О СУЗАМА
Признајте, да ли се узбудите када видите каква је атмосфера на протестима?
Када видите непрегледну масу паметног, поштеног и културног света.
Који дишу једним уздахом.
Чија срва куцају једним дамаром.
Да ли вам крену сузе?
Да ли заплачете?
Признајем, мени крену сузе када видим младост Србије и наш народ како се заједно боре за слободу и опстанак.
Осећања су јача од тврде одлучности да се истраје у тој борби.
Видим многе људе како плачу.
Зашто плачу?
Зато што се ослобађају од страха и понижавања.
Нико народ није овако понизио као полудели Узурпатор.
Нико!
Вековни наши непријатељи су чинили геноцид над Србима.
Убијали су нас јавно, отворено и масовно, јер нас мрзе.
Али нас нису понижавали.
Узурпатор нас убија и искорењује мучки, подмукло и неприметно.
Вређа нас, обамањује и понижава већ 13 година.
И добри народ је све то трпео.
Упркос опоменама мислећих људи да је Узурпатора велико Зло.
И да ће све да уништи, према задатку који је добио од окупационих намесника.
Народ је стрпљиво подносио сва понижавања.
Али, данас, то стрпљење је пукло.
Народ неће више да га слуша.
Неће више да га трпи.
Неће више да га гледа.
Не дозвољава да га више нико понижава.
Народ се, напокон, ослободио страха.
И те сузе су сузе доброте, поштења , љубави, правде и слободе.
Свега онога што је народу одузето.
И што побуњени народ хоће поново да врати.
Сузе радости, наде и спасења.
Београд, 7533.г. сечко