Početna Tekstovi О САЛОНСКО-СЛАВСКИМ СРБИМА

О САЛОНСКО-СЛАВСКИМ СРБИМА

3983
0
SHARE

        О САЛОНСКО-СЛАВСКИМ СРБИМА

 

О малограђанским, српским интелектуалним одродима, који су набујали након петооктобарског друштвеног поводња, писао сам у есеју назван ОДРОД, који је изазвао велико интересовања наше јавности, многи су ме звали и питали  ко је тај  Господин Доктор, несхватајући да су сви ти наши господа доктори само садржани у тој метафори о једном болесном друштвеном стању у коме, самопрокламовани грађанисти и  експерти, нова власт која је доведена на донацијама ЦИА, неолиберали на задатку  уништавања привреде Србије,  издајнички доследно извршавају све своје преузете обавезе, понижавајући и вређајући наш српски род.

Поред ове однарођене српске квазиелете, која се стиди свога српског порекла и која ради на потпуном искорењивању српског националног идентитета, морам да проговорим, на линији свог јавног ангажмана и људског достојанства, на линији објективног и реалног сагледавања стања у нашем распаднутом друштву, о једној другој српској квазиелити, која је друга страна једне те исте друштвене аномалије, која се разликује од малограђанских интелектуалних одрода само у томе што они, мада су исто малограђани, интелектуални и одроди, уместо пљувања по својој нацији и величања других, обично европских народа, њихове, наводно, супериорније цивилизације и културе, ови други малограђански интелектуалци и одроди су лажни родољуби,  лажне патриоте и лажни националисти, којима величање српства служи само за остваривање њихових каријеристичких  положаја и интереса.

Назвао сам их салонско-славски Срби, естрадни Срби на пословном пројекту величања српства и српских жртава, жртве су им увек најомиљенија тема њиховог досадног и паразитског прежвакавања страдалачке српске повести, жртве , за које немају никаквог осећаја и пијетета, јер да имају не би тако олако потезали за њима и не би им жртве искључиво служиле у обрачуну са шовинистима из других народа, не би тако окрутно и нехумано користили српске страдалнике за обрачуне и са онима у српском роду који не мисле да треба тако да се повлаче српске жртве у дневној политици, који не могу да поднесу да о српским жртвама говоре естрадни, професионални и прорачунати Срби, који су од своје националне припадности, захваљујући сарадњи са националсоцијалистичким режимом, направили  своју уносну  инвестицију.

Салонско-славски Срби појављују се крајем суморних осамдесетих година прошлог века, уочи пада Берлинског зида, када се излио национални поводањ српског незадовољства својим положајем у пропалој Југославији, када је комунистички бирократа Милошевић, звани „НАШ СЛОБА“, Вођа незакланих Срба, узвикујући на Косову пољу у априли 1987.године, уплашен и накострешен, слоган – Нико не сме да вас бије, схватио да је српство једна сасвим добра политичка карта на коју мора да заигра, ако хоће да настави да влада  Србима.Тако је, парадоксално то звучи, настао националсоцијалистички српски пројекат за одржавање банкротираног комунистичког режима, који није могао деценијама да одговори ни на једно национално и економско питање, који је био неефикасан и непродуктиван, који је правио непрекидно губитке, грцао у дуговима, који није имао храбрости да се сучели са чињеницом да лажна братска југословенска заједница не може више да опстане, па су, уместо мирног договора око развода брака и преговора око поделе заједничке имовине, комунистичке поглавице на превару огрнуле националне одоре, ударили у националне бубњеве и почели да заговарају теорију  крви и тла.

Била је то велика превара и подвала за наставак одржавања успостављеног тоталитарног режима, само што је идеологију власти радничке класе и Савеза комуниста заменила идеологија националне суверености и национално-шовинистичких партија, коју су водили исти они комунистички кадрови, Титови питомци, који су преко ноћи од задртих и искључивих комуниста и самоуправљача постали задрти и искључиви шовинисти, ратни комаданти и капиталисти.Тако су се створили сви предуслови за цветање естрадног национализма и шовинизма поданичке интелигенције, која је, ослободивши се свих комунистичких обележја, нагло ускочила у традиционалне националне одежде и почела истим оним комунистичким, препотентним и безобразним начином да заступа националне идеје о самодовољности и изузетности њихових балканских нација.  Све то што се дешавало је било усмеравано од стране Великог Брата, који је имао задатак да изазове разбијање Југославије, која је била огледни пример за могући суживот различитих нација и вера, што управљачима света није никако одговарало, јер су њихови планови били усмерени ка изазивању конфликата између братских словенских народа, ради отварања простора за надирање мултинационалних компанија у конквискадорском пљачкашком походу према Истоку, где је срушена совјетска комунистичка империја.

Рат је, дакле, био теледиригован. Српска политичка квазиелита, предвођена набуситим и  арогантним Милошевићем, који није разумео историјске процесе, понашао се као слон у стаклари, водио је политику која је ишла у прилог оних сила које су осмислиле и режирале рат. Глупо је насео  на  све њихове провокације, упао је у њихове замке, јер су они тражили повод за отпочињање рата и тражили су негативце за свој крвави ратни филм. О томе сам много пута већ писао и не желим овде да се понављам, јер сам се усмерио на салонску-славску српску малограђанску интелигенцију која је, такође, верно пратећи Вођу, задивљена његовом историјском мисијом о коначном решавању српског националног питања, насела на постављену замку и уместо да постане разумнији део нашег националног бића, она се упрегла у националсоцијалистичку пропаганду коју је водио Деспот, не схватајући да је тај концепт потпуно погрешан, да нема никакву историјску персективу, да такав паланачки концепт, без озбиљне визије и мудре стратегије, без озбиљних људи који разумеју историјске процесе и који знају да се носе са великим идејама,  мора да пропадне и да ће највећи губитници, на крају, да буду само поводљиви и лаковерни Срби. То се тако и догодило. Упркос свим настојањима нас, који смо имали неке друге политичке визије, стратегије и идеје, који смо имали неке друге предлоге како треба да се решава југословенска криза и српско национално питање, победила је, дубоко погрешна и штетна по националне интересе, политика ограниченог и набуситог Деспота, политика коју су свесрдно подржавали салонско-славска српска интелигенција.

Објаснио сам историјски оквир, историјску позорницу, на којој је ступила салонско-славска српска интелигенција, која је, нажалост, највећим својим делом потекла из комунистичког шињела, која је следила исти онај политички заокрет комунистичких бирократа према национализму и која је исто тоталитарно устројство, Вођа, култ личности, партија, медији и заведене масе, пренела из једног система у други. Проблем је био што је тај систем банкротирао и што више није могао као такав да опстане, па је било историјски неминовно да смо променили тај успостављени тоталитаризам, да смо га срушили,  да смо развили демократију и демократске институције, владавину закона и успостављање правне државе, уместо што смо задржали тоталитарно устројство уређења друштва. Било је потпуно нормално да се догоди историјски пораз те накарадне и назадне националне политике, коју су водили политички дилетанти, примитивци и провинцијалци, политике која је читаву деценију уништавала сопствену државу и народ, која је изгубила све ратове у којима је учествовала, која је довела до трагичног губитка вековних српских територија, пресељавања српског становноштва, прогона, избеглиштва, погибије, осиромашевања грађана кроз пљачку и хиперинфлацију, исељавања и , на самом крају наше несреће, добили смо и зликовачког НАТО бомбардовања осиромашеним уранијумом. Затворио се деценијски круг зла и националсоцијалистичка, популистичка и демагошка власт, која се уздигла на митинзима и на протестима на улицама, срушена је на петооктобарским уличним демострацијама.

Салонско-славски Срби су онај слој малограђанске српске интелигенције која је, бранећи искључиво своје личне и себичне интересе, стечене функције и освојене положаје, јурећи непрестално каријеру, паразитирала и користила привилегије добијене од тоталитарне власти, па када је та комунистичка власт пропала и када су ти исти људи, преко ноћи, постали велики националсоцијалисти и борци за угрожено српство, та наша паланачка, прорачуната  и слугерањска интелигенција је, брже боље, да нешто не би изгубила од својих стечених привилегија, постала национално пробуђена, односно, тачније речено, постала је национално острашћена и искључива, јер су научени да буду верни следбеници Вође и партије или неких политичких идеја које су њима доноси велике личне интересе. То што је та идеја била потпуно супротна од дотадашње њихове комунистичке идеологије, то што се оштро и сурово обрачунавала са том интернационалистичком  и коминтерновском политиком Друга Тита, то њима ништа није сметало, напротив, попут свих конвертита они су снажније и верније прихватили ту нову идеологију и постали су немилосрдни борци, фундаменталисти, талибани, једне шовинистичке политике, која је нанела велика зла и штету нашим националним интересима.

У политичком погледу примери тог конвертитства су најизраженији у личном преобрећеништву Слободана Милошевића, Вука Драшковића и Војислава Шешеља, који су били задрти комунисти, али који су се трансформисали у српске националисте, не због тога што су они заиста били, искрено, српски националисти и што су желели добробит српском народу, што се код њих пробудила изненадна љубав према српској нацији, што су желели да направе преображај тоталитарног устројства читавог друштва и да обезбеде национални препород Срба, него је до њиховог преобраћеништва дошло искључиво из њихових  прорачунатих личних интереса.  Они су желели  да остану на власти, да се домогну власти или да буду уз власт, јер то доноси моћ и новац. Карактерна њихова црта је била да су сва тројица били тоталитаристи, аутократе и деспоти, чврсторукаши, који су самовољно водили своје странке као да су њихова приватна предузећа, који су све сами одлучивали, јер су тако лечили своје болесне комплексе, изградили су култ личности и никоме нису дозвољавали  да им се меша у спровођењу њихове политике.  Када је нарцисоидни четнички идеолог Вук Драшковић, у свом помахниталом српству, изјавио да ће, сваком муслиману у Новом Пазару, који буде подигао турску заставу, одсећи и заставу и руку, када је глагољиви демагог и скалано спрдало  Војислав Шешељ, вулгарни шовиниста и естрадни војвода, витлао , у ТВ студију, мачећи се и глумећи политичара опасних намера, касније је то поновио и на улицама Београда, пиштољем и када је рекао да ће, ако буде требало, Србија да зарати са читавим светом,  када је Слободан Милошевић на протестима његових следбеника, говорећи о решавању косовског гордијевог чвора, на позиве  демонстраната да им се подели оружје, обећао да ће бити оружја и када је изјавио – ако не знамо да радимо, знамо да се бијемо; све ово и много других прљавих ствари које су рађене и изговаране, говори у прилог моје тезе да је српска политичка квазиелита потпуно полудела, да је била опијена влашћу и да су мислили како ће својим вулгарностима, примитивизмом, спрдањем, прећењем, зајебавањем, подјебавањем, насиљем и окупацијом над заведеним и уплашеним српским народом, врло брзо, очас, за неколико дана, да реше српско национално питање.

Била је то велика глупост. О томе сам тих година писао и говорио. Опомињао сам Србе да не наседају на ту демагогију лажних националиста и вођа, бивших комунистичких агитатора, који су, борећи се за српску ствар на најбесрамнији начин, присвајали виле, куће, станове, луксузне аутомобиле, уносне послове, добијали државне повољне кредите, добили своје државне феуде од Београда до Земуна, добијали своја јавна предузећа, која су немилосрдно пљачкали, где су запошљавали сву своју родбину и водеће људе из својих странака, док је народ постајао све сиромашнији, док је народ крварио и бежао из земље, док је земља пропадала и тонула у криминал и док су Срби били протеривани са вековних српских територија.

Главна подршка криминалној политици српских националсоцијалиста долазила је од салонско-славских српских интелектуалаца, који су, преобративши се од комуниста у естрадне националисте, мастурбирали по свим медијима, палили слуђени народ, износили одвратне лажи и учествовали у пропагандној подршци суманутој политици режима, само да би, за ту своју благоглагољиву лојалност и подаништво, добили материјалне привилегије или државне функције. Њих Србија, Срби и решавање српског националног питања уопште нису занимали, јер су били опседнутим својим академским примањима,  пензијама, повећањем плата, решавањем стамбених проблема, унапређењима, намештењима, проширењима и свим другим овоземаљским мукама што муче наше размажене комфомисте и малограђане патриоте у пресудним тренуцима наше историје, када се ломи судбина Србије и Срба. Том слоју малограђана и скоројевића припадали су наши академици, професори универзитета, свештена лица у медијима , припадали су полазници политичке школе у Кумровцу, марксистички идеолози из општинских комитета и института, припадали су пропали писци и неписмени новинари, шестдесетосмаши, дисиденти из Клуба књижевника и Симине, припадали су пензионисани комунистички генерали и полицијски удбаши, којима су се, на самом крају животног пута, пробудила национална осећања и који су постајали нападни шовинисти, припадала је и она комунистичка пословна елита, која се обогатила радећи у спољно-трговинским компанијама Тајне Службе,  припадали су омладински и студентски социјалистички функционери, који су већи били добили мале државне станове, али им је то било недовољно, желели су много више и пристали су да подрже нарасли националсоцијализам, јер су у њему видели велику прилику да добро зараде.

Тих година је било потпуно немогуће на један миран, сталожен, разуман и добронамеран начин да се отвори расправа о српском националном питању, како га решити, која је наша визија, какву стратегију спроводимо, који су наши савезници у свету, на које снаге у земљи се ослањамо, какав је наш оперативни политички и економски план, који су то људи за спровођење договорених планова, која су наша горућа национална питања, како да заузмемо став према осталим народима у расклиманој Југославије, све се то, према моме мишљењу, које сам јавно износио, морало расправити међу мудрим српским главама, којих је било у Србији и расејању, који су чекали да их неко позове и да помогну у решавању југословенске кризе, да се укључе и да искрено дају свој допринос. Али, нажалост, како то код нас већ бива,никада таква једна национална расправа није вођена. Никада нико није позвао мудре и искусне српске родољубе да са њима разговара и да чује њихово мишљење и њихове предлоге. Сматрано је да естрадни националсоцијалисти и Вођа имају монопол на српство и родољубље, да они најбоље знају шта Србији треба, да је Вођа непогрешиви визионар и велики стратег.Мени је лично академик Добрца Ћосић, на путу од Сремских Карловаца до Београда, у јесен 1990. Године, рекао да је Милошевић наш Свети Сава, да сви Срби морају да га подрже, да не смемо да се делимо и цепкамо, да морамо да будемо јединствени и сложни, ако желимо да успемо да одбранимо Србе и Србију, јер несложни и подељени сигурно ћемо, опет, да страдамо.  О томе шта би морали да радимо сам доста говорио тих година, отворено сам нападао Вођу да је политички дилетант и незналица, да спроводи погрешан политички програм, да не прати историјске токове, да је арогантан и безобразан,да никога не слуша, да је својеглав, бандоглав и сујетан, да његова политика сигурно води у капитулацију и да све то што се дешава у Србији  неће добро да заврши. Прошле године сам био принуђен да напишем једну драму, коју сам назвао ОТАЦ НАЦИЈЕ, написао сам је да бих показао  сву кратковидост, незнање, сулудост, одсуство визије и стратегије наших важних људи, који су имали велики углед у јавности, које је народ слушао и следио, који су могли пресудно да утичу на спровођење  неке другачије српске политике, али који су потпуно подбацили, разочарали и издали сами себе,  мису испунили историјску улогу која им се отворила на повесној сцени, који су постали мали глумци епизодисти у лошим партијским представама, који су постали референти тркачи у пропагандном тиму ратних хушкача и крвопија вољеног им  Вође незаклане нације.Упињао сам се свим снагама да моје идеје и предлози буду бар саслушани и да се о њима накнадно одлучује, али, нажалост, све је било узалудно. Тоталитарни режим је зајахао разиграног националног коња, обукао је ратне оклопе, узео светло оружје и почео да  ратује, уместо да води мудру дипломатију, да направи двојнокњиговодсвену рачуницу националних прихода и националних расхода, како би се егзактно знало шта нам је чинити, уместо да послушно и са великим страхом гледамо у Вођу као у месију који ће нас, једним потезом руке, све да спаси. Вођа је потпуно погрешно све проценио и Срби су постали жртве тог свога погрешног избора. Почео је  одмах да показује своју нараслу снагу, убеђен да ће се остали јужнословенски народи да се препадну и да ће одмах одустати од своје прокламоване независности, али то је била велика историјска погрешка.Једна велика и неопростива национална лудост, јер јабука раздора је пала са гране дрвета, откотрљала се до националних међа и више је нико није могао да врати на дрво, у пређашње стање, јер пређашњег стања, искрени да будемо, више није ни било. Живели смо у ванредним и нездравим стањима, где се сваког тренутка очекивао ратни сукоб посвађане словенске браће.

Предлагао сам да се , попут средњевековних црквено-народних сабора, окупе најумнијих сто људи из наше нације или  њих више, да се скупе у једном манастиру, да се изолују од свих осталих, да већају, расправљају и да се договарају, да потом, када постигну национални консезус, сви учесници то јавно потпишу у Цркви, да се закуну  на икони Светог Симеона Мироточивог, визионара, државника, мисионара и мудрог стратега, да се обавежу на слогу и заједничко деловање, да се тај документ, меморандум или начело објави и да се сви Срби у земљи и расејању упознају шта се од њих очекују и какве свако од нас обавезе мора да испуни. Ни ова идеја није могла да се реализује, јер нико није био заинтересован за прављење јединствене НАЦИОНАЛНЕ ПЛАТФОРМЕ ЗА СПАС СРБИЈЕ, него је већина Срба поверовала у надљудске моћи НАШЕГ СЛОБЕ, који је био икона тог малограђанског салонско-славског српства, кога су Срби обожавали као свеца, клањали се пред њим, љубили му слике, али кога су, када му је истекао датум употребе, бацили, оставили, напустили, издали и продали, испоручили у тамници у Хагу, где је отрован и насилно убијен.

Салонско-славски Срби су она ретка врста српских интелектуалних одрода и подлаца, полтрона, ниткова и бандита, прорачунатих националних перјаница, трговаца и сецикеса,  мешетара, који су све узели од Срба , наводно бранећи само српске интересе, док, за узврат, ништа нису подарили Србима, осим празне демагогије, иза које су крили своје личне интересе. Потпуно је за мене било неважно који лични интереси покрећу те глодаре, да ли су то титуле академика, професора, државних функционера, објављивање њихових  безвредних књига прозе и поезије, добијање новца из примарних емисија или дозвола за увоз акцизне робе, потпуно ми је било неважно шта су они добијали за своју оданост  и покорност том тоталитарном режиму и Вођи, нека цена је увек морала да постоји, јер они само тако функционишу, што је одлично знао Вођа, па је играо на ту карту. Односно,  вешто их је поткупљивао, користио и контролисао, лајали су на њега само када их је он пуштао са ланца, ноћима су кришом долазили код њега на канабе да му се додворавају, да плачу, да цмиздре, да га одобровоље и да понуде своју апсолутну оданост и верност.

Е, те интелектуалне продане душе и покварењаке, те смутљивце, лајавце, самохвалисавце, стрвождере, који су први знали све трачеве у чаршији, који су знали све догодовштине из личних живота јавних личности, који су жудели да први сазнају шта се дешава у Вођином окружењу и да то онда препричавају на седељкама и славама, како би били главни у друштву, те паразите који су грицкали државне плате и који никада те плате нису зарадили, којима је држава све увек давала, јер су се они тако поставили , да је то сасвим нормално да држава плаћа њихово бескорисно седење и баљезгање свеколиких глупости, да то држава, због њихове малограђанске изузетности, мора да плаћа  и који никада нису радили на тржишту, никада нису сами ништа валоризовали на тржишту, који су расправљали о српском националном питању неинтелигентно и глупо, на нивоу препричавања анегдота и досетки, најчешће неког бајатог вица, који су бираним речима објашњавали политичке баналности наше свакодневнице, док за велике политичке идеје нису имали ни смисла ни знања, који су били политички активни у свим странкама, најчешће су били посланици, јер су схватили да се само преко странака долази до успешних синекура, те и такве паланчке интелектуалне сподобе, без срца и душе, исфолиране и размажене, почео сам, почетком нашег вишепартијског парламентаризма да упознајем најчешће по салонима и славама, где сам се затицао и где сам био принуђен да са њима разговарам , у покушају да се супроставимо режиму и да направимо неку озбиљну опозицију, морао сам да слушам стално изнова неке нове политичке трачеве, неке нове комбинације, политичке договоре и нагодбе иза леђа и мимо јавности, неке нове одлуке које се доносе далеко од очију нашег несрећнога народа, доносе у неким политичким кухињама и кулоарима, јер за те политичке мекушце, преживаре и двопапкаре, то тајно договарање, преговарање и нагодбе, које су народу донеле највеће несреће, представља врхунац наше националне политике. Њихово поимање демократије и политике, то сам одмах схватио, не почива на искреном убеђењу да суверени народ одлучује о својој судбини и будућности, да народни представници морају да изражавају вољу народа, да најумнији људи из народа износе своја стручна мишљења и да се, у демократској и оштрој, бескомпромисној расправи, сучеле политичке идеје, које су у интересу државе и народа, да се изаберу она решења и оне одлуке које свима у заједници доносе највише интересе, све то су ти малограђански скотови, салонско-славски родољупци, погазили и одбацили, јер се њихово схватање политике  искључиво заснива на томе да они треба да уђу у те  уске политичке, привилеговане, отуђене и монополизоване кругове, који одлучују о судбини државе, да они буду део те бандитске и разбојничке дружине, која је приграбила сву власт, која злоупотребљава народну вољу, која не поштује елеменарне демократске принципе, јер раде само за своје личне интересе, да они буду унутра, у епицентру тог политичког дешавања, јер када сте близу Вође, онда сте, логично, близу политичке моћи и пара, онда вам се све отвара, онда вам се живот из темеља мења, онда сте фаца, ин, у тренду, онда сте миљеник медија, старлета, кафеџија, главни сте у друштву, сви вас јуре,  онда сте славски оратор кога сви морају да слушају, не сме ни печење са стола да се узме док он прича, онда сте решили све материјалне проблеме, не само своје, него и свог поколења, јер, мисле ти салонско-славски одроди, каквог смисла има уопште да се човек бави политиком ако из тог бављења не може да извуче неке велике користи, мале користи нису за бацити, али велика политика, на коју они пуцају, доноси и велике користи, закон великих бројева, па је сасвим природно и нормално, како они дефинишу природност и нормалност, да они, као самопроглашени интелектуалци и елита, једног простог и примитивног народа,затуцаног и залудног, буду на власти и да они онда могу да господаре народом, да га рихтају, кажњавају, воде и да више нико не може да оспорава њихову, тешком муком, освојену власт.

Где је разлика између салонско-славских родољубаца и  европских следбеника? И једни и други су тоталитаристи. И једни и другу су малограђани. И једни и други су на јаслама државе.  И једни и други су фанатизовани и искључиви. И једни и други презиру народ.  И једни и други лажу. И једни и други се служе политичким манипулацијама. И једни и други су демагози. И једни и други су похлепни и сујетни. И једни и други раде само у корист својих личних интереса. И једни и други  органски мрзе оне друге. Зашто се мрзе? Мрзе се због поделе плена. Мрзе се јер су једни другима конкуренција. Па, где је онда разлика? Разлика је само у томе што европски фундаменталисти и издајници траже да Србију и српски народ окупирају моћне европске државе, својом, наводно, вишом цивилизацијом и културом, јер, сматрају ти скоројевићи и идолопоклоници Европе, ми нисмо способни да управљамо сами са собом и онда је најбоље да будемо поробљени од моћнијих народа, да нас они уведу у ред, да нам они управљају државом, да нас они усмеравају и контролишу, док салонско-славски патриоте сматрају да ми можемо сами да управљамо собом и својом државом, да нам нико не треба, да имамо њих, салонско-славске родољубце, који су позвани, предодређени и спремни да управљају државом, да то место, кога су добили без икакве конкуренције, припада само њима, да су они једини који то могу да раде и да нема потреба за никаквом досадном и нефикасном демократијом, многи од тих позера су и монархисти, него је само потребно да на власт дођу те наше националне перјанице, ти наши национални паразити и бирократе, те наше националне здраве снаге и Србија ће простати просвећена и просперитетна земља.

Мој сукоб са припадницима секте евроатланских интеграција је био доследан и јасан. Они се мене плаше, јер не припадам затуцаном слоју салонско-славских националиста, моје европске друштвене, пријатељске и пословне везе су далеко чвршће и дубље од њихових  контаката са плаћеним европским  функцинерима, па ме, услед тог сталног страха, искрено и мрзе, јер сам њихова негација, а ја њих заиста искрено презирем и нападам на сваком месту, јер ми се гаде. Немамо никакву сарадњу, јер одбијам било какв додир са сектом еурофанатика, јер су плаћени да издају своју државу и свој народ.  Издајници су најодвратнији део људског лошег карактера. Ми се зато налазимо у перманентном сукобу политичких идеја и нико од тих ликова никада није смео, није се усудио, није покушао , већ три деценије колико сам на јавној сцени, да изађе на ТВ дуел или да јавно уђе у полемика са мном, мада сам их ја намерно нападао, пишући о њима и њиховом јавном деловању оно што заиста и мислим. Нисам штедео речи и нисам хтео да будем фини гоподин, него сам сматрао да они заслужују да добију оно што им припада. То се , рецимо, односи на моје есеје о писцу Светиславу Басари, проф. др.Љубомиру Мађару, Мирољубу Лабусу или Борису Беговићу, наводим само неко од идеолога тог усвојеног неолиберализма, као и други текстови о другим плаћеним службенцима разних европских и америчких фондација и бриселским трчкаралама, што загађују наш јавни живот и што нам стално соле памет, вређајући нашу урођену древну интелигенцију и наш узаврели квантни ум.

Далеко већи проблем имам са овом другом страном, наводно патриотском и национално освешћеном, са тим салонско-славским родољупцима, малограђанима и скоројевићима, који ме, ето, присвајају, сматрају да сам некако њихов, јер јавно наступам као мислећи човек са јаким националним утемељењем, против ,њима мрских, Другосрбијанаца, али, ипак, упркос свему, они имају, дубоко у себи, неки отклон према мени, према мом начину писања и говора, према мојим наступима у јавности, према свему што радим и што се њима, искрено пишући, никако не допада. Зашто се не допада? Разлоге треба тражити у мојој деценијама дугој и доследној борби за поштовање моралних начела и принципа, у мом настојању да својим животом доказујемо наше политичке идеје, у беспоштедној критици сваког тоталитаризма, лажи и превара, без обзира да ли то све  долазио из националних или издајничких  побуда, треба тражити у мојој деценијама дугој борби за истинско поштовање воље народа, за остваривање непосредне или директне демократије и слободе, против политичког олоша, партија и плаћених функционера, за отворену и немилосрдну борбу против лењости, примитивизма, бирократизма, паланачког духа, спрдања, против лицемерства, поводљивости и лаковерности. Не свиђа им се што сам напао поједине предебеле и бахате митрополите и владике, што су од Цркве направили трговину и што сам позвао Христове следбенике да, угледајући се на Сина Божијег, узму бичеве у руке и да из Божијег храма истерају те шпекуланте, педофиле, хомосексуалце, сецикесе, те љубитеље и скупљаче злата и другог новца, згртаче капитала и моралне протуве, не свиђа им се што сам оштро напао естрадне академике, које сам назвао – какадемици, јер деценијам ћуте над  нашом националном трагедијом и не смеју да се отворено побуне, плашећи се да не изгубе националне пензије и плате, пузе пред политичким олошем и додворавају се морално болесним, криминалним типовима, смета им што сам напао нашег Великог Песника који је узео све комунистичке и националне награде, од октобарске, седмојулске до равногорске и жичке христовије, државни песник који прима ордење у распону од ордена Белог орла, Карађорђеве повеља па све до престижних Седмојулских признања, монархисте који се уздигао у Републици, кога нико не сме да дирне, који је светиња наших националних медиокритета, коме је све дозвољено, кога сви цитирају из власти, који је миљеник свих режима и свих идеологија,који са малих екрана наших телевизора просипа гомиле будалаштина, које се после по нашим националним медијима цитирају као велике  песничке мудрости, чита се та његова поезија у свечаним приликама, када власт нешто важно слави, када су конгресне дворане пуне, та поезија дворана и тај песник Двора, чита се поезија по дужности, поезија у којој нема поетике, у којој је све досадно и без ритма,без музике, дамара, осећаја, нерава и утробе, поезија која не ломи замрзнуто море у нама, поезија без песничког талента,  мада  државни песник има необичан таленат у вештини свога песничког промовисања, што би рекла баба Ђуја „ више зија, него што пое“;  смета им што сам напао наше, наводно, угледне професоре Универзитета, прелетаче и мешетаре, декане факултета што намештају приватизације за грамзиве тајкуне,  што узимају провизије на распродаји националних ресурса, смета им што сам напао наше новинаре, наше националне перјанице, неписмене и покварене полтроне, пијанице и штребере, који се додворавају свакој власти,  ратне хушкаче и ратне профитере, смрдибубе што су српску децу гурали у ратове, док су њихову слали на школовања у Швајцарску, смета им што сам напао наше естрадне публицисте, националисте и Велике Србе, градске шмекере и фрајере, пичкице и јајаре, гмазове што су преко ноћи прешли са комунистичке идеологије на националистичко брукање Срба, који су пузали пред Вођом, покорно му се клањали и подржавали га у његовој дилетантској националној политици, мрмоте који су постали професионални Србе, мерећи нама осталимо колико смо добри Срби, који су постали знаменити естрадни Срби, интелектуални олош и пробисвети, барабе, који су туцали кафанске певаљке и тиме стицали углед у јавности, који су се дружили са криминалцима и убицама, повратницима са робије и ратишта, тајкунима, који су нагомилави свој крваво отети новац истом оном брзином којом је Србија пропадала.

Све то и много тога другог им смета, јер сам дирнуо у њихову икону звану НАШ СЛОБА, јер сам га јавно раскринкао да је политички дилетант и историјска незналица, да ће његова владавина да нас доведе до националне трагедије, да су његови политички кадрови поткупљени скотови, да већина чланова САНУ не заслужују да буду академици, да нам је доста свега 12 академика, да  Универзитет није слободномислећи и да је под контролом странке на власти, да Црква није на висини свога историјскаог задатка, да се бави неважним стварима и да не устаје у одбрану државних и националних интереса, да је салонско-славска интелигенција паразитска, гребаторска, кукавичка и да нема никакве визије како да се Србија модернизује, демократизује, развије и спаси тоталитарног устројства друштва.

Све то што сам читаву деценију владавине националсоцијалиста говорио, нажалост, догодило се и ми данас, накнадне памети, можемо мирније да гледамо на то доба и можемо да извлачимо поуке, како нам се не би догодило да морамо, опет, крвавим трагедијама да наседамао на пропагандне трикове плаћених националиста и професионалних Срба. Довољно је било страдања, крви, исељавања, сиромаштва, беде и националних несрећа да смо, ваљда то могу написати, дошли памети  и да више нећемо да насседамо на преваре салонско-славских Срба.

На крају, као поука за разумевање ових наших националних мешетара, наводим да су они, одмах након петооктобарског преварата, видећи да се руши један поражени свет и да на власт долазе неолиберални скојевци, препознавши нову комунистичку острашчћеност и искључивост, преко ноћи, одједном, као да нису били ударне песнице срушеног режима, одбацили све везе са назадним светом националсоцијалиста, побегли су од њега као од куге, окренули се новим политичким победницима и почели да заговарају политику евроатлантских интеграција и спровођења шок терапија, само да би задржали своје положаје и свој отети капитал.

И, ево њих, господо другови, данас у Српској напредној странци, диве се полуделом Аци Драмосеру као што су се некада дивили Милошевићу и као што су трчкарали за Ђинћићем, држе нам поново предавања, грде и пљују наш народ, величају Европу и Брисел, залажу се да Србија буде окупирано од НАТО зликоваца, залажу се да се све распрода, не сећају се да су били комунисти и националсоцијалисти, не сећају се да су крали и отимали, не сећају се да су били ратни хушкачи и ратни профитери, данас се залажу за мир у региону, залажу се да Србија капитулира и да погази сама себе, своју државиу и свој национални идентитет, јер ти бедници немају никаквог стида, немају срама, па сам био приморан да јавности осветлим те наше салонско-славске Србе и да укажем на њихову погубну улогу у нашој националној несрећи, која још траје и која се није завршила.

Салонско-славски Срби су увек уз власт и моћ.

Ништа им није свето, осим њихових личних интереса.

Фуј!

Београд, 27.10.2016

SHARE