Zemlja se mora obraðivati! Narod se mora prehraniti! Tako je odluèila vlast dok se sprema za poslednju borbu sa Novim svetskim poretkom i domaæim izdajnicima. Revolucionarni poklièi i surove kazne prinudiæe našeg seljaka da obraðuje zemlju. Hrane æe biti u izobilju i tako æemo trijumfovati u pobedi progresivnih snaga u svetu.
Meðutim, naš seljak zna raèunicu. Ne veruje nedomaæinskoj vlasti i neæe da radi zabadava. A šta kaže raèunica? Ako je u februaru mesecu ove godine seljak hteo da pripremi 1 ha zemlje da na njoj zaseje pšenicu bilo mu je potrebno za:
|
· oranje |
Din. |
2000 |
|
· tanjiranje |
Din. |
800 |
|
· vlačenje |
Din. |
600 |
|
· 350 kg semena |
Din. |
2000 |
|
· sejanje |
Din. |
800 |
|
· kombajn |
Din. |
2000 |
|
· gorivo za kombajn 25 l |
Din. |
1000 |
|
· drugi troškovi |
Din. |
2800 |
|
· Ukupni troškovi |
Din. |
12.000 |
Dakle, proizvoðaè pšenice, po cenama kakve su sada, ne samo da neæe zaraditi nego æe izgubiti polovinu uloženog kapitala. Postoji li negde u svetu neki robni proizvoðaè koji bi pristao da organizuje proizvodnju pod ovakvim uslovima? Može li da opstane sistem u kome robni proizvoðaèi gube polovnu uloženog kapitala? Ko æe pokrivati te gubitke? I na kraju, koliko dugo može da traje takav neracionalan privredni sistem?
Pošto se depresivnim cenama brani nezadovoljstvo osiromašenog naroda, onda možemo oèekivati da æe se dalje nastaviti propadanje seljaka i da pored svih kazni i zabrana, pretnji i ucena od države, naš seljak neæe pristati da organizuje proizvodnju. Taènije, proizvodiæe taèno onoliko koliko je potrebno za prehranu njegove porodice a rezervu æe èuvati za crne dane koji stižu. Tada æe moæi na crnom tržištu da proda svoju robu po ceni koju æe sam odreðivati, jer æe njegovu robu svi tražiti.
Zašto je onda donet ovaj zakon o neobraðenom zemljištu? Cilj je jasan, primorava se seljak da što pre propadne. Seljak æe morati, radi podmirovanja nastalih gubitaka ili zbog plaæanja nastalih državnih nameta, da proda zemlju po bagatelnoj ceni. Naravno, zemlju æe kupovti oni koji su bliski vlasti, jer zašto bi vlast donosila takav zakon. Ako stvarno žele da pomognu seljaku, neka oslobode cene i puste tržište da odreðuje šta æe se proizvoditi. Domaæinska država štitiæe samo penzionere i one koji su nemoæni da privreðuju, dok æe svi ostali morati da se prilagode novim tržišnim uslovima. Dok se u Beogradu svakog dana baci 30 t hleba, to je pouzdan dokaz da hleb nije skup. Bacamo neèiji tuði rad, jer niko ne ceni posao koji nema tržišnu vrednost. Ali, sve to ima svoju donju granicu.
U opštem osiromašenju sela, nemotivisani seljak æe sve manje proizvoditi i stanovništvo se neæe moæi prehraniti. Tada æe potpuno propasti kampanja režima o svetskoj revoluciji i gladni ljudi æe poèeti stomakom da misle. To vreme dolazi.
Tada æe se promene mnogo brže odvijati.
A seljak?
Èekaæe. Niko ne može da mu oduzme njegov rad. A oteta zemlja æe se morati vratiti. No, do tada seljaci gledaju svoja posla, odmahuju rukom na odnoraðenu vlast i poruèuju im kao meštani Crepaje:
”U moguænosti smo da ne mož` da platimo!”
Beograd, 18.05.2000.
