Početna Tekstovi ОЦЕЊИВАЊЕ

ОЦЕЊИВАЊЕ

4162
0
SHARE

                                 ОЦЕЊИВАЊЕ

 

Ако сам текстом ОБРАЗОВАЊЕ успео да појасним саму суштину образовања и да поставим јасну разлику између образованих људи, којих је, нажалост, све мање и едукованих људи, који служе тоталитарном режиму, којих је све више, онда у овом тексту хоћу да размотрим ову превару која се спрема са предлогом новог министра просвете, самохвалисавог реформатора, да родитељи оцењују учитеље, наставнике и професоре.

Намера увођења ове новотарије је врло опасна.

Она има за циљ да потпуно уништи наш крхи просветни систем.

Када уништите ауторитет наставном кадру, што се овим реформама најављује, онда сте потпуно уништили наш школски систем.

Обесмислили сте га и поставили да буде у функцији разарања последњих вредних институција у нашем друштву.

То се, наравно, не ради случајно.

Нема случајности. То смо бар ми, Срби, научили из трагичног историјског искуства.

Све што се догађа је саставни део истог неолибералног сценарија уништавања националних држава и  националних култура, јер су оне прве препрека за успостављање глобалног корпоративног фашизма.

Сада је на ред дошла и просвета.

Зато су за министра довели човека који је, попут економских убица који су уништили нашу привреду, постао просветни убица са задатком да разори преостали просветни систем у Србији.

Вратимо се, на кратко, у доба социјализма када је већ увелико било уведено самоуправљање. О овоме сам већ писао, али, због потребе овог чланка, морам да поновим.

Погледајмо како је то самоуправљање изгледало у пракси.

Моја мајка је била чистачица у ЈАТ-у. Заузимала је најнижу лествицу у хијерархији управљања у компанији.

Била је одређена да води чистоћу у једној пословници у центру Београда.

И она је то радила савршено. Чистоћа је била иста као у нашој кући.

Тада су радници  на своје предузеће гледали као на своју другу кућу.

Елем, једнога дана требало је да се одлучи који нови авион ће компанија да набави.

Боинг или Ербас?

Врхунац подлости пословодства је био да ту стратешку важну одлуку, стручну пре свега , оставе да одлуче радници на референдуму.

Почело је велико лобирање у предузећу.

Поделиле су се стране, како то већ бива код нас, и почела је кампања за сваки глас.

Ситуација у колективу је била потпуно нездрава.

Свађе, препирке, замерања и оптужбе су врцале на све стране.

Подељено пословодство се борило искључиво за себе.

Они који буду победили, сигурно ће за лобирање и толики труд добити провизију од понуђача авиона.

Моја мајка није ништа знала о провизијама и намештању послова.

Али својом динарском логиком, здравом сељачком логиком нашег паметног народа, схватила је да се ради о великој подвали.

Одбила је да се изјашњава.

Објашњење?

Врло једноставно и отворено.

„Нисам стручна да донесем одлуку, ја одлучујем о набавци прашка за прање тоалета и подова, крпама и метлама, ништа не знам о набавкама авиона.“

Шта данас рећи о намери министра да уведе да родитељи оцењују наставни кадар?

Нуди нам објашњење, да ће на тај начин родитељи бити више укључени у образовни процес и да нам управо то данас највише недостаје.

Да ли је то тачно?

Погледајмо како то изгледа у пракси.

Држава успоставља свој просветни систем.

Одлуку доносе посланици Народне скупштине на основу стручног предлога Владе и људи који би морали да буду компетентни за ту област.

Министар је државни чиновник који управља тим успостављеним просветним системом.

Наставни кадар у образовним институцијама су стручни људи који морају да имају стручне квалификације, које одређује држава, како би могли да раде у просвети.

Без стручне верификације државе наставни кадар не може да ради у просвети.

За тај свој рад они примају плату.

Не улазим у овој расправи о ниским платама у просвети, што показује да државу не занима да образује што квалитетније млади нараштај, јер они граде будућност земље, него паре расипа на све друге стране и тако понижава и уништава државни просветни систем.

Пошто је наставни кадар изабран од стране државе на конкурсу и пошто је држава дала сагласност да могу да раде са децом, примењујући државни програм наставе, онда је логично да наставни кадар има сву подршку државе, јер они су представници државе пред родитељима и децом.

Тако би морало да буде.

Ако неки наставни кадар не задовољава, ако не поштује државне усвојене стандарде у настави, ако не поштује државне принципе у свом наставном раду, чиме наноси огромне штете самом процесу образовања у држави, ако све то буде документовано записницима инспекција, комисија и одлукама директора, онда држава има право да отпусти таквог просветара, јер крњи углед и струке и државе.

Значи, просветни радник одговара искључиво своме послодавцу, односно држави, која му, ради обављања процеса образовања, преноси део државних надлежности за један, после здравства, од најважнијих послова у држави.

Просвећена и уређена држава, која ради у интересу свих грађана, не дозвољава да нико, без обзира на партијске утицаје и финансијске моћи, обезвређује и обесмишљава постављене државне образовне планове и да понижава и прети наставном кадру, јер се тиме урушава сама држава и државни кадрови који су постављени да извршавају један важан друштвени процес у држави.

Држава стоји иза свог наставног кадра и само она може да га оцењује.

Нико други, осим државе.

То оцењивање мора да се извршава према строго утврђеним параметрима и правилима, која вреде за читав наставни кадар и која се отворено на све примењују, јер сви учесници у наставном процесу морају да знају правила игре, мора да знају своја права и обавезе и морају да се понашају према постављеним принципима.

Уколико дође до кршења тих правила и принципа, уколико појединци не поштују утврђене прописе, онда морају да постоје сви законски механизми да се образовни процес заштити од оних који се не понашају професионално у свом раду и такви морају да буду санкционисани и избацивани из образовних институција.

Када држава овако стане иза свога наставног кадра, онда тај наставни кадар добија легитимитет за свој образовни рад.

Ауторитет наставни кадар мора сам да избори у раду са ученицима и студентима.

Тај ауторитет му не може држава да надомести, ако наставни кадар својим радом и односом према ученицима и студентима то сами не изборе.

Не може се ауторитет наставног кадра заменити ауторитарношћу тоталитарног режима, коме образовни систем служи за учвршћивање своје политичке власти.

Ово је било врло важно да разјаснимо, јер данас присуствујемо општој друштвеној папазјанији, где се не зна ко шта прича и ко има права да прича.

У време када сам ја полазио у школу, средином шесдесетих година прошлог века, када је држава била заиста држава, када је на овакав начин стајала из свога одабраног наставног кадра, онда су деца унапред знала да нам је школа друга кућа  и да морамо  да поштујемо учитељицу и наставнике као  што поштујемо своје родитеље.

Родитељи су код куће тукли непослушну децу и тражили су од наставника да и они батинама доведу у ред оне  неваспитане и безобразне.

У моје време су учитељи и наставници тукли разуларену децу и нико се није због тога бунио .

Батине су сматрали образовном мером, која мора да се примени у случају када добрим речима ништа не може да се постигне.

У то време било нас је срамота, нас који смо били добри и васпитани ђаци, да учитељица или наставници повисе глас или да се деру на нас, сматрали смо то великим повредом личног достојанства, великим понижењем, то нас је дубоко у души вређало, док батине никада нисмо добијали, јер би то био потпуни лични пораз.

Нашим родитељима није падало на памет да они оцењују рад учитеља и наставника. Не само због тога што нису били компетентни, него због тога што се учитељима и наставницима заиста веровало. Њихова је била последња и родитељи су то без поговора прихватали.

Наставник физике,рецимо, који је био велики ауторитет за све нас ђаке у основној школи, због своје праведности, стручности и међународних признања, био је најстрожији наставник у школи, на прсте једне руке  су се могли избројати ученици који су имали петице код њега, у читавој школи, у неколико генерација, тукао је немилосрдно проблематичне ђаке, уличне мангупе, будуће опасне белосветске криминалце, али му то нико није замерао и био је најцењенији наставник у школи. Један земунски криминалац, који је био избачен из школе, јер је извадио нож на неког наставника, завршио је занат у поправном дому,причао ми је  да је највише научио из физике, да је много волео физику, да је једино учио у школи физику и да је имао огромно поштовање према том наставнику, мада га је овај редовно млатио.

Сви смо завршили неке школе.Добро знамо ко је какав у школи.

Шта сте ценили код учитељице, наставника или професора?

Праведност и знање. Ценили сте оно што сте знали од њих да научите.

То сте упамтили и то ни данас не заборављате.

Ценили смо  њихов ауторитет. Вредност коју су деца сама открила и сама прихватила..

Остало нам ништа није било важно.

Како ће учитељ, наставник или професор да успостави ауторитет, то је морао  свако од њих сам да открије. Ауторитет се није могао насилно наметати, било је строгих наставника који нису имали никакав ауторитет. Ауторитет или имате или немате. И то је посебно педагошко умеће.  Децу не можете да преварите. Не могу код деце да прођу лажни ауторитети.  То што је неки предавач неправедан и што форсира само одређену децу,своје миљенике, како би се додворио њиховим болесно амбициозним родитељима, како би извукао неке личне, ситне привилегије, то деца све виде и брзо провале и према таквим учитељима, наставницима и професорима немају никакво поштовање. Касније, када та деца постану озбиљни људи, говоре са презиром повређених о тим својим учитељима. Зато свака шуша не може да се бави овим одговорним и тешким послом, не може да се бави нашом децом и да их погрешно учи, него држава мора да стане иза свога наставног кадра и мора да брани достојанство те образовно-васпитне струке.

Неолиберална идеологија, коју пропагирају мултинационалне компаније, ради успостављања корпоративног фашизма, пету деценију већ уништава националне државе, национални суверенитет, национални идентитет, државне институције, културне вредности, државна предузећа, државне установе, државно образовање, уништава породицу и слободу сваког умног појединаца, који мисли својом главом и који се супростављају том неолибералном тоталитаризму.

Све се то ради искључиво плански и организовано, нема никакве случајности, не бирају се средства да се покори човечанство, нема никаквих моралних начела, погажене су све људске вредности, ликвидирају се људи који говоре истину, убијају се легално изабрани представници народа, доводе се економске убице које уништавају домаћу економију, бомбама са осиромашеним уранијумом се гађају побуњени народи, лоботомирају се побуњеници, отварају се ФЕМА концентрациони логори у САД за све непосушне и опасне по тоталитарни режим, штампа се непрекидно лажни новац, диригованим медијима се испира мозак нације, демагогијом се велича слободно тржиште, демократија и људска права, док мултинационалне компаније трују и поробљавају читаву планету.

Након уништавања српске економије, дошла је на ред и просвета.

Ниједна институција од националног значаја не сме да остане. Све мора да буде затровано вирусом неолибералне идеологије и мора да буде под контролом Великог Брата,који нас својим једним оком Киклопа свуда посматра. И камера на компјутеру, кажу, служи за то надгледање.

Живимо у пропалој представничкој демократији, лажној и шпекулантској, у којој се мањинска права  намећу демократској већини и тражи се да их демократска већина присвоји као своја. Живимо у добу када деца више не смеју да имају оца и мајку, него првог и другог родитеља. Живимо у добу када деца имају већа права од родитеља и када деца не морају да полажу рачуне родитељима о свом здравственом стању. Живимо у доба дечије тортуре над покореним родитељима, када деца одлучују о будућности својих родитеља. Живимо у доба када ученици подучавају своје учитеље како да материјално преживе. Живимо у доба пропасти морала и победе примитивизма и простаклука. Живимо у доба потпуног распада свих вредности и ауторитета.

У  таквом окружењу, у оваквој друштвеној, моралној, економској и државној кризи, чији се крај још не назире, донети одлуку да родитељи оцењују учитеље , наставнике и професоре је тенденциозна намера предлагача са се потпуно уруши  и оно мало ауторитета што је остало у нашем просветном систему, да се погазе сви они честити, поштени, праведни, стручни и угледни  учитељи, наставници и професори који се, на бедним платама, боре да нашој деци усаде љубав према знању, слободи, правди и поштењу, уместо љубави према новцу, положају, каријери и материјалним добрима, да се погазе сви они који бране достојанство образовне струке и који својим примером настоје да васпитају младеж, да се погази све што још није погажено и што треба на сваки начин обесмислити.

Данашњи родитељи, преосетљиви на своју размажену децу, више верују својој деци него њиховим учитељима, наставницима и професорима, верују да њихова деца не треба да уче све те глупости које предвиђају просветни планови, да је толико градиво непотребно, да је сувишно у свету где се информације добијају на један клик, да је легитимно право детета да са што мање рада оствари што боље резултате, да су толика знања сувишна у свету где побеђује едукација и вештина прилагођавања, па је данас јако опасно и штетно да се таквим незрелим и необразованим родитељима поклони моћ да они оцењују наставни кадар, јер ће то довести до тога, ако се заиста буде применило у пракси, да учитељи, наставници и професори постану жртве таквих родитеља.

Чињеница је да деца вешто манипулишу својим родитељима, који се труде да им све удовоље, јер неудовољавањем дечијим нараслим апетитима родитељи се плаше да неће показати  довољно љубави према својој деци, пошто се у комерцијалној цивилизацији љубав купује, онда настаје права трка у томе који родитељ ће купити више љубави за своје дете, тако да паланачки скоројевићи и малограђански новобогаташи својим естрадним парадирањем намећу темпо куповине кога остали родитељи морају да следе, морају ако прихватају ту накарадну , неваспитану улогу родитеља купаца дечије љубави, па постоји велика опасност, увођењем оцењивања наставног кадра од стране родитеља, да се деца свете свим оним учитељима, наставницима и професорима који се не могу поткупити, који држе ниво наставе и који траже од деце да покажу знање, уместо да прете са својим заведеним родитељима.

Није уопште спорно да се у свакодневној пропасти свих друштвених вредности у банкротираној држави и свакодневном губљењу мере и елементарног људског стида, отвори могућност да родитељи, заједно са наставним кадром, ради добробити деце која морају да се заштите од тог погубног, разарајућег неморала у друштву у расулу, помогну да се одбрани наш просветни систем, да се боље организује настава, да се помогне наставном кадру у образовно-васпитном раду, да се заштити наставни кадар од политичке самовоље у затрованим друштвеним односима, да се школа покуша да сачува од свих наметнутих новотарија из света, није спорно да се родитељи укључе и да помогну, да они стручнији понуде своје знање и искуство, да се прихвате савети добронамерних и разумних родитеља, то мора да се перманентно ради и то мора да буде , ако тако могу да кажем, и друштвена обавеза нас родитеља, али да се омогући родитељима да они оцењују наставни кадар и да они учествују у одређивању како ће наставни кадар да предаје и да се понаша према њиховој деци, то се никако не сме дозволити.

Свако мора да има своје место у образовно-васпитном процесу.

Деца морају да стичу знања, радне навике и да поштују школски ред и дисциплину. Деца морају да се уче да логично мисле, да буду креативна, да раде на подизању свог стваралачког талента, морају да науче да слобода подразумева и обавезе, да правда тражи непресталну борбу за њено остваривање, да се радом долази до резултата и да је учење животни процес.

Наставни кадар мора да преноси знања деци, мора да их науче како се учи, јер ће им то требати кроз читав живот, мора да им усаде љубав према знању, науци и култури, љубав према отаџбини и нацији, љубав према истини и слободи, љубав према другим људима и природи и мора да својим моралним ауторитетом и праведношћу покажу у какве људе треба да израсту та наша деца.

А ми, родитељи, морамо да будемо чврсти мост између наше деце и њихових учитеља живота, морамо да их повежемо и пратимо у том заједничком животном задатку изградње нових, бољих људи од нас, нових људи који ће градити нове друштвене односе у којима се неће учити за оцену, него за темељна знања и где ће деца друштво доживљавати као заједницу коју морамо да чувамо и градимо, а друге људе као сабраћу и партнере на истом историјском задатку одбране људскости и човекољубља.

Мост служи за спајање.

На њему нема места за трговања.

Београд, 17.09.2016

SHARE