ОБРАЗОВАЊЕ

ОБРАЗОВАЊЕ

У основи речи ОБРАЗОВАЊЕ је реч ОБРАЗ.

Имати образовање значи имати образ.

Имати образ значи имати целовит поглед на свет и на своју улогу у том свету.

Имати целовит поглед на свет значи доживети свет у његовој  целовитости, спознати га у његовој универзалности, разумети његову повезаност и прихватити га у његовој свеопштости.

Имати образовање значи схватити своју улогу у том свету.

Разумети своје место у свету и своје могућности да се тај свет промени.

Имати образовање значи да размишљате и делате у тaквом свету.

Имати образовање значи да се борите за настанак неког бољег, хуманијег света.

Ако сте испунили све ове претпоставке, да имате целовит поглед на свет и да делате и мењате тај несавршени свет око вас, онда сте образовани.

Односно, онда имате образ да признате да сте испунили вашу свету дужност према заједници у којој живите.

Уколико ваше деловање, ипак, није довело до промене света у коме живите, уколико свет није постао бољи, ви сте покушали све што сте могли, ваша побуна против зла и тежња да се оствари добро преноси се на потомке који ће, можда, имати боље историјске прилике да се изборе за тај нови свет.

Ваша борбе, дакле, није била узалудна и ваше образовање је, ипак, помогло свету на путу према бољем друштву.

То што ви нисте лично доживели да уживате у плодовима свога образовања, немојте да вас разочарава, нека вас испуни сазнање да сте били на правом путу и да сте сачували образ.

Тачније, нисте припадали оном лошем свету који је стварао проблеме, него свету добра који је доносио решења.

Ако овако схватимо образовање, онда читаво учење, процес стицања образовања, морамо данас из корена да мењамо,  јер је погрешно постављено.

Није, нажалост, постављено да младом бићу обезбеди целовито поимање света у коме живи и  да одреди његову улогу у том свету, није постављено да му образ одбрани, него је данашње образовање постављено управо супротно од те његове праве сврхе и смисла, постављено је да младо биће држи далеко од универзалне целовитости и још даље од сопствене спознаје о својој улози у том свету.

Данашње образовање осветљава само један сегмент тог универзалног света и тако човекову свеопшту глад за сазнањем о универзалном свету своди само на једну димензију, претварајући човека, уместо у мисаоно  и креативно биће, који треба да тежи тој разноврсној целовитости, у једнодимензионалног и ограниченог фах  идиота.

Спуштајући ниво образовања на професионалну специјализацију у једној области, човек се претвара,  у свету у коме већ доминирају машине, само у један део тог техничког механизма, само у мали, безначајни точкић једне разарајуће машине која немилосрдно меље све пред собом.

Савременом човеку није преостало ништа друго, пошто је прихватио да буде тај мали точкић у сваременој машини за млевење смисла и суштине живота, него да професионално одрађује свој део обавеза, да испуњава све што се од њега тражи и да тако обезбеди машини да беспрекорно функционише.

Машина не сме да се поквари, јер онда постоји опасност да се човек запита – који је смисао постојања такве једне машинерије, него машина мора увек да ради под пуним капацитетима, да човеку не дозвољава да има слободног времена, мора да буде потпуно заробљен у тој машини живота, да беспрекорно извршава своје преузете обавезе, да га други точкићи контролишу и усмеравају, да га терају да одради свој део посла, да нема времена за себе и своје мисли, да нема времена за сумње и преиспитивања, већ да буде добро подмазан и да буде саставни део тог механизма.

Тако се читава човекова природа из темеља покушава да промени, насилним механизовањем и роботизацијом човека, али читав тај процес доводи до уништавања савременог човека и отуда данас толико депресије, страха, отуђења, насиља, самоубистава и апатије, јер се буни природа човека од тог наметнутог процеса претварања човека у програмирану машину.

Машина, наравно, нема образ.

Уколико желимо да сачувамо угрожену људску природу, уколико желимо да зауставимо погубан пут претварања човека у дигиталног робота, чему стреме данашњи управљачи света, онда је потребно да из темеља променимо образовни систем, који је постављен у функцији тоталитарног устројства друштва.

Тоталитарно устројство друштва обучава савременог човека, не образује га и не брани његов образ, него га вежба, тренира и гони да уредно и дисциплиновано извршава своје дужности савременог роба, не доводећи у питање свој роспки положај у друштву.

Савремени робови пролазе кроз тоталитарни школски систем, који их учи да буду поробљени и да се плаше слободе, који их припрема да се прилагоде том успотављеном тоталитарном систему, да му се покоре и предају, да раде на томе да из тог тоталитарног система што више извуку за себе, без икакве помисли или покушаја да се побуне и да се супроставе тоталитарном систему, јер се таква побуна унапред осуђује на неуспех и такво понашање се сматра недопустивим и штетним у остваривању својих личних интереса.

Како смо учени од антике да је човек мерило свих ствари и како је неолиберални капитализам у распадању довео индивидуализам до грамзиве и похлепне потребе човека да испуњава, задовољава и максимизира само своје личне интересе, не марећи за интересе заједнице или других људи, како смо одбацили древну баштину и заборавили наше природно стање, удаљили се одавно од њега, онда је потпуно јасно зашто савремени школски систем не ствара мисаоне и креативне људе, него пуке извршиоце и слуге једног накарадног и нељудског друштвеног система, који је данас запао у кризу, не због тога што нема произвођач коме да прода своју робу, него због тога што човек у другом човеку гледа робу, уместо да у другом човеку гледа себе.

Ако сам успео да разоткријем зашто данас нема образовања у савременом школском систему, онда је потребно да то сазнање поједноставим да буде разумљиво и свима онима који треба тек да се образују и родитељима њиховим, јер су, нажалост, и родитељи нобразовани и подложни су политичким манипулацијама. То је неопходно да урадим како бисмо лакше разоткрили све нове преваре и заблуде које нам се намећу  под демагошком пропагандом о реформи нашег школског система.

Када неко из власти прича о реформи нашег школског ситема, као што то прича данас нови министар просвете, који је дошао из саме средине тог тоталитарног неолибералног школског система, заснованог на постулату – ако имаш пара, онда се образујеш, без обзира што тај процес обуке у својо основи негира постојање образа, а ако немаш пара, онда не можеш да се образујеш, остајеш без образовања, које ти треба да би се некако докопао каријере и високих места у хијерархији тоталитарно устројеног друштва, када, дакле, такав министар прича о реформи образовног система, онда поуздано знам да ту нема никакве истинске и суштинске реформе , него је све постављено тако да се одржи успостављени тоталитарни систем.

Шта то све конкретно значи?

Постојећи школски систем тражи од наше деце не да буду образована, што значи да поседују целовита знања и да буду креативни и да размишљају својом главом, што, опет, значи да буду слободна и да умеју у слободи да стварају, него тражи да буду послушна и прилагодљива за потребе система који их школује.

Циљ школе није да деца постану паметна и да се изграде у добре људе, слободне и креативне, него је циљ школе да деца постану вешта и прилагодљива на тржишту  радне снаге, јер ће само тако, прилагођена и униформисана, успети да направе  бољу каријеру у друштву.

Циљ данашње школе је да фабрикује нову радну снагу на тржишту где су материјалне вредности једине мерило успеха у друштву.

Наша деца данас не уче да би стекла сазнања о свету у коме живимо, да би досегла спознају о несавршености тог света и да би пронашла начине како да такав свет промене, како да му помогну да се приближи хуманистичком друштву, него деца само стичу вештине како да се што успешније пласирају на све суровијем тржишту радне снаге и како да приграбе са тог тржишта највише материјалних добара и похвала искључиво само за себе.

Пошто је утилитарни индивидуализам довео до уништавања друштвене заједнице, јер је посрнули и себични човек у другом човеку видео опасног конкурента, који му преотима део материјалних добара и део обезбеђене славе, уместо да у другом човеку гледа брата и партнера у решавању нагомиланих проблема отуђеног комерцијалног друштва, пошто су се изгубиле и обесмислиле моралне вредности друштвене заједнице, онда је било потпуно логично, због таквог следа развоја себичне цивилизације, да су деца у школи изгубила осећај заједништва, љубави, самопожртвовања и помагања, јер нису имали од кога то да науче.

Није проблем у деци, него у њиховим родитељима, који нису имали снаге да се одупру заносним чарима потрошачке цивилизације у завођењу, коју је форсирао сладуњави и пузајући тоталитаризам без људског лика.

Част, наравно, изузецима.

Причати о реформи школства у друштву које је тоталитарно устројено, где један неотесани примитивац малтретира својим свакодневним паметовањем, мудровањем,вређањем и понижавањем читаву нацију, разарајући здраву логику и људско достојанство, потпуно је апсурдно и глупо, јер нема образовања у друштвеном систему који је изгубио образ, односно морал.

Нама не треба реформа тоталитаризма, него темељна промена накарадног друштвеног система у коме је човек поробљен, у коме је изгубио  слободу и осећа се одбаченим од друштвене заједнице.

О тој суштинској реформи нико не говори.

Избегавају да говоре јер су доведени да одрже постојеће стање.

Стање тоталитарног устројства друштва.

Суштинска реформа подразумева изградњу хуманистичког друштва.

Нема изградње хуманистичког друштва без темељне  примене достигнућа хуманистичких наука.

Какво је стање хуманистичких наука у тоталитарном друштву?

Будимо искрени.

Стање је жалосно.

Хуманистичке науке су све поробљене и налазе се у служби тоталитарне власти. И то је данас велики проблем о коме се, такође, јако мало говори. Тоталитарна власт је успела да потпуно искључи хуманистичке науке из доношење важних одлука за једну друштвену заједницу. Сматра се, наиме, да су хуманистичке науке, у свом изворном значењу, данас непотребне електронском  и инжењерском добу, да је њихово изучавање губљење времена, а време је новац, да су оне досадне и да прежвакавају исте теме вековима, да оне смарају, да морају да буду у служби комерцијалне цивилизације и да нема никакве потребе да се друштво преиспитује у свом завршном поробљавању природе и претварању човека у робота.

Тако су хуманистичке науке доживеле да постану украсни привезак подмазане машинске цивилизације или, ако то неко више воли, апликација на мобилном телефону која служи за забаву и разоноду.

Тако је поробљени и усамљени човек остао сам, одузета му је титанска снага хуманистичких наука да му објасни смисао и сврху свог упропашћеног живота.

На та питања компјутер не може да му подари одговоре.

Уколико жели да пронађе одговоре, мора да почне да чита. Сам.

Темељно и страсно. Мора да чита древне књиге. Мора да чита књижевност.

А то је најтеже.

Ко ће да чита дебеле књиге у инстант интернет цивилизацији?

Зар то није непотребно губљење времена?

Ко ће да чита дуге и тешке, смислене реченице, када нам телевизија у сликама све сама прежваће и припреми за гутање.

Тако смо доспели до инфатилизма данашње цивилизације.

Која је створила стање у кома поробљени човек отворених уста чека све да прогута што му електронски медији сервирају.

Прождрљивост није могла да испуни унутрашњу празнину у том човеку.

Савремени човек се претварио у зомбија конзументске цивилизације.

И тако се круг зла тоталитаризма затворио.

Школски систем не можемо да променимо док се не пресече та спирала пакленог уништавања и лоботомирања савременог човека.

Реформатори су само нови преваранти.

Који хоће да прикрију тоталитаризам у друштву и чији је задатак да регрутују нове потрошаче у ситему који је упао у структурну кризу свога постојања, јер није одговорио на суштинска питања човековог битисања.

Морамо кренути од почетка.

У основи речи ОБРАЗОВАЊЕ је реч ОБРАЗ.

Београд,17.09.2016