Početna Sadržaj Izdvajamo OBRADIVA ZEMLJA

OBRADIVA ZEMLJA

3960
0
SHARE

ŠTA ĆE BITI SA POLJOPRIVREDNIM ZEMLJIŠTEM U PROCESU PRIDRUŽIVANJA EU
AKTER, Branislav Gulan ponedeljak 16.maj 2011
Špekulativna trgovina srpskim oranicama
Jedini razlog zbog kojeg su tajkuni pokupovali zemlju jeste da je prodaju strancima po nekoliko puta većim cenama. Iako je na snazi zabrana da stranci kupuju zemljište ona se zbog “rupe u zakonu” izvrdava, pa je tako najmoćniji hrvatski tajkun Ivica Todorić trenutno jedan od najvećih zemljoposednika u Srbiji Jedno od najvećih prirodnih resursa u Srbiji jeste poljoprivredno zemljište koje se nalazi se na udaru stranih investitora koji su zainteresovani za njegovu kupovinu. Trenutno po zakonu stranci ne mogu da kupe zemljište u Srbiji, ali to će se promeniti za nekoliko godina. Naime, u Srbiji će oranice postati dostupne strancima posle četiri godine od trenutka potpune primene Prelaznog trgovinskog sporazuma. Taj rok može da počne vrlo brzo, jer je do sada 16 zemalja EU ratifikovalo Prelazni sporazum, a uskoro će to da urade i ostale članice. Međutim, zahvaljujući rupi u zakonu, stranci su već počeli da kupuju oranice. Kupovinom ili otvaranjem firmi u Srbiji inostrani investitori nastupaju kao domaća pravna lica, tako da ih ništa ne ograničava da dođu do oranica. Upravo na taj način je i najveći hrvatski tajkun Ivica Todorić došao do 6.000 hektara obradivog zemljišta.

 

“Pokupovali su velike površine, zasadili neke voćnjake, i štošta drugo, tobože sad su oni prepoznali da je budućnost u poljoprivredi. Zar im zaista neko veruje? Jedini razlog zbog kojeg su pokupovali zemlju jeste da je prodaju strancima kada to bude moguće”
Stojan Jevtić

KUPOVINA ZA MALE PARE
Stručnjaci predviđaju da će po zvaničnom ukidanju zabrane kupovine zemljišta u Srbiji nastupiti prava navala inostranih investitora. Zato pojedini smatraju da Srbija treba da izdejstvuje prolongiranje zabrane prodaje poljoprivrednog zemljišta jer postoji opasnost da ga stranci kupe po niskoj ceni. Kako za “Akter” kaže Vojislav Stanković, saradnik Privredne komore Srbije, takav scenario je moguć jer je kvalitet zemlje u Srbiji među najboljima u Evropi.

„Stranci će čim istekne rok za male pare moći da kupuju naše poljoprivredno zemljište. Mi imamo 0,50 hektara poljoprivrednog zemljišta po stanovniku, što je najviše u Evropi. Zemlja nije zagađena i lako može da se prevede i u zemljište za proizvodnju organske hrane. Ako stranci kupe zemlju poljoprivrednici će raditi za gazde kao paori, nadničari. Profit će odlaziti u inostranstvo, a naši seljaci će raditi za običnu platu, i to običnu srpsku platu”, navodi Stanković.

Hektar najkvalitetnije poljoprivredne zemlje u Srbiji trenutno može da se kupi za 5.000 evra. Cena iste površine samo malo lošijeg kvaliteta zemlje, druge i treće klase, može da se kupi za 1.000-2.000 evra. U Evropi se cene za hektar zemlje kreću od 50.000 do 100.000 evra.

”Smatram da javnost mora dići svoj glas protiv ovakve špekulativne trgovine zemljom. To nijedna ozbiljna država ne dozvoljava. Hrvati su potpisali obavezu da tek 15 godina pošto steknu status kandidata odluče da li će dozvoliti prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima”
Stojan Jevtić

Procene su da će Srbija već u 2013. godini imati potpunu liberalizaciju carina, a kreatori ekonomske politike i vladajuće partijske strukture u zemlji ističu da ćemo i u EU ući 2018. godine. Do tada će već isteći rok od četiri godine od primene Prelaznog sporazuma. Tada i treba očekivati da dođe do velike zainteresovanosti stranaca za našu zemlju. Tako je bilo i u drugim zemljama koje su se priključivale EU. Većina je prolongirala skidanje zabrane strancima da kupuju zemljište.

Tako su pribaltičke republike uspele da odlože trenutak prodaje zemlje do punog upliva u poljoprivredu EU. To pitanje odložile su i Bugarska i Rumunija koje su takođe već članice EU. Mađarska je, recimo, još u pregovorima odlučila da će stranci moći da kupuju zemlju tek kada prođe više od deset godina nakon njenog članstva. Danska omogućava prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima, ali samo onima koji žive najmanje dve godine u toj zemlji.

U Litvaniji i Slovačkoj, koje su odavno postale članice EU, nedavno je produžena zabrana do 2014. godine, a Hrvatska namerava da svoju zemlju strancima ponudi tek kada istekne 15 godina od njihove kandidature za EU.

Slovenija nije zabranila prodaju nepokretnosti strancima. U njoj je to bilo moguće čim je postala član EU, što se najpre osetilo po prodaji kuća. U jednom delu Sežane od 270 kuća čak 80 kupili su Tršćani, preuredili ih i tu se preselili. Sada na posao u Trst idu iz Slovenije. Ta bivša jugoslovenska republika ima oko 400.000 hektara poseda, ali javnost nije zabrinuta što stranci kupuju zemljište, jer bez obzira na to najveći deo oranica i danas drže državljani Slovenije.

KOGA ŠTITI VLADA SRBIJE?
Član Saveta za borbu protiv korupcije dr Danilo Šuković pita čije je interese štitila Vlada Srbije u sporazumu sa Evropom. Po njegovim rečima, u roku od samo četiri godine nakon ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji, strancima, pravnim i fizičkim licima biće omogućeno da kupuju zemljište i druge nepokretnosti. Druge zemlje zadržale su pravo da ne prodaju nepokretnosti u vremenu dužem od deset godina nakon postanka članice EU.
“Zašto je Srbija prihvatila ovako nepovoljne uslove ako je poznato da postoji velika razlika u cenama poljoprivrednog zemljišta kod nas i u EU? Cene zemljišta u EU su veoma visoke: u Holandiji iznose oko 70.000 evra po hektaru, u Danskoj oko 60.000 evra, u Italiji 50.000 evra… U Srbiji najkvalitetnije zemljište košta 5.000 evra. Poznato je da su u Srbiji pojedinci koristeći zakonske pogodnosti kupili velike površine poljoprivrednog zemljišta koje se mere i desetinama hiljada hektara. Njihov interes da to zemljište bude u što kraćem roku dostupno strancima je više nego očigledan, jer im omogućava enormnu zaradu pošto će tada postići astronomske cene za zemljište koje su platili po veoma niskim cenama. Tako bi zarada po jednom hektaru bila 20.000 pa i 30.000 evra, a za 1.000 hektara 20 do 30 miliona evra. Očigledno se radi o velikom ekonomskom interesu koji treba da se realizuje u korist privilegovanih pojedinaca umesto da to bude resurs kojim raspolaže država, i da od toga korist imaju svi građani. Neko će reći da je to formalno-pravno u redu. Da, to je tačno, ali je strašno nemoralno i štetno za građane ove siromašne zemlje, i primer je velike korupcije. Možda je ovo najočigledniji primer kako se zakonski i drugi propisi donose prema diktatu i želji moćnih pojedinaca, a na štetu opštedržavnih interesa”, navodi Šuković.
Po njegovim rečima u Belgiji pojedinac može kupiti najviše 385 hektara i to pod određenim uslovima, u smislu garancija da će kupljeno zemljište efikasno koristiti. Ovde je očigledno država podlegla pritisku tajkuna, a ne EU koja ne bi mogla da obavlja toliku diskriminaciju prema Srbiji, iako su njihovi interesi da rokovi za prodaju nepokretnosti strancima budu što kraći.
“Zato je predlog da vlada postigne dogovor da se izmeni član 63. SST, i da bude kao i kod drugih zemalja u tranziciji koje su učlanjenje u EU, kao i da se promet poljoprivrednog zemljišta uredi po evropskim standardima, saglasan sa našim naporima da se učlanimo u EU, i da se onemoguće očigledne špekulacije poljoprivrednim i drugim zemljištem. Prodaja strancima u suštini nije sporna, i nije važno da li je vlasnik jedne zgrade ili poljoprivrednog atara strani ili domaći državljanin. Uslovi koji se mogu dogovoriti su različiti, i pre svega zavise od odgovornosti i kompetentnosti vlada, a ne od diktata EU, kako se to često saopštava građanima”, kaže Šuković.

TAJKUNI KUPUJU DA BI PRODALI STRANCIMA
Trenutna situacija sa zemljištem u Srbiji takva je da njive poseduju moćni tajkuni, ali i veliki broj malih sitnoposednika. Oni i dalje nastavljaju da uvećavaju svoje posede koji im služe kao dopunsko zanimanje kako bi preživeli u ovim vremenima. Mnogi sumnjaju u pravu nameru tajkuna koji kupuju zemljište. Stojan Jevtić, eksministar poljoprivrede, smatra da tajkuni kupuju zemljište da bi ga kasnije prodali strancima.

“Pokupovali su velike površine, zasadili neke voćnjake, i štošta drugo, tobože sad su oni prepoznali da je budućnost u poljoprivredi. Zar im zaista neko veruje? Jedini razlog zbog kojeg su pokupovali zemlju jeste da je prodaju strancima kada to bude moguće, već za koju godinu, jer je neki naš ‘vični’ pregovarač potpisao dokument koji nas obavezuje da dozvolimo da zemlju kupuju stranci tri godine nakon što postanemo zemlja kandidat za prijem u EU. I ako do kraja godine dobijemo status kandidata, eto uskoro stranaca da pokupuju zemlju u Srbiji. I to će biti najbolji biznis od svih dosadašnjih na našim prostorima. Naravno za one koji im prodaju zemlju, a to su domaći tajkuni”, kaže Jevtić.

On smatra da javnost mora da digne svoj glas protiv ovakve špekulativne trgovine zemljom.

“To nijedna ozbiljna država ne dozvoljava. Hrvati su potpisali obavezu da tek 15 godina pošto steknu status kandidata odluče da li će dozvoliti prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima. Mi smo vodili politiku pregovora tako što smo poslali mladog čoveka koji je tek završio fakultet, i kome je maltene prvi posao bio da pregovara o tako važnim stvarima”, navodi Jevtić.

Po njemu, čudan je i način na koji zakupci državne zemlje ulaze u taj posao.

“Najpre zakupe zemlju, potom od države po hektaru dobijaju po sto evra stimulacije, i sa tako dobijenim novcem isplate zakup. Dakle, zemlju dobiju džabe. Zato je mnogo razloga da se pitanju poljoprivrednog zemljišta da značaj koji mu pripada. Stoga je neminovno i vraćanje fonda za zemljište, jer to je institucija koja bi se mogla nositi sa problemima u Srbiji dok travnjaci, korov, bagrenje i tajkuni ne završe započeto”, kategoričan je Jevtić.

U kompaniji “MK Group”, koja važi za jednog od najvećih latifundista sa 11.000 hektara obradivih površina u Srbiji, kažu da njima kupovina zemljišta u Srbiji nije interesantna. Kako objašnjava Miodrag Kostić, vlasnik “MK Group”, više su okrenuti ka zemljištu u Sudanu i Ukrajini.

„U Sudanu imamo ponudu da na 99 godina besplatno dobijemo između 100.000 i 500.000 hektara njiva. Trenutno u Ukrajini obrađujemo 30.000 hektara, a godišnji zakup plaćamo u proseku tek 35 dolara po hektaru. Pri tome Ukrajina planira početak privatizacije poljoprivrednog zemljišta, gde ne očekujemo da će zemlja biti skuplja od 1.000 dolara po hektaru. Dakle, mnogo jeftinije negoli danas u Srbiji. Kada se tako sagleda situacija iluzorno je pitati da li će ‘MK Group’ da nastavi da kupuje zemlju u Srbiji. Zašto bismo mi ovde plaćali hektar njive 5.000 evra? Jesmo patriote, ali patriotizam danas znači i profit. Umesto da država svojim merama pomaže što bržu privatizaciju zemlje, da bi jedan nacionalni resurs prešao u ruke onih koji ga efikasnije koriste, svi se bave pitanjem ko će zemlju da kupi, ‘Delta’, Matijević ili Kostić. Dokaz da su minorne površine koje se nalaze u vlasništvu krupnih poljoprivrednih igrača jeste da najveće domaće kompanije koje se bave agrarnim biznisom u svom vlasništvu imaju maksimalno 50.000 hektara, a to je tek jedan odsto od obradivih 4,1 milion hektara u Srbiji poljoprivrednog zemljišta”, navodi vlasnik “MK Group” Miodrag Kostić.

IZVOZ BEZ RAZUMA
Srbija je prošle godine imala izvoz iz agrara u vrednosti od 2,24 milijarde dolara i ostvarila suficit od 1,2 milijarde dolara. Kreatori agrarne politike hvale se takvim izvozom. On je ostvaren od izvoza sirovina, pa smo, primera radi, izvezli 1,7 miliona tona kukuruza, ali i uvezli 4.000 tona svinjskog mesa. Dakle, u vreme kada imamo 40.000 praznih obora u zemlji prodali smo kukuruz strancima koji su njime hranili svinje i nama ih prodavali. To zdrav razum ne radi ni u jednoj zemlji. Postavlja se pitanje za čiji interes, državni sigurno nije.
Da je to pogrešna politike potvrđuje i vlasnik “MK Group” Miodrag Kostić koji kaže da je izvoz Srbije u agraru po jednom hektaru samo 460 evra, što je najmanje u Evropi. Dakle, to nije za pohvalu već za kritiku. Kada bismo izvozili proizvode iz viših faza prerade, a to su šećer, ulje, meso, brašno, a istovremeno u agrar uložili milijardu evra, već za nekoliko godina taj izvoz bi povećali na pet milijardi dolara. To zahteva konstruktivnu politiku države koja mora da prizna da je Srbija seljačka zemlja, a agrar strateška grana. Toga još nema osim u predizbornim obećanjima kada se obilazi glasačka mašina.

MALIM POLJOPRIVREDNICIMA NAJGORE
U takvim kretanjima najviše će biti ugroženi mali poljoprivrednici, a njih je najviše jer imamo 778.000 gazdinstava, a prosečna veličina njihovih njiva manja je od tri hektara po domaćinstvu. Da bi opstali mali će morati ili da se međusobno udruže ili da se priklone velikim sistemima u Srbiji.

Takvo mišljenje o opstanku seljaka u Srbiji deli i Milan Grgurević, prvi čovek “Delta agrara”, kompanije koja je napravila radikalni zaokret ka poljoprivredi. On ističe da je vrednost godišnje proizvodnje “Delta agrara” 50 miliona evra, s tim što je cilj da se do 2015. godine udvostruči proizvodnja. Grgurević kaže da kompanija trenutno obrađuje 10.000 hektara u svom vlasništvu i još oko 4.500 hektara koje je zakupila od države.

“Ogromni deo zemljišta koji obrađuje ‘Delta agrar’ nalazi se na imanjima koja su kupljena u procesu privatizacije. Zemljište koje je ‘Delta agrar’ kupio od individualnih poljoprivrednih proizvođačima samo nekoliko desetina hektara. Inače, na imanjima koja trenutno obrađujemo ima još prostora za unapređenje postojeće proizvodnje i postizanje još boljih rezultata. Što se tiče zakupa zemljišta u državnom vlasništvu, koga ukupno u Srbiji ima oko 300.000 hektara, neophodno je izmeniti uslove zakupa, jer po sadašnjim uslovima nije moguće realizovati proizvodne programe koji uključuju najmoderniju tehnologiju agrarne proizvodnje”, navodi Grgurević.

U najvećoj poljoprivrednoj kompaniji u regionu, “Victoria Group” kažu da ne poseduju ni hektar zemlje, što je u skladu sa novom poslovnom politikom. Generalni direktor kompanije Nikola Vujačić kaže da je apsurdno govoriti o bilo kakvoj vrsti monopolskog ponašanja u otkupu poljoprivrednih površina.

„Iako smo ubedljivo najveći otkupljivač i izvoznik kukuruza u zemlji izvešćemo i ove godine oko 300.000 tona žutog zrna, što je samo oko četiri–pet odsto ukupno proizvedenog kukuruza lane u Srbiji. Apsurdno je govoriti monopolskom položaju kada imate tržišno učešće od pet odsto”, navodi Vujačić.

Analitičari posebno ističu zanimljivu činjenicu da se interesi velikih zemljoposednika ne sudaraju. To se najbolje vidi po tome šta ko proizvodi: Mišković, “Delta agrar”, jabuke, Kostić, “MK Group”, šećer, “Victoria” soju, a Predrag Ranković Peconi, “Invej”, dve–tri kulture, i Ivica Todorić, “Agrokor”, ulje.

Miladin Ševarlić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu, napominje da mali proizvođači ako žele da se održe moraju da se udruže.

Najpre zakupe zemlju, potom od države po hektaru dobijaju po sto evra stimulacije, i sa tako dobijenim novcem isplate zakup. Dakle, zemlju dobiju džabe

„Ako se poljoprivrednici budu pojedinačno ugovorima vezivali, recimo za ‘Delta agrar’ ili za nekog drugog velikog kupca, onda je manja šansa da dobro prođu. Koristi će jedino imati ako se za ovu i druge kompanije budu vezivali organizovano kroz zadruge koje će u njihovo ime štititi seljačke interese kod velikih kompanija. Pojedinačno, ne samo “Delta” već bilo koja kompanija, prvenstveno će štititi sopstvene, a ne interese kooperanata. Međutim, svakako treba iskoristiti logistiku velikih. Uz to možda u tom novom organizovanju kroz novi rad združnih saveza možemo da sačuvamo oranice od kupovine velikih kod ovih malih proizvođača”, navodi Ševarlić.

UDRUŽIVANJE KAO JEDINO REŠENJE
Dakle, onima koji ni u kom slučaju ne bi zakucali na vrata velikih da im „utrape“ svoju njivu i robu, preostaje da se međusobno udruže i kao takvi na tržištu pronađu kupce za svoje proizvode. Ni ovom rešenju, kako stvari stoje, seljaci do sada nisu rado pribegavali, iako bi im išlo naruku. Jedni su prodavali njive velikim moćnicima u zemlji, drugi opet ostareli i nemoćni da ih obrađuju davali  ih u zakup, pa se veliki nadaju da će posle njihove smrti od naslednika koji ne žele da obrađuju posede otkupiti te njive. Do tada će na njima proizvoditi hranu, a kada budu mogli i po deset puta većoj ceni te posede će prodati strancima koji neće žaliti novac da ovde kupe njive koje su kvalitetnije, a jeftinije nego u Evropi.

Ukoliko uspeju u svojoj nameri, i ujedinjeni bez velikih posrednika pronađu svoju tržišnu zajednicu, seljaci i velike kompanije biće dve različite sfere koje se međusobno neće dodirivati. Jedino mesto gde bi se mogli sresti jeste Ministarstvo poljoprivrede. Seljaci će od ministarstva tražiti jeftinije kredite, veće subvencije, izgradnju nacionalnih laboratorija čiji rezultati moraju biti obavezujući i za poljoprivrednike i za prerađivače. Sad se listi zahteva pridružuje i izgradnja tržnica za poljoprivredne proizvode, gde bi zemljoradnici sa većim posedima ili udruženi preko zadruga, ako do toga dođe, mogli kontinuirano da eliminišu najveći broj posrednika i po nižim cenama da plasiraju svoje proizvode potrošačima. Doduše, sve su to zahtevi poljoprivrednih proizvođača koji se sve više iznose u vreme i ove predizborne kampanje kada su stranački funkcioneri počeli da obilaze sela, maze telad i jagnjad. I ovoj velikoj predizbornoj mašini od nekoliko stotina hiljada glasova počeli su da daju nova i do sada data, ali nikad ostvarena, obećanja.
 

SHARE