О ИНТЕЛЕКТУАЛЦИМА
О интелектуалцима сам у више наврата писао.
Последњи пут у овом тексту – https://www.dragas.biz/intelektualci-4/
Ту сам тачно навео ко може да буде интелектуалац.
Али, видим, да је огромно опште неразумевање.
Морам поново да пишем.
Како бих боље објаснио оно што је одавно морало да буде свима јасно.
Ко су – интелектуалци?
Овог пута, пођимо од саме дефиниције интелектуалац.
Наводим цитат из Википедије.
„ Интелектуалац (од лат. intelectus, ум) је израз који у првобитном смислу означава особу која се од осталих истиче интелектом, интелигенцијом (моћ схватања, разумевање, поимање, свест; мисаоне, мислилачке способности), с активним односом према околини (првенствено друштву)…“
Интелектуалац, дакле, има – ум!
Са свим особинама које прати умног човека.
Али, како видимо, то није довољно.
У наставку дефиниције се одређује да интелектуалац мора да има активан однос према друштву.
То су две карактеристике интелектуалца.
Како се стиже до ума?
У нашој жалосној, малограђанској, друштвеној збиљи се усталило мишљење да је интелектуалац само онај ко је завршио факултет.
Ко има високо стручно образовање, он је интелектуалац.
Нарочито ако су догурали до професорске катедре.
Погрешно!
Познајем многе колеге који су завршили факултет, али немају ум.
Познајем, нажалост, многе професоре факултета који су изгубили разум.
Изгубили су моћ схватања и поимања света у коме живимо.
Нису интелектуалци, упркос свим дипломама и докторатима.
Нису задовољили први услов за интелектуалца.
Завршени факулет и добијене титуле их не сврставају у интелектуалце.
Ево, наводим, ради лакшег разумевања мога става, неколико интересантних примера из књижевности.
Највећи србски писац Борислав Пекић није завршио факултет.
Није завршио ни највећи југословенски писац прве половине XX столећа Мирослав Крлежа.
Сумњиве су дипломе Милоша Црњанског и Иве Андрића.
Узгред, Иво Андрић је понављао у основној школи, коју је једва некако завршио.
Светски мислиоци, који су обележили своје доба, нису имали универзитетске дипломе: Шекспир, Волтер, Гогољ, Пушкин, Достојевски, Толстој, Јесењин, Мопасан, Балзак, Томас Ман, Џемс Џојс, Бернад Шо, Џорџ Орвел, Марк Твен, Гинтер Грас, Петер Ханке и многи, многи други.
Закључак, умни можете да будете и без завршеног факултета.
Можете да нађете многе умне људу у нашем народу.
Немају велике школе, али имају древну памет нашег рода.
Здраву памет, која се у школама намерно уништила.
Други услов, врло важан за одређивање интелектуалца, мора да буде његов активан однос према друштву.
Активан значи критичан, јер поседује моћ схватања и разумевања света.
Сви они који то немају, који су се продали властима, нису интелектуалци.
Они су професионалне слуге режима.
Обично, тоталитарног.
Који своје стечене интелектуалне вештине, јер немају ум и немају духовне вредности вертикале, продају за материјалне привилегије и конформизам.
Пример.
Када је један композитор у августу 1941.г. питао професора Милоша Ђурића, философа, историчара грчке књижевности, етике и језика, преводиоца, академика, зашто не потпише Апел србском народу, кога су Немци наметнули и кога су потписали 411 угледних „интелектуалаца“, он му је мирно одговорио:
„ Лако је теби, ти у дипле свираш, али ја предајем етику и политички морал.“
И није потписао.
Зашто сам вам ово написао?
Немојте више да верујете формалним титулама и звучним звањима.
Верујте делима, која се остваре у интересу заједнице.
Интелектуалац је само онај који свој ум и моћ расуђивања ставља у службу одбране заједнице и духовних вредности.
Који се вољно ангажује за одбрану људских вредности у друштву.
Интелектуалац је независан, јер нико не може да га купи.
Интелектуалац се ангажује из свог личног убеђења.
И жртвује се, јер сматра да жртва има узвишени смисао.
Све остале, што нам се намеће у јавности, који служе режиму или су плаћени да обмањују и заводе јавност, не можемо да сматрамо интелектуалцима.
Они су – политички мешетари.
Паразити!
Према њима гајим само – презир!
Београд, 7532.г. трешњар
