O LJUBITELJIMA IKEBANA
Nije se još slegla prašina oko mog teksta IKEBANA.
Čitanost je ogromna.
Šta je to tako rasrdilo zaslepljene ljubitelje ikebana?
Zašto me napadaju?
Ostrašćenost ide toliko daleko da me proglašavaju da sam radio i za Vučića.
Mene to ništa nije začudilo.
Tri decenije sam na javnoj sceni.
Naučio sam da trpim udarce i uvrede zaslepljenih idolopoklonika.
Teško je razbijati predrasude u glavama isključivih ljudi.
Isto ovako su me napadali i komunističke birokrate, Miloševićevi nacionalsocijalisti i Đinđićevi tržišni talibani.
Bezobrazluk i prostakluk se povećavao što se društvo, navodno, više demokratizovalo.
Najgore udarce trpim od ovih današnjih eurofanatika.
Zameraju mi da meni niko na političkoj sceni ne valja.
Hajde da uzmemo da je ta kritika tačna.
Pretpostavimo da su moji kritičari u pravu.
Šta mogu da kažem u svoju odbranu?
Postavio bih prvo nekoliko pitanja.
Da li danas većina građana živi siromašno?
Da li građani jedva preživljavaju i jedva sastavljaju kraj sa krajem?
Da li su nam uništena preduzeća i privreda ne radi?
Da li raste nezaposlenost?
Da li nam je uništeno zdravstvo i obrazovanje?
Da li nam je vojska rasturena?
Da li građani beže iz nesrećne države?
Da li svake godine 32.000 ljudi više umire nego što se rađa?
Da li je Srbija okupirana?
Da li naša Srbija umire?
Svi , koji ne žive od politike, znaju prave odgovore.
Sada još jedno pitanje.
KO je kriv za ovakvo stanje u državi?
KO?
Svi, koji ne živimo od politike, znamo da su glavni krivci – POLITIČARI!
Oni koji su upravljali državom i koji su je uništili.
Uopšte nije važno pod kojim bojama i zbog koje ideologije su oni to uradili.
Činjenica je da su političari to uradili.
Građani Srbije moraju da izvedu političare na narodni sud.
Sve!
Moraju da im strogo sude.
Za izdaju, pljačku, prevaru i ponižavanje građana.
Ako je dokazano našim lošim životima i uništavanjem države da su političari najveći kriminaci u državi i najveći prevaranti, jer da to nisu Srbija bi danas bila bogata zemlja, onda niko ne može da kaže kako je moja razorna kritika svih totalitarističkih režima bila pogrešna.
Naročito ne može to danas da mi se prigovara, jer sam pisao u vreme kada je malo ljudi imalo petlju da piše, kada su mnogi koji su morali da progovore ćutali, kada su despoti i tirani bili najmoćniji, kada je bila zgažena Sloboda, Demokratija i Republika i kada niko nije stajao iza mene, kao što ni danas ne stoji.
Znači, da budem potpuno otvoren, jer to moji čitaoci cene kod mene, ja bih bio običan seronja i iskompleksirani skot da pišem kako pišem, dok naša država živi u blagostanju a ja lečim svoje komplekse zakerajući našim uspešnim političarima.
Pošto sam i poslovan čovek, koji treba da se bavi svojim poslom, onda bi moje pisanje u uređenoj i bogatoj Srbiji bilo gubljenje dragocenog vremena.
Nažalost, Srbija se nalazi u potpunoj propasti.
Moje pisanje je krik da se ta propast zaustavi.
Moji predlozi o načinu organizovanja i uređenja države građani nisu prepoznali kao jednu od mogućnosti da izađemo iz sadašnjeg nacionalnog kolapsa.
Zabrana svih totalitarnih režima da nastupam na nacionalnim medijima je najbolji dokaz da moje ideje vrede, da su opasne za totalitarni režim i da moraju da budu sprečene da dođu do širokih narodnih masa.
Najbolji način da me marginalizuju u javnosti je da se ponašaju kao da ne postojim.
Sama činjenica da niko iz vlasti, od 1990 godine do danas, nije smeo da izađe na televizijski duel, najbolji je dokaz da sa našom demokratijom nešto nije u redu.
Kada ne bi bilo interneta, samo moji najbliži bi znali moje ideje.
Dakle, ponavljam po ko zna koji put.
Totalitarni sistem se nije promenio.
Menjali su se samo Kurta i Murata.
Suština našeg spasenja se nalazi u rušenju totalitarizma.
Ali, mi smo još uvek daleko od tog čina.
Upravo završeni izbori su to pokazali.
Izbori su bili farsa.
Kralj Ibi je odigrao svoju poslednju veliku ulogu.
Cenzus stranke su mu omogućile da se odigra ta predstava.
I moja kritika je bila uperena upravo na te cenzus stranke.
Koji ljubitelji ikebana su zavrištali nad mojom kritikom?
O Šešelju sam sve napisao.
O Tadiću, Pajtiću, Čedi i Čanku isto.
Naše pozicije se znaju i oni nemaju potrebu da čitaju moje tekstove.
Niti sam ja njima interesantan, nitu su oni meni.
Ali, pojavile su se dve nove grupacije u parlamentu.
DSS-Dveri i Saša Radulović.
Njihove pristalice nisu mogli da podnesu da ikebanama nazovem cenzus stranke.
Naročito su bili isključivi i ostrašćeni pristalice Saše Radulovića.
O kome nisam napisao nijednu reč, dok se izbori nisu završili.
Izbegavao sam bilo šta da napišem samo iz jednog razloga, da me , opet, ne okrive kako meni niko ne valja i kako nikome ne verujem u prevari koja se spremala.
Nakon izbora, napravio sam politički presek cenzus stranaka .
Tada sam se ovlaš osvrnuo na neoliberalni koncept Saše Radulovića.
To je razbesnelo razočarane skorojeviće i folirante, koji su nekada glasali za Đinđića, Tadića, Čedu i Mlađu Dinkića, a koji su sada dobili svoju novu političku ikebanu.
Pošto sam pogodio u pravo mesto naše malograđanštine, koja se razgakala kao guske u magli, uplašeni da ne ostanu sami u tranzicionim vodama bez svetionika, nije mi preostalo ništa drugo nego da se pozabavim delom Saše Radulovića, tog pristojnog, umivenog i kulturnog Mlađena Dinkića neoliberalizma, kome je određena uloga i koji bez pogovora završava preuzete obaveze.
Zar nam jedan Dinkić nije bio dovoljan?
Zar razočarani ljubitelji Dinkića nisu nešto naučili?
Zašto da ponavljamo iste greške?
Političke ikebane ne mogu spasiti Srbiju od propasti.
Oni su već drugog dana počeli pregovore o koalicijama.
Oni koji su se pljuvali, sada se ljube.
DOSTA JE BILO takve prevrtačke politike.
Beograd, 27.04.2016
