Početna Sadržaj Osvetljenja Novo putovanje u srce finansijske tame

Novo putovanje u srce finansijske tame

1003
0

Danas su svi taoci finansijskog kapitala, a samo je on slobodan da čini što mu je volja

Kriza koja potresa američko finansijsko tržište je bez presedana, bar u poslednja pola veka. Procena je da bi ukupni gubici finansijskog sektora SAD mogli biti veći od hiljadu milijardi dolara.

Američka centralna banka (FED) danas sprovodi politiku koja je prekoračila okvire vladajuće monetarne doktrine. FED štampa novac, obara kamatne stope i satire dolar, ne hajući previše ni za inflaciju, ni za globalne posledice ovakve politike. Nije jasno da li se na ovaj način kriza suzbija ili podstiče, da li FED reaguje snažno i pravovremeno, ili samo histerično prikriva sopstvenu nemoć. Teško je dokučiti da li se monetarna pravila krše u ime opšteg dobra kako bi se izbegla recesija ili to članovi ekskluzivnog finansijskog kluba štite sopstvene interese koristeći dobre izgovore i „državne” pare.

Ova kriza suočava svet i sa suštinskim problemima, nelogičnostima i protivrečnostima finansijskog sistema. Uzrok haosa je samo na površini u vezi sa kreditima koji su u SAD odobravani kreditno nesposobnim dužnicama – da finansijski sektor svoju gramzivost nije demonstrirao na tom segmentu tržišta, učinio bi to na nekom drugom. Kriza bi se drugačije zvala, ali bi njene razmere verovatno bile iste. U „srcu finansijske tame” skriven je još jedan sistemski problem.

Finansijski sektor bi morao biti neraskidivo povezan s privredom, realnom ekonomijom i zbivanjima u njoj. Tradicionalno, finansijska industrija omogućava tržišnim akterima efikasno plasiranje ili pribavljanje novca i kapitala, kao i razumnu zaštitu i osiguranje od brojnih finansijskih rizika i tržišnih ćudi – kamatnih, kursnih, cenovnih itd. Na takvim osnovama je razvijeno suptilno tržište različitih vrednosnih papira i instrumenata. Moderne finansije su taj posao obavile veoma dobro i inventivno.

Istorija finansija beleži i periode velikih grešaka, kada se zaboravljaju pouke prošlosti i prethodnih kriza. Ne tako davno, ogromne sume novca su besmisleno ulagane u akcije bezvrednih internet kompanija, u državne vrednosne papire Jeljcinove Rusije, u latinoameričke vrednosne papire itd. Ciklusi nedaća se po pravilu pokreću kada finansijski sektor umisli da je on ključni stvaralac vrednosti, a privreda samo njegov privezak. Finansije se odvajaju od realne ekonomije i zdravog razuma, počinju da žive u paralelnoj stvarnosti verujući sopstvenim mitovima i tako postaju neka vrsta kazina na brodu ludaka.

Finansijski akteri se upuštaju u špekulacije bez mere, i pri tome zaboravljaju svoje osnovne funkcije. Veliki delovi tržišta, sasvim bukvalno, funkcionišu na sličnim principima kao i sportske kladionice. Oporezivanje špekulativnih transakcija je stara ideja i neophodna mera, ali je finansijski lobi i suviše jak da bi tako nešto dozvolio.

Logika špekulacija je uvek kratkoročna, pa se i na svet gleda iz takvog ugla. Privreda je pod pritiskom da se neprestano uklapa u kratkoročne ciljeve finansijskog sektora. Najtraženiji menadžeri danas nisu tehnološki stratezi, već pragmatični trkači na kratke staze. Oni će u najkraćem roku povećati vrednost akcija kompanija kojima upravljaju i tako se umiliti finansijskom tržištu. Ta vrsta veštine prečesto koketira sa hohštaplerajem i kreće se po tankoj ivici prevare. Globalizacija i trijumf neoliberalne ideologije dodatno podstiču ove maligne procese. Ogroman broj investicionih fondova koji operišu na svetskom tržištu, registrovani su u državama u kojima nema ozbiljne finansijske regulative i kontrole. Neoliberalna doktrina ohrabruje pasivnost država i olakšava eskalaciju problema. Finansijski sistem je sve složeniji, a nadzor nad njim sve slabiji. Danas su svi taoci finansijskog kapitala, a samo je on slobodan da čini što mu je volja. Ovakvu moć bankarski sistem crpi iz svoje veze sa centralnom bankom od koje uvek može pozajmiti sredstva kada dođe u problem sa likvidnošću. Mehanizam koji je kreiran za ispomoć bankama u kratkim i prolaznim krizama likvidnosti, danas se deformiše i zloupotrebljava. Sve češće, centralne banke pružaju zaštitu i onim finansijskim institucijama koje su nesolventne i koje bi morale ići u stečaj. Finansijskom sektoru je tako sistemski dopušteno da pravi katastrofalne greške i da svoje gubitke prenosi na državu. Ovakvom zaštitom banke i druge finansijske institucije su ohrabrene da svoju lošu špekulativnu praksu nastave i dalje, uživajući u nekoj vrsti socijalističke oaze. Za sve ostale, kojima najčešće niko ne priskače u pomoć, važe surova pravila tržišne džungle.

Svi ovi fenomeni su vidljivi i u Srbiji. Finansijski sistem je u nedopustivoj meri skrojen prema interesima finansijskog sektora. Takve privilegije, međutim, ne čine sistem stabilnijim, već ga ohrabruju i stimulišu na rizičnu poslovnu politiku i moralni hazard. Banke mogu biti sigurne da će se, u slučaju ozbiljne krize, država ponašati slično kao i FED. Tehnika će biti drugačija, ali će logika spasavanja banaka biti ista. Država će na sebe preuzeti potraživanja koja banke ne budu mogle da naplate od svojih dužnika i tako će se gubici preneti na državu. Operacija će biti finansirana ino zaduživanjem države i sprovedena pod izgovorom zaštite stabilnosti sistema. U tom smislu „Srbija je svet”.

Nebojša Katić
Politika 25/03/2008.