Početna Tekstovi ОДГАЈАЊЕ ДЕЦЕ

ОДГАЈАЊЕ ДЕЦЕ

7706
0
SHARE

ОДГАЈАЊЕ  ДЕЦЕ

 

Данашњим родитељима је теже да одгајају децу, него што је то било њиховим родитељима.

Или родитељима њихових родитеља.

Времена су се променила.

Постала су много гора и опаснија. Много луђа и бестиднија.

Изгубила се невиност старог времена.

 

Мој ђед Јован је имао седморо деце.

И његов отац је имао седморо деце.

Био је сиромашан и породица је тешко живела у далматинском кршу.

Могао је својој деци да подари поштење и вредноћу. И ништа више.

Говорио је деци да наша породица може да преживи само великим радом и одрицањем. Нико нам ништа није поклањао. Морало се зарађивати својим рукама и тешким радом.Одрицањем и знојем.

Научио је децу да раде од малена. То је био његов породични завет.

Када је мој отац пошао у свет, пољубио га је и рекао : „ Смрад ми не доноси у кућу!“

 

Мој отац Никола је одрастао у чистој и нетакнутој природи, окружен великом породицом.

Пошто је породица живела у заједници, онда се у  авлији играло тридесеторо деца.

Родитељи нису имали времена да показују превелику љубав према неком детету.

И конкуренција је била велика.

Сурова и оштра.

 

„ Чији си ти мали?“

„ Твој, ћаћа!“

 

Деца на селу су се рано укључивала у живот.

Нису имала времена да се превише играју.

Морали су да помажу породици и да буду од користи.

Најмлађи су чували краве и овце, старији су копали и орали.

 

Рано укључивање у сурови и тешки живот довео је до раног сазревања деце.

 

Мој отац је отишао од куће са четрнаест година.

Није имао избора. Морао је да иде да не буде на терет породици.

Отишао је да учи занат.

Родитељима се јављао само писмими из дома за сиромашне.

Када је завршио занат, одмах се запослио.

И почео да шаље новац  и да помаже породицу.

 

Моја генерација је одрастала на улици.

Припадали смо индустријској радничкој класи.

Играли смо се поред фабричких ограда и чекали да почне маренда да би нам очеви дотурили кроз жицу прве упаковане воћне сокове.

Када су родитељи почели да граде кућу, морали смо да им помажемо.

Нисмо имали играчке.Понеки сретник је добио неку играчку, којом смо се сви користили.

Научио сам да бројим слажући цигле на градњи куће.

 

У  време нашег одрастања све се дешавало на улици.

Улица је била слободно тржиште на коме су се успостављале животне вредности.

На улици смо брзо учили животна правила.

Нико није смео да укључује родитеље у наше обрачуне, јер је то била велика срамота.

Родитељи нису имали времена за наша одрастања и детињарије.

Морали смо сами да се уклапамо у живот који је бујао на све стране.

 

Живот деце на улици је имао и своје велике предности за родитеље.

Децу су могли да надгледају све комшије.

Комшилук је била незванична институција друштвеног надзора деце.

Нешто као виртуелно обданиште у коме су комшије били слободни васпитачи.

Тешко детету на кога  се комшије пожале родитељима.

 

Званична институција за контролу реда у нашем крају је био месни полицајац.

Који се у време мог одрастања звао милицајац.

Комунисти су имали смисла за форму и зато су окрутност капиталистичког полицајца, кога смо гледали само на филмовима, заменили социјалистичким меким и милијим милицајцем.

Чија рука је била исто тако тешка, кажу они који су имали та искуства, као и рука капиталистичког полицајца.

 

Месни милицајац је познавао сву децу у крају.

Одрастали смо уз њега и он је одржавао ред и мир.

Милицајац је на лицу места кажњавао неваспитану децу.

Повлачио их је за уши, чупао зулуфе и лупао шамаре.

Родитељи о томе ништа нису знали. Није их ни интересовало.

Месном милицајцу су сви веровали, јер је он представљао државу.

 

Родитељи нису бринули за децу, јер су деца одрастала у мирним временима.

Држава јесте била комунистичка, али је имала свога Цара.

У држави је био успостављен ред и поредак. Цара нико није смео да оспорава.

Криминалци нису били естрадни јунаци у читуљама, него робијаши или бегунци од државе.

Који су на Западу радили за УДБ-у.

 

У време мог одрастања дечаци нису тукли девојчице, већ су их пазили.

Учитељи, наставници и професори су млатили распуштену децу.

Помагали су им најјачи ученици у разреду, који су успостављали ред.

Улица је наметала своје моралне кодексе. Презирала се издаја, превара и друкање.

Политиком се нису бавили криминалци и олош, него каријеристи и увлакачи.

Родитетељи нису децу водили  на спорт и плаћали им тренинге, него су клубоволи јурили по спортским игралиштима и молили све талентоване да  играју за њих.

Спортом се нисмо бавили због пара, него због личног престижа.

Туче су служиле за успостављање хијерархије. Није циљ туче био да се убије супарник, него да се постави на одговарајуће место у нарушеној хијерархији.

 

Родитељи нису знали где се играмо и шта радимо.

Најважније им је било да доручкујемо, ручамо и вечерамо код куће.

Обавезу коју смо добили, морали смо да испунимо.

И комшије смо морали да слушамо као родитеље.

 

Родитељи нису страховали за будућност деце.

Ако нису учила школу, деца су ишла на занате и запошљавала се у фабрике.

Ако су добро учила школу, држава је сиромашној деци обезбеђивала радничке кредите за студирање.

Које нису морали да се враћају, ако су били добри ђаци.

 

Они који су желели више и брже, одлазили су преко границе.

 

Младићи су очврснули у војсци.

Било је срамота да мушкарац не иде у војску.

Ако није способан за војску, онда није способан ни за живот.

Тако се калио прави мушкарац, који је морао да заштити жену.

После војске се запошљавало, женило и стварала породица.

 

О новцу нико није причао, јер га нисмо ни имали.

Одрастали смо у благој немаштини.

Нисмо ништа тражили од родитеља, јер нас је било срамота.

Видели смо колико се они муче и раде да би нешто створили.

Рано смо почели да зарађујемо, радећи преко омладинских задруга.

Дружили смо се са другом децом и нисмо знали шта њихови родитељи раде.

Никога то није занимало.

Нисмо причали о фирмираним робама, него о међуљудским односима.

Одрастали смо у духу заједништва и другарства.

 

Тако је то  било у доба трулог комунистичког социјализма.

А онда је дошла демократија и слобода.

Све се некако брзо променило.

Можда и превише брзо.

 

Деца су постала васпитачи својих родитеља.

Деца су се о свему питала и све одлучивала.

Мајке су пристале да буду лична послуга своје размажене деце.

Деца су прва седала за сто и водила главну реч.

Глава породице су постала наша деца.

 

Тако је друштво постало инфатилно.

 

Више се знање није преносило од искусних људи на децу.

Деци то није требало, јер су имала интернет.

Интернет је уништио образовање.

Деца су се изгубила у мору бесмислених, дневних информација.

Није више било никаквих тајни за децу. Све је било доступно. Све је било дозвољено. Слобода је подразумевала да не постоји никаква одговорност.

Није било лепоте у откривању скривених истина. Све је било на клик.

Сексуално образовање се уводи као предмет у школе.

Отац и мајка су претворени у Родитељ 1 и Родитељ 2.

Мушкарци су живели са мушкарцима, жене са женама и траже да усвајају децу.

Институција породице је потпуно уништена.Тачније, разорена.

Дато је право деци у пубертету да крију своје здравствено стање од оца и мајке.

Све се то покривало празном причом о дечијим правима.

 

Није више било нашег милицајца из краја.

Комшије су нам постали странци.

Одбацили смо све рођаке.

Нестали су верни кумови и добри пријатељи.

Школа је изгубила васпитну улогу.

Наставници су се повлачили пред распуштеним родитељима и разгоропађеном децом.

 

Деца се више нису смела да играју на улици испред куће.

Аутомобил је отерао децу у ограђене паркове.

Које чувају родитељи од педофила, манијака и криминалаца који отимају децу.

Трговина децом је постала уносан бизнис.

Страх родитеља је завладао друштвом у распаду.

 

Тешко је данас бити родитељ и тешко је одгајати децу.

Права је уметност да изведемо децу на прави пут.

Умеће је у данашњем друштву да деца постану добри људи.

И да постану узорни грађани.

Ко у томе успе, добар је родитељ.

 

Родитељи су под великим притиском.

Не знају шта да раде. Плаше се да не погреше. Налазе се пред великом дилемом.

Како децу да уче да буду поштена, честита и радна, када се у друштву вреднују нерад, лаж и превртљивост?

Ако деца не знају да се снађу у таквом друштву, да ли су за то криви родитељи?

Где су погрешили? Шта су требали да уче своју децу?

Како родитељи да погазе себе и своје моралне и људске принципе?

Како да  васпитавају своју децу?

Где да их усмере?

Како да им помогну? Како да им олакшају будућност?

 

Разумем бригу родитеља.

Уистину им није лако, јер никада нисмо имали овакав распад друштва.

Све је обесмишљено и све је погажено.

Намерно се уништавају држава, национални идентитет, грађанске вредности и породични односи.

 

Шта да раде родитељи?

 

Остајем у уверењу да се родитељи морају да држе истинских друштвених вредности у васпитавању своје деце.

Тешка времена садашњег распада ће проћи. Остаће само праве вредности.

Учите децу тим правим, непролазним вредностима.

Време ће избрисати све баналности нашег доба и нико се неће тога више сећати.

Васпитавајте своју децу да их красе моралне и радне особине.

Не наседајте на помодарство кратких курсева за васпитавање деце.

Будите паметни и самосвојни.

Улажите себе у васпитање своје деце, јер деца су наш највећи капитал.

Све материјалне вредности временом нестају и пропадају, само деца и потомство даје животном делу узвишени смисао.

 

Ево, примера.

 

У време мог одрастања у селу Стрмица код Книна, често су се мештани свађали око међа, навртања воде, уласка животиња у туђе њиве и ливаде, сиктали су једни на друге, потезали песнице, викали и годинама нису говорили, водећи праве мале породичне ратове.

Данас је то све постало бесмислено.

После етничког чишћења Срба у нашем засеоку Орашљу више нико не живи.

Пропадају старе камене куће и све је зарасло у дивљу шуму.

Када би наши стари данас устали, умрли ми од муке и туге.

Сав њихов труд и јад, све што су стварали уз велика жртвовања, данас је пропало.

 

Шта је само остало?

 

Остали су само њихови потомци.

Њихова деца. И деца њихове деце.

И деца те деце. И прича.

 

Остали су да причају својој деци о тим старим временима и тим честитим људима. О њиховом животу и погледу на свет. Можда ће неко млађи нешто и од њих да научи. Можда ће на њиховим грешкама да исправе своје грешке.

Оживели су те претке и отргли их од заборава.

Куће су пропале, баште су зарасле, виногради су се осушили, али прича о старим временима је остала у поколењу.

Прича живи. И траје.

И помаже у васпитавању новог поколења.

 

Запамтите, мајке и очеви!

 

Само  прича остају.

Није важно где данас живите, јер смо постали глобално село.

Немојте да заборавите своје корење и порекло.

Своју род и своју земљу.

Учите своју децу и причајте им о њиховим прецима.

О животу и трајању.

Учите их да запамте причу и да је пренесу на своју децу.

То је наш свети завет.

Наша древни запис.

Наша повест о трајању.

Упркос свему.

 

Београд, на Крстовдан 27.09.2016

 

 

 

 

 

 

 

 

SHARE