Početna Sadržaj Reagovanja ODBRANA

ODBRANA

850
0
SHARE

  ODBRANA

piše : Branko Dragaš, 21.04.2012

U raspravama oko političke budućnosti Srbije uglavnom preovladava mišljenje da je sve unapred određeno, da se mi u Srbiji ništa ne pitamo, da Brisel i Vašington kreiraju našu sudbinu i da su naši političari samo sluge koji,ucenjeni aferama,pljačkama i kriminalom,sprovode naloge stranih obaveštajnih službi.Naravno, svi ti nalozi su protiv interesa Srbije i srpskoga naroda, ali,kažu ti koji su se pomirili sa našom ropskom sudbinom, tu se ne može ništa uraditi. Najbolje je ne baviti se nikakvom politikom i gledati svoja privatna posla, a oni koji se bave politikom treba da budu što kooperativniji u saradnji sa svojim nalogodavcima.To je siguran put naše nacionalne propasti.
Ovo je danas mišljenje većine ljudi u Srbiji.Ljudi koji su razočarani,koji su apatični,koji nikome više ne veruju i koji ne vide izlaz iz ovog političkog košmara. Nekada to nije bilo tako.Mi ,Srbi, smo otišli ponovo iz jedne krajnosti u drugu.Nekada smo branili svoju nezavisnost,slobodu,državu u nacionalni identitet, suprostavjajući se suludo imperijalnim silama, ne vodeći računa o svom nacionalnom interesu,ginući za interese velikih sila, koje su nas uvek izdavale i kojima smo mi služili isključivo kao topovsko meso,jer nismo hteli da se pokorimo,da budemo robovi, da nam drugi kroje sudbinu i da budemo sluge u sopstvenoj kući.Naši preci nosili su tu nacionalnu svest u sebi i verovali su da smo izabrani narod,da smo naslednici lepenske i vinčanske civilizacije,da nismo došli na balkansko poluostrvo nego da smo tu ponikli,da imamo pravo na svoju ćirilicu,jezik i državu, da imamo pravo na svoj pogled na svet,da imamo pravo da uređujemo svoju kuću prema sopstvenim potrebama i da budemo dobre komšije i prijatelji sa drugim narodima,kulturama i civilizacijama.

Naši preci su nosili tu plemenitu,slobodarsku i ljudsku ideju o bratstvu svih naroda na planeti, o pravu svakoga naroda da bira svoju sudbinu, nosili su tu naivnost koja nas je skupo koštala i za koju smo platili veliku cenu, žrtvujući najbolje pripadnike našega naroda. Ponosan sam na tu našu srpsku dobrotu i naivnost, jer je to dokaz naše prastare pripadnosti prvobitnoj ljudskoj zajednici, našoj baštini,zlatnom dobu ljudske civilizacije o kojoj toliko danas sanjamo, ali moja zamerka je jedino bila u tome da smo morali, čuvajući tu iskonsku ljudskost,plemenitost,dobrotu i slobodarske ideje,da,ipak,radi sebe, naučimo da kalkulišemo,trgujemo i da vodimo dvojno knjigovodstvo naših nacionalnih interesa. To nam je zaista mnogo nedostajalo. Odnosno, to smo imali jedno vreme naše povesti,ali smo kasnije to nekao izgubili.

 

 
Naime, moja je teza o državnoj mudrosti Stefana Nemanje je poznata. Stefan Nemanja je bio prvi srpki državnik koji je razumeo istorijske tokove.Zato je napravio državu i dinastiju koja je trajala tri veka. Stefan Nemanja je naš Jakov.Imao je državotvornu viziju i mudrost da se prilagodi svome dobu. Udario je temelje naše državnosti,nezavisnosti i nacionalne slobode.

Iz današnje perspektive gledano,kako to gledaju današnji srpski političari, Stefan Nemanja bi se svim sredstvima zalagao za ulazak Srbije u sazvežđe Vizantije. Smatrao bi da Srbija nema druge perspektive i da je to jedina alternativa za našu državu I narod.Ulazak Srbije na jedinstveno tržište Vizantije i prihvatanja svih vizantijskih standarda donelo bi potpuno uništavanja naše rane državnosti, nezavisnosti i slobode.Izgubio bi se srpski nacionalni identitet u nastajanju. Postali bismo deo vizantijske imperije.Postali bismo Vizantijci, odnosno danas – Evropejci. Problem bi nastao tek sa paropašću Vizantije. Kada je 29.maja 1453 godine propalo Vizantijsko carstvo i kada su Osmanlije ostvarile svoj vekovni san da ovladaju Zlatnim rogom, mi Srbi, asimilovani kao Vizantijci, bi se našli u velikoj nevolji. Zaboravljeni srpski nacionalni identitet bi morali ili da obnavljamo, što je bila manja verovatnoća, ili bi morali da primimo novi identitet i da postanemo Osmanlije. Tako bi se potpuno uništio srpski nacionalni identitet i više Srba ne bi bilo na planeti,što je vekovni san nekih velikih sila, danas bismo pisali i govorili nekim drugim jezicima i prisećali se  naroda koji je izumreo, jer nije razumeo istorijske tokove.Naravno, ne bi bilo ni ovakvih mojih skaradnih misli.

Stefan Nemanja je razumeo svoju istorijsku ulogu.Nažalost, današnji srpski političari ništa ne razumeju. Njih ne zanima ni država ni nacija.Njima je najvažniji njihov lični interes.Zato ih i zovem – politički ološ. Stefan Nemanja je prvi shvatio da je jedini način bio da opstane srpski narod da se izbori za svoju nezavisnu državu, za svoj jezik i nacionalnu crkvu.To su bile tri institucije koje su bile garancije našeg opstanka, tri ugaona kamena koja su morali da odbrane srpstvo od asimilacije imperijalnih sila. Mnogo je lakše bilo Stefanu Nemanji da se prikloni vizantijskim integracijama nego da brani srpsku nezavisnost,slobodu i državnost. Njemu lično bi mnogo korisnije i ugodnije bilo da je bio vizantijski sluga,koji sluša izveštaje vizantijskih komesara za priključivanje i saradnju,nego da promišlja svojom glavom i da se bori za srpski nacionalni identitet. Srpski nacionalni identitet koji se bitno razlikovao od vizantijskog identiteta.Ali, koji se razlikovao i od mletačkog,franačkog,ugarskog,ruskog i osmanlijskog nacionalnog identiteta.Srpski nacionalni identitet koji je naš i poseban.To pripada samo nama i na to treba da budemo ponosni.
Stefan Nemanja je prvi to shvatao i  branio je iskonsko opredeljenje da srpski narod ima pravo na svoj život,jezik,običaje,kulturu, da srpski narod ima pravo da sam bira i odlučuje, da srpski narod ima pravo na svoj pogled na svet, da ima pravo na slobodan izbor u zajednici drugih naroda, da ima pravo da uređuje svoju kuću i da određuje svoju sudbinu,da ne mora nikome da robuje i nikome da se pokorava. Stefan Nemanja nije se pokorio moćnoj Vizantijskoj propagandi, ali nije ni naseo na slatkorečiva mletačko-ugarska obećanja. Razumeo je da svaki narod ima svoje interese i da su interesi njegovog naroda da bude nezavisan i slobodan.
To je najveća ideja srednjovekovne srpske državnosti.Naša sreća je da smo u tome dobu imali čoveka koji je razumeo svoje vreme.Imali smo državnika koji je shvatao šta je njegova istorijska uloga i nikave vizantijske pohvale,mletački pokloni ili ugarske nagodbe ga nisu mogle potkupiti da on odustane od te svoje istorijske misije.Naprotiv, svu državnu mudrost Stefan Nemanja je pokazao potkupljujući svoje neprijatelje i prilagođavajući se velikim silama,braneći interese svoje države i svog naroda. Samo zahvaljujući njegovoj diplomatskoj umešnosti uspeli smo da dobijemo državu i autokefalnost naše crkve.Tako je, recimo,uzimam taj istorijski primer, srdačno dočekao 1189 godine u okolini Niša krstašku vojsku Fridriha Barbarose sa pečenim volovima i rujnim vinom,nahranio ih,napojio i dogovorio se sa Barbarosom da mirno prođe u svom pljačkaškom pohodu na Istok, pohod koji se propagandno zvao – oslobađanje Hristovog groba.Ne samo da je bio dobar domaćin krstaškoj vojsci,nego je Nemanjin sin iscelitelj Rastko zaleči rane caru Svetog rimskog carstva.

Šta nam govovori ovaj povesni primer?

Mnogo toga smo mogli naučiti iz ovoga istorijskog susreta. Naravno, onaj ko hoće da uči. Nije mudri Stefan Nemanja rekao – Srbija se saginjati neće, car Svetog rimskog carstva ne može da prođe preko naše svete zemlje.Ako hoće da prođe,može samo preko nas mrtvih.Nije nadobudno i prostački rekao – Ma, ko ga,bre, jebe, što je bila srpska politika u poslednjih sto godina, nego je ugostio moćnog cara i poželeo mu sretan put na Istok. Stefan Nemanja je dobro znao da bi sumanuto bilo da on ratuje sa moćnijim od sebe, da njegova žrtva neće promeniti tok istorije, da krstaši,privučeni bogatstvom Vizantije,hrle da je opljačkaju i da on tu sam ništa ne može da uradi.Njegove strateške procene su bile tačne. Isto kao što je bila tačna njegova procena 1172 da mora, posle prevare od strane Ugara i Mletaka, da se pokloni do zemlje vizantijskom caru Manojlu Komnenu,da mora da mu poljubi stopala, da mora da moli za milost tog hrabrog i okrutnog vladara,jer je postojala velika opasnost da vizantijski car surovo kazni srpski narod i njenog Velikog župana Nemanju. Državnik i diplomata Nemanja je razumeo kako funkcionišu velike sile i prilagođavao se njima, stajući čas na jednu čas na drugu stranu, jer je znao da se nalazi između interesa Istoka i Zapada,da je sagradio kuću na međunarodnom putu i da je bolja državna strategija da se prilagođava,nego da ratuje, da trguje nego da gine, da diplomatski pregovara nego da žrtvuje nevini narod, ali sa jednom jasnom i nepokolebljivom vizijom da odbrani svoju državu,narod i svoj pogled na svet.
Današnji srpski političari ništa nisu naučili od mudrog državnika Stefana Nemanje. I ne samo od njega.Nisu ništa naučili od državnika i diplomate monaha Svetog Save.Nisu ništa naučili od Cara Dušana,koji je danas namerno danas zaboravljen u našem narodu.Nisu ništa naučili od despota Stefana Lazarevića i Đurđa Brankovića. Nisu ništa naučili od mudrog i skromnog vojskovođe Živojina Mišića. Naveo sam samo neke mudre državnike koji su danas pali u zaborav.

U današnjim političkim raspravama ne pominju se više naši mudri državnici, nego politički ološ vodi Srbiju u kolonijalno ropstvo. Ono što nije pošlo za rukom nikome od Lepenske civilizacije preko Stefana Nemanje do vojvode Mišića, danas polazi za rukom političkom ološu koji vlada Srbijom.Ako se prepustimo toj pogubnoj tezi da mi ne možemo ništa da učinimo, da je sve unapred određeno, da nam se sudbina kroji u Briselu i Vašingtonu, da smo mi nemoćni, da narod ništa ne bira,nego da mu strane obaveštajne službe nameću uzurpatore,onda je to siguran put naše propasti i našeg konačnog nestanka. Kako svake godine 35.000 Srba više umire nego što se rađa, onda nama ne preostaje ništa drugo, sledeći defetizam te nakaradne političke strategije, nego da izračunamo, to bar nije teška računica, kada ćemo mi Srbi nestati sa planete, kada ćemo izumreti i kada ćemo sahraniti jednu civilizaciju staru skoro osam milenijuma.

Da li smemo to da uradimo? Da li nam stvarno nema spasa? Da li Srbi nestaju?

Koja su moguća strateška rešenja?

Imamo tri moguća rešenja :

1. Ako je zacrtano da Srbi nestanu i ako smo na dobrom putu da to ispunimo, ako je sve tako beznadežno kako nam se prikazuje, onda možemo da skratimo taj tragičan put naše propasti i možemo da svi zajedno izvršimo kolektivno samoubistvo i tako definitivno pomognemo da se reši srpsko nacionalno pitanje za sva vremena. U povesti će ostati zabeleženo da je postojao jedan izabrani narod koji se sam uništtio.

2. Ako je neko stvarno odlučio da mu ovde smetamo, ako se nalazimo na teritoriji koju neko hiljadama godina hoće da uzme za sebe, ako ne možemo da branimo ovu zemlju za koju su moćnije sile zainteresovane,ukoliko ne želimo da nestanemo ili da postanemo robovi, onda možemo da napravimo plan da se kolektivno iselimo na neko drugo područje i da tako više ne budemo remetilački faktor na Balkanu. U ovoj strategiji se postavlja pitanja : gde da se iselimo i koliko to košta?

3. Ukoliko želimo da trajemo kao nacija, da odbranimo hiljadugodišnju kulturu,veru i tradiciju,ukoliko želimo da sačuvamo našu državu,našu slobodu,nezavisnost i naše pravoslavlje ,ukoliko želimo da sačuvamo naše običaje i naš pogled na svet,ukoliko želimo da sačuvamo naše sećanje na naše pretke, na Lepence i Vinčance, na Nemanjiće i sve one koji su svoje živote ugradili za našu danas ugroženu slobodu, onda nam nema drugoga nego da se odbranimo, da se organizujemo, da se povezujemo, da se pobunimo, da kriknemo, da podignemo glave i da ustanemo u odbranu naše države,nacije,vere,povesti,tradicije,običaja,kulture i našeg prava da budemo Srbi, da imamo svoj nacionalni identitet, da negujemo svoje različitosti od ostalih naroda, da čuvamo svoju iskonsku povezanost sa drevnim civilizacijama,svoju baštinu, svoj ponos i dostojanstvo, svoju nacionalnu energiju,svoju viziju za spas posrnulog i unesrećenog čovečanstva.

Šta treba da izaberemo? Šta moramo da izaberemo? Šta je jedino što nam preostaje da izaberemo?

ODBRANA!

Odbrana je naš izbor. Borba za svoj životni prostor, za svoj pogled na svet, za svoju različitost i svoju nezavisnu državu.Borba za svoju slobodu i povest. To nama danas treba. Srbiji danas trebaju državnici koji će razumeti svoje doba.Koji će razumeti šta danas treba da radimo.Državnici koji nas neće odvesti u ropstvo. Nije važno da li je to ropstvo egipatsko,vavilonsko,grčko,rimsko,vizantijsko,franačko,germansko,ugarsko,rusko,otomansko ili ropstvo EU. Nije važno da li je to ropstvo dužničko, kreditno,kompjutersko,robotsko,potrošačko ili nano ropstvo. Suština je da ne budemo u ropstvu. Suština je da budemo slobodni i da imamo prava na vlastito mišljenje i izbor. To je vizija Srbije koja nama danas treba.

Ne trebaju nam lažljive političke kampanje,kriminalni politički ološ koji radi za strane obaveštajne službe,ne treba nam novi totalitarizam Kurte i Murte, ne treba nam robotska civilizacija, ne trebaju nam zlatni kavezi EU, ne trebaju nam planetarne integracije koje će uništiti našu osobenost,povest i pravo na slobodan izbor, treba nam nezavisnost naše države i mudrost naših državnika.

Ustajem u odbranu naše nezavisnosti i slobode.Ustajem u odbranu naše povesti i baštine. Ustajem u odbranu našeg prava na slobodan izbor života. To je modernizam koji danas treba Srbiji. Nije tačno da se naša sudbina kroji u Briselu i Vašingtonu. Naša sudbina se kroji u našim glavama i našem srcu.Ako imamo svoju viziju razvoja Srbije i ako volimo svoj narod, mi ćemo sami da stvorimo pretpostavke za naš opstanak. Ne trebaju nam tutori koji će doći da upravljaju nama, jer smo mi navodno nesposobni da upravljamo sami sobom. Ne trebaju nam unutrašnji okupatori koji rade za strane obaveštajne službe. Ne trebaju nam konsultanti za nastavljanje naše tragedije. Treba nam vlastita pamet i mudrost. Treba nam istinska ljubav prema svome narodu i svojoj baštini. Trebaju nam ljudi koji će to nositi u sebi i koji će biti spremni da ustanu u odbranu naše države i naše budućnosti.
Da li imamo te ljude?
Da li Srbi mogu da opstanu?
Imamo.
Nije sve tako jadno kako naši danas životi izgledaju. Nije sve izgubljeno. Potrebno je da razumemo ovo o čemu pišem.Potrebno je da shvatimo da iza nas postoji osam milenijuma naše istorije i da se pred nama otvaraju mnogi putevi.Potrebno je da se vratimo našoj baštini.Potrebno je da prenosimo predanje na nova pokolenja. Potrebno je da radimo na sebi i da učimo.Potrebno je da povezujemo i delamo. Potrebno je novo – BUĐENJE!

Beograd,21.04.2012

 

SHARE