Početna Sadržaj Tekstovi i kolumne Obnova ili srpske obmane

Obnova ili srpske obmane

770
0
SHARE

Pošao èovek u varoš da završi neki važan posao. Obuèe najbolje odelo, obu nove cipele, kupljene za tu priliku, namirisa se i stavi kravatu. Zadovoljno se pogleda u ogledalo i otrèa da stigne na voz. Dok je žurio izmeðu dva nadleštva, skupljajuæi sve potrebne papire i peèate, oseti da ga nove cipele stežu. Bol je postajao sve jaèi i on poèe hramati. Nemajuæi kud, našavši se u nevolji, nesreæni èovek, primoran da završi što je zapoèeo, svrati u obližnji bife i na brzinu popi nekoliko èašica rakije.

Posle izvesnog vremena ne oseti više bol. Prestade hramati i užurbano krenu dalje. Beše poletan i pun iznenadne snage. Èinilo mu se da je spreman na sve. Prihvatio bi takmièenje i u najbržoj trci. I tako završi sve što je naumio.

Uveèe, kada doðe kuæi, nastade velika nevolja. Bol u nogama beše nepodnošljiv. Kad skide cipele, poteèe krv iz nateèenih stopala i on, vrisnuvši od muke, pade u nesvest.

Država je jedinstven i složen sistem. Jedinstven jer promena bilo kog dela, istovremeno dovodi i do izmene u samom sistemu. Sve je uzroèno – posledièno vezano i nemoguæe je, kad se neka promena desi, pratiti samo trenutne, a ne dugoroène rezultate. Èesto se dešava da ono što nam se, u prvi tren, uèini korisnim, kasnije donese jako veliku štetu sistemu. Ponekad može biti toliko razarajuæe da ga može i uništiti. Vreme, dakle, pokaže sve naše zablude.

Tako na primer, iskreno smo verovali da je društvena svojina naša velika prednost u odnosu na kapitalistièki svet privatne svojine. Svi graðani su postali vlasnici imovine i svi su bili odgovorni za njeno èuvanje. Utopija koja je ponuðena bila je velièantsvena. Oèekivao se ulazak u komunizam. O kapitalizmu se nije govorilo. Verovalo se u svest novog èoveka koji æe dogovorom i sporazumom o svemu odluèivati. Odluèiæe i da preskoèi kapitalizam kao nižu fazu. Razviæe socijalistièku svest i svi æe biti odgovorni za svojinu koja neæe pripadati nikom. A zaboravlja se stara mudrost, da ono za šta treba svi da odgovaraju, ne odgovara niko. I kad svojina pripada svima, tada ne pripada nikom. Niko nema interesa da èuva ono što nije njegovo. Svako brani samo svoje liène interese. Nažalost, èovek današnjice je još uvek takav – stalno misli samo o sebi i svojoj svojini.

Posledice ideologizovanja društvene svojine, na duži rok su dovele do njenog rasipanja. Svuda je vladao javašluk i nered. Na kraju, došlo bi do potpune propasti samog sistema da Veliki Manipulator, iskoristivši ravnotežu blokova, nije dobio iz razvijenog kapitalistièkog sveta kredite. Krediti su pokrili svu neefikasnost društvene svojine. Privid se produžio. Graðani su poverovali da se može živeti bez rada i da je svojina prevaziðena kategorija. Sve dok krediti nisu došli na naplatu. Tad je nastao problem. Dug se morao vratiti. Kreditori su èuvali svoju imovinu. Nikome ništa nisu hteli da poklone. Branili su svoje interese i tražili pare nazad.

San o utopiji se raspršio. Društvena svojina je propala i sa njom njeni razmaženi graðani. Umesto ozbiljnog zaokreta ka privatnoj svojini i slobodnom tržištu, graðani su se uplašili obaveza i odgovornosti. Lagodnost preðašnjeg života ih je opila. Hteli su po svaku cenu da produže iluziju. Bežali su od stvarnosti i tražili su spas u nekoj novoj obmani. Tražili su novog Velikog Manipulatora koji æe im ponuditi neku lepšu bajku u kojoj se moglo živeti.

I tako, željom veæine graðana, umesto sna o društvenoj svojini, narastao je san o naciji. Opijenost je postala realnost. Niko više nije verovao da postoji logika državnog sistema. Veliki Manipulator je vaskrsao. Podigao se iz mrtve ideologije. Graðanin se utopio u iluziju o izabranom narodu. Zaboravljena je surova stvarnost. Svi su bili ushiæeni. Svi osim pedantnih kreditora. Oni su brižljivo pripisivali kamate glavnom dugu. Kreditori èekaju otrežnjenje. Èekaju da naplate svoja dospela potraživanja. Oni su strpljivi. Èekaju završetak manipulacije. Neko æe, ipak, morati da vrati uzeto. Neko ko shvati da država ne može opstati izolovana. Neko ko hoæe da spasi državu od propasti. Taj æe morati da ozdravi èitav sistem i ukljuèi ga u razvijene sisteme. Niko još nije pronašao rešenje za opstanak izolovanog sistema. Sve je jedinstveno i povezano. Niko nije izmislio ni sistem u kome nema nikakvog sistema. To je nemoguæe. Kao što je nemoguæe izvesti obnovu u izolovanoj zemlji. Pre ili kasnije svi promašaji se moraju platiti. Ponekad je, nažalost, cena izražena i ljudskim žrtvama. Tako, promašena ideja društvene svojine donela nam je rat i razaranja.

Koja je cena sadašnje ubrzane obnove? Sve što se radi po svaku cenu, na kraju uvek ima najveæu cenu. Nema obnove u zatvorenom privrednom sistemu. Potrebna je temeljna promena samog sistema. Ako se to ubrzo ne desi, prièa o obnovi je samo nova obmana. Zašto? Zato što su za svaku obnovu potrebna sredstva. Ta sredstva treba da potièu iz realnih izvora. Realni izvori su kad se država zaduži u inostranstvu i iz svojih buduæih prihoda uredno servisira vraæanje kredita, ili kad realne izvore pronaðe u zemlji. Kako režim ne može više da se zaduži u inostranstvu, ostaju mu samo domaæi izvori sredstava. Kada bi privreda bila produktivna i proizvodila profit, onda bi režim mogao da deo dobiti preusmeri u finansiranje obnove. Meðutim, naš privredni sistem neprekidno pravi samo gubitke i bespovratno troši, zbog održanja režima, društveno bogatstvo buduæih generacija. Režim tako ima samo dve moguænosti: štampanje para bez pokriæa ili preusmeravanje sredstava, poreskim optereæenjima, sa jednih privrednih subjekata na druge. Posle preživljene hiperinflacije teško je da æe se režim ponovo odluèiti na drastiènu pljaèku naroda. To je politièki vrlo opasno.

Zato mu ostaje da preotima i preusmerava novèane tokove, nasilno tako zamenjujuæi slobodno tržište. Posledice ovakve ekonomske politike biæe katastrofalne. Nastaviæe se dalje osiromašavanje naroda i propadanje celokupne privrede. Ne može režim zameniti tržišne. Uspeæe on da podigne mostove i popravi puteve, ali cena toga æe biti vrlo visoka. A previsoka cena doæi æe na naplatu vrlo brzo. Ako iskljuèimo sumnju o kvalitetu obavljenih radova, jer sve što je brzo kuso je, onda nam ostaje samo da nagaðamo cenu sadašnje euforiène obnove. Svaki graðanin koji živi od svoje plate, osetiæe svu težinu ubrzane obnove. Poveæaæe se broj porodica koje æe živeti na egzistencijalnom minimumu. Socijalna napetost æe dramatièno narasti. Hoæe li doæi do socijalne eksplozije, teško je sada predvideti. Pitanje je samo koliki je psihološki prag trpljenja upropaštenog naroda.

Dakle, zatvoren sistem se sam urušava. I to urušavanje je sistemski i vrši ga država. Država je, ipak, i složen sistem, sve je u meðusobnoj korelaciji. Zbog toga je teško donositi valjane odluke od kojih æe zavisiti životi miliona ljudi. Oni koji vode državu moraju da budu razumni i oprezni. Njihove greške mogu da upropaste i unište mnoge graðane. Èesto i samu državu. Niko nema prava na toliku moæ. Ni nauènici koji su pronašli atomsku bombu ne poseduju toliku moæ. Moæ imaju samo državnici koji u ime svih odluèuju da li æe tu napravu upotrebiti. I u tome je sva tragedija naše civilizacije. Najveæu moæ imaju oni koji su najneodgovorniji i najneozbiljniji. Kako æe se ovo poniranje završiti, teško je predvideti.

Ostaje nam samo da se nadamo.

Jer jedino što je danas sigurno je to da nas tesna obuæa uveliko žulja.

Kad opijenost proðe, bol æe ostati.

Ni nesvestica neæe spreèiti muèno buðenje.

13-02-2002

SHARE