О НАЦИОНАЛНОМ РАДУ
Јован Цвијић држи говор у фебруару 1907 у Колу српских сестара под називом О НАЦИОНАЛНОМ РАДУ , у коме износи „ разне узроке, због којих је у Србији последњих деценија ослабило национално самопоуздање“.
Међу тим унутрашњим узроцима, спољашњи су се кретали од санстефанског мира, берлинског конгреса и до рата са Бугарима 1886.године, Цвијић наводи , поред слабијих људи склоних клонулости и оних који виде једну групу материјалних факата, да је велики наш проблем управо у томе што наша национална интелигенција НЕ ПОЗНАЈУ ЦЕЛИНУ нашег народа, па су, сходно томе, почели губити веру у свој народ.
Шта се променило до данас?
Ништа.
Већина наше опијене националне интелигенције, осим општих места из историје нашег народа, којима се бусају у јуначка прса, заправо, уопште ни не познаје целину нашег народа.
Уљуљкани малограђанским родољубивим паролама и скоројевићевском потребом да се естрадно Србује, отуђени од свог напаћеног и поробљеног народа, материјално ухлебљени у државним институцијама,на државним јаслама, где деценијама паразитирају и чекају да неко други реши наше нагомилане националне проблеме и да нас неко други чаробним штапићем и хокус-покус препарандус чарањима извуче из ове наше националне трагедије, србска национална интелигенција тавори,уплашена за своје мале, ситне, личне привилегије до којих је некако успела да се докопа и које не жели, поготово не у овим тешким временима, да изгуби и зато радије пристаје да погне главу, него да подигне упаљене буктиње Слободе и Правде.
Србска национална интелигенција не само да не познаје ту целину нашег народа, него је потпуно незаинтересована да дође до тог сазнања о своме народу, јер јој то сазнање више, искрени да будемо, није ни потребно, пошто је задовољна својим материјалним положајем, кога се докопала у овим смутним временима.
Зашто би ризиковала нешто да мења, када се , како мисли размажена и разочарана национална интелигенција, ништа не може ни променити.
Не због тога, како се оправдава уображена и нерадна национална интелигенција, која блеји по државним универзитетима и институтима, докона и лења, прежвакавајући деценијама исте националне фразетине, што она то неће, него што тај глупи и примитивни народ, рајетинског менталитета, покварен и препреден, не заслужује ангажман националне интелигенције.
Народ је крив!
Народ је стока!
Народ је марва!
Тако мисли наша национална интелигенција о нашем народу.
Не само да не познају целину нашег народа, него, дубоко у себи, скривају да све најгоре мисле о нашем народу.
То је истина коју морамо да прихватимо.
То је реалност у којој данас живимо.
Разговарајући са тим нашим националним одродима, који се лажно представљају да су национална елита, увек имам осећај нелагодности и непријатности.
Увек имам осећај као да говорим у празно и као да моје речи одзвањају у тим националним естрадним корифејима као камење бачено у кофу, тим великим патриотама који, пришавши ми ближе и спустивши глас, готово тихо, шапатом, да их не чују доушници Службе, већ и тај разговор са мном је прилично ризичан, пошто Служба све прати, обраћају ми се добронамерно,саветодавно и пријатељски, благоглагољиво, да није паметно све то што радим, да је то узалудан посао, борба са ветрењачама, да је наш народ стока, која ништа не разуме, па, самим тим, моја борба, наступи и јавни рад су осуђени на потпуни неуспех,већ је много боље да гледам себе и своје интересе, да уновчим своје име, када сам већ брендиран, да решим материјалне проблеме и да мирно чекам да Велике силе реше ову нашу националну агонију.
Те рђаве идеје, како их назива Цвијић, које се уносе из иностранства у Србију,управо у Београд, тако Цвијић говори, такве сугериране идеје, рекао бих неолиберални конформизам Западне потрошачке цивилизације у распадању, уништиле су нашу националну интелигенцију, довели је у стање очаја и депресије, одсуства било какве друштвене одговорности, увели је у пландовања и празноглаво блебетања, у стање бежања и скривања од своје историјске одговорности.
Да ли је наша национална интелигенција капитулирала?
„ У овим тренуцима највећих националних депресија, могао је човек психолошког проматрања запазити у Србији и другим крајевима нашег народа ЖИВЕ НАРОДНЕ СИЛЕ , које САМЕ раде на свом одржању и напретку“.
Е, те, Цвијићеве живе народне силе, које саме раде на свом одржању и напретку, једина су снага која може да спаси Србе од испланираног уништавања и нестанка.
Те, живе народне силе, су наша последња нада.
Те, живе народне силе, познају целину нашег народа јер потичу из утробе тога окупираног и унесрећеног народа, осећају сваки дамар нашег народа и борбу за национални идентитет и суверенитет сматрају својом историјском обавезом и дужношћу.
Шта морамо да радимо?
Ево, преносим Цвијићев одговор :
„ Најпре треба почети, где је могуће најбрже извести процес формирања националног мишљења и рада. Национална интелигенција треба да ради на националним питањима тако да се потпуно изгуби личност и личне таштине, нарочито спољне сујете и тежње за положајима. Личност или личности које раде, не смеју да се виде, но рад и резулатати рада“.
И даље :
„ Свако мора да инстиктивно стави народну целину и њене интересе испред себе и својих личних интереса“.
И даље :
„ А онај који хоће да води народ мора тежити да уведе строгу дисциплину горњег смисла у своје властите редове,затим мора самог себе непрекидно формирати : да постане са свим искрено и апсолутно предан јавним интерсима своје земље и свога већега народа.“
Када добијемо такву националну интелигенцију, онда Цвијић тражи да : „ сви треба да покажу одсудне склоности да не цене на првом месту политичке бравуре и партијске заслуге, већ да на прво место стављају РАД, ДЕЛА и СТВАРАЊЕ. Рад и дела су основни принципи ПРОСВЕЋЕНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ.“
На крају, мудри Цвијић закључује :
„ Упоредно са слободноумним идејама и демократским духом мора Србија имати знатну и спремну ВОЈСКУ, једноставну, чврсте организације и високог војничког морала. Без такве војске се није ниједна земља ујединила. Без такве војске Србија не може ни опстати, а камо ли извршити своје националне задатке.“
Устајте ЖИВЕ НАРОДНЕ СИЛЕ!
Време је за ПОБУНУ!
Београд, 18.06.2017
