Početna Tekstovi О НОВЦУ

О НОВЦУ

162
0

                               О НОВЦУ

 

Никада ми није била јасна похлепа за новцем.

Мени је то потпуно страно. Неприхватљиво. Срамно.

Потекао сам из сиромашне радничко сељачке породице и знам вредност новца.

Али, новац никада није био светиња и једини смисао нашег живота.

Одгајан сам да делим и да дајем, уместо да згрћем и узимам.

 

Ђед Васиљ Ђурић је, дајући ми кесицу бомбона, говорио:

„ Бомбоне једи у кући, ако изађеш пред авлију подели са осталом дјецом.“

 

Новац је средство за живот.

И ништа више.

Новац није циљ живота.

Ако помешате циљеве и средства, онда упадате у проблеме.

То политичари, тајкуни и криминалци нису разумели.

Тачније, касно схвате.

 

Када сам тачно пре четири деценије постао банкар, ништа се у мојим ставовима није променило.

Банкар сам постао игром судбине, јер је првопласирани на конкурсу отишао у тада најмоћнију спољно-трговинску компанију GENEX.

Тако сам бачен на финансијска тржишта.

Где треба да се обрће новац.

 

Радио сам, наравно, за плату.

И развио посао од нуле до десетине милиона долара и марака обрта дневно.

Понудио сам југословенском тржишту услугу брзог обрта новца, која није била у понуди, јер финансијско тржиште није било развијено.

Посао је експодирао.

Нисам скоро шест година ишао на годишњи одмор, јер на младом  финансијском тржишту у развоју није било времена за одмор.

Био сам млад и то ми није сметало.

 

Интересантно, упркос толиком дневном обрту новца, радио сам само са налозима и уговорима, никада нисам видео кеш страни новац.

Први пут сам кеш страни новац видео тек 1990.г. када сам постао приватни банкар.

Признајем, нисам имао никакав осећај.

Кеш није остави утисак на мене.

Гомиле папирића, који доносе обавезе према клијентима.

 

Због свог положаја на финансијском тржишту, упознао сам све велике тајкуне Србије и пропале Југославије, те све велике олигархе у Источној Европи.

Знам ко су били и да нису имали новац.

Сведок сам њихове похлепе за брзим згртањем.

О томе могу да напишем књиге.

Згртање, отимање, превара, криминал и пљачка државе и грађана обележили су наметнуту транзицију.

Бандитски капитализам је срушио банкротирани социјализам.

 

Мене није захватила та транзициона грозница тајкуна и олигарха.

Остао сам једноставан и нормалан.

Тако сам одбранио своју слободу и достојанство.

Гледао сам тајкунску менажерију како преко ноћи постају богаташи.

Смејао сам се тим Глембајевима наше перестојке.

Нисам, нажалост, имао комедиографски таленат Бранислава Нушића да то забележим и да исмејем малограђанштину новопечених барона транзиције.

Написао сам драму ТАЈКУН, где сам одсликао успон једног класичног србског тајкуна.

 

Највећу похвалу сам тих година добио од прпоницљивог и врцавог козера Борислава Михајловића Михиза.

Упознали смо се 1992.г. на оснивању Фондације „ Борислав Пекић“, чији сам  био покровитељ.

Михиз ме је запитао, пушећи и шкиљећи на једно око – Откуд један такав господин у разбојничкој делатности?

Насмејао сам се и одговорио да прави банкари морају да буду у служби привреде, грађана и националне културе државе.

Зато сам и подржао оснивање Фондације.

Као што сам подржао и отварање других културних фондација, финансирање националних институција из области науке, просвете и културе, те подршка СПЦ у обнављању наших манастира и цркава у Србији и свету.

 

Али, нажалост, данашњи банакари су издали своју професију, јер су добровољно ступили у службу Фамилије и олигархије.

Сврстали су се на страну наших окупатора, против свог народа.

То нису банкари из моје младости.

И поносан сам што њима не припадам.

Остао сам веран изворном банкарству у служби друштвене заједнице.

 

Нагомилавање новца је опасна заразна болест.

Која је фригијског краља Миду, похлепног на злато, довела до тога да му Дионисије испуни жељу да, све што пипне, претвори у злато и да он тако угрози сопствени живот.

Мида моли за милост Дионисија да га ослободи похлепе.

 

Александар Велики је захтевао да његов ковчег буде отворен.

И да му обе руке буду избачене из ковчега.

Како би народ видео да ништа није понео са собом.

 

О похлепи су критички писали Шекспир, Молијер и Јован Стерија Поповић.

Исмејавали су наказну људску особину.

Проклетство новца је маестрално приказао Балзак у роману „ Шагринска кожа“.

Рафаел де Валентин умире у ватреном тренутку незасите страсти.

 

Ако прихватимо да је новац средство за живот, да није циљ живота, онда нам је  много лакше да радимо са новцем.

То сам покушао да објасним једном мом вршњаку, напаљеном, амбициозном пословном човеку, коме сам одобрио 1991.г кредит за увоз мајица.

Задивљен је био количином дневног новца кога сам обртао.

Покушао сам да му објасним да новац није мој, него клијената и да  је окретање новца велика одговорност и обавеза, те да новац није циљ живота, него средство за живот.

Није ми поверовао.

Рекао је да новац мора да буде циљ живота, јер новцем се  може све да купи.

 

Ушао је у криминал.

Докопао се огромног новца.

Постао је тајкун.

После девет година послао ми је огромну флашу вискија и поруку из иностранства.

Схватио је моје речи.

Признаје да има 200 милиона долара и 50 телохранитеља, али би дао 250 милиона долара да нема ништа.

Убили су га у сачекуши после три месеца.

 

Стив Џоб, да наведем икону похлепних јапијеваца, схватио је суштину живота тек пред саму смрт.

И то записао.

Пре тога је био немилосрдни олигарх.

 

Интересанта је судбина колумбијског нарко боса Хуана Пабла Ескобара.

Ево шта његов син каже о њему.

 

Priča mog oca nije priča uspešnog čoveka“

Za oca danas kaže da za života nije imao ni dana za uživanje u novcu koji je stvorio. „U trenutku kada ga je Forbs proglašvao za najbogatijeg, ja sam gledao kao najsiromašnijeg čoveka na svetu. Bili smo u begu, begunci koji su gladovi, sa kojima ni porodica nije htela ništa da ima. Zaista, u takvom siromaštu nisam mogao da ga pojmim kao uspešnu ličnost. To je pre bila noćna mora, nego san“.

Наводио сам случај када је Ескобар, на дојаву да ће га војска ухапсити, побегао из своје луксузне хацијенде са децом у планине.

Понео је кофере са десетинама милиона долара.

Ноћ у планини је била хладна и Ескобар је почео да ложи новац да се деца не би смрзнула.

Употребна вредност новца  је тада била само – папир за ложење!

 

Све ово сам написао да би грађани, који су изложени агресивној пропаганди помахниталих јапијеваца, њима су намерно отворили све медији како би тровали народ својом болесном похлепом, пронашли праву меру за новац.

Без новца се , наравно, не може, али новац није суштина живота.

Постоје неке трајније вредности од новца.

Које остају и када нас не буде било.

 

Београд, 7533.г. трешњар