u Strmici u našoj avliji su se svake subote posle podne prale ribaćom četkom. Grejali smo leti na suncu u koritima vodu i kupali se posle rada u polju ili štali. Zimi smo na ognjištu u staroj kući, na verigama, grejali vodu i kupali su u limenim koritima. Krave smo prali posebnim četkama i mlakom vodom. Timarili smo konje, potkivali ih, sekli kopita magaradima, a ja sam, na svoju ruku, nekom starom četkicom čistio zube konju i magarcu.
Toalet je bio kameni i praznio se dva puta godišnje. Kidali smo đubar nedeljno. Bili smo siromašni, ali čisti i uredni. Nikada nije niko smrdeo. Traljavi su ismejavani. Stari đed je nosio pantalone sa zakrpama, ali je sve bilo čisto i uredno. Kao vinogradi u Mokrom Polju ili bašte kod Točka. Kao ženske bošče na glavama. Znali smo red i svako je imao svoje mesto u tom redu. Deca nisu mogla da sede sa odraslima za ručkom. Mlađi su čekali da stariji sipaju prvi. Mlađi su slušali i ćutali. Uveče se za večerom pravio plan sutrašnjeg rada. Ujutru se rano ustajalo i svako je išao da obavlja svoj zadatak. Samo dobrom organizacijom, slogom, štednjom i velikim radom se izlazilo iz siromaštva. Danas nismo u stanju da odmuljamo Srbiju.
Evroatlantskim integralistima ne smrde kanali. Njima ne smetaju čučavci po Srbiji. Njima ne smeta što trećina škola u Srbiji ima klozete napolju, kao u davna turska vremena. Njima ne smeta što su putevi upropašćeni i izlokani. Njima ne smeta što više od 80 odsto građana Srbije nema zube. Njima ne smeta krezava Srbija. Njima ne smeta što se većina građana ne kupa svakog dana. Ne smeta im što polovina penzionera ne jede meso. Njima ne smeta što smo prljavi, zaostali i neprosvećeni. Ništa oni ne vide od obesti. Opljačkani novac im je zamračio svest. Jedini način da ih se rešimo je da otpočnemo – odmuljavanje Srbije. Prvo sa vrha. Od predsednika Foliranta do poslednjeg ministra. Svi su oni zatrovali Srbiju svojom pokvarenošću, prevrtljivošću i neradom. Srbija je zrela za temeljno odmuljavanje. Uzmite olovke u ruke i očistite Srbiju. Odmuljavanje je proces. Trajaće dok ne bude sve čisto. Čista Srbija je naš građanski projekat. Ne oklevajte, počnite od sebe. Okrenite se i očistite svoju okolinu. Tako se počinje.

Tabloid broj 186, 2009-08-07

SHARE