Početna Sadržaj Osvetljenja Novo “evropsko” zaduživanje Srbije

Novo “evropsko” zaduživanje Srbije

862
0
SHARE

Vlada Republike Srbije je 10. marta 2010. godine uputila Narodnoj skupštini na razmatranje dva nova kredita u ukupnoj vrednosti od oko 190 miliona evra. Ugovor o kreditu između Nemačke banke KfW i Republike Srbije iznosi približno 42 miliona evra (KfW kredit), a ugovor o garanciji između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj iznosi oko 150 miliona evra (EBRD kredit). KfW kredit će biti upotrebljen za projekte u vezi sa komunalnom infrastrukturom i vodosnabdevanjem u osam gradova u Srbiji. EBRD kredit će, po rečima srpskih ministara, biti upotrebljen za izgradnju podzemnog skladišta gasa i održavanje mreža za prenos i distribuciju gasa.
Međutim, kada se pažljivo analizira svaka tačka ovih ugovora o kreditima i kada se njihov kontekst sagleda pomoću metoda koje koristi dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Ronald Kous: “Poželjno je da se izbor između različitih društvenih aranžmana u cilju rešavanja ekonomskih problema vrši u širem smislu i da se uzme u obzir ukupni efekat tih aranžmana u svim sferama života”,[1] dolazi se do zaključka koji pokazuje da ti krediti imaju, pre svega, propagandnu i političku svrhu.
U preambuli KfW kredita navodi se da EU učestvuje sa jednom donacijom (od oko 2,6 miliona evra) u kreditu i da je kredit, u suštini, rezultat dugogodišnjih pregovora Nemačke i Srbije. Takođe, već u preambuli KfW kredita ističe se da mogu postojati i dodatni troškovi u vezi sa ovim kreditom. Ali uopšte se ne navodi konkretno o kakvim se dodatnim troškovima radi (ipak, u članu 10 izričito se navodi da se primena projekata mora poveriti “nezavisnim inženjerima i kompetentnim firmama ‘putem’ međunarodnog konkursa”, dakle, može se desiti da nemačka banka finansira rad nemačkih stručnjaka u Srbiji). Takođe, u članu 5 iznosi se da je kamata na KfW kredit prilično visoka, 6, 17%. Takođe, u članu 6 se precizira da će Srbija KfW kredit otplaćivati sve do 2024. godine. Ako se neka buduća vlast usudi da ranije pokuša da otplati KfW kredit, moraće da plaća dodatnu taksu. U članu 7 se propisuje zatezna kamata u vrednosti od 300 bazičnih poena iznad godišnje kamatne stope Centralne banke Nemačke! Naravno, u istom kontekstu, u članu 9 navodi se da će sve troškove u vezi sa otplatom i isplatom KfW kredita snositi Srbija. Takođe, u članu 10 insistira se da Srbija obezbedi na lokacijama i u gradovima gde će se realizovati projekti iz KfW kredita “publikacije i promotivne informacije”, sa “logotipom EU” i informacijom da upravo EU finansira te projekte. Dakle, kredit je jedna vrsta finansiranja propagande EU u Srbiji. Takođe, u članu 11 se navodi da banka KfW može raskinuti ugovor ako neka “ključna informacija“ nije tačna. Ali koji su to kriterijumi za definisanje pojma “ključna informacija” koji može dovesti do raskidanja ugovora od 43 miliona evra uopšte se ne navodi. Slične nejasne formulacije se koriste i u članu 11,u kojem se propisuje da KfW banka može sama da zaključi da se ekonomska situacija u Srbiji pogoršala zbog nekakvih nedefinisanih “vanrednih okolnosti” i da se zato ugovor može jednostrano raskinuti. Na kraju, ako bi se i Srbija pobunila zbog ovakvih skandaloznih uslova ugovora, onda bi za sve sporove između nemačke banke i Srbije bio, prema članu 13, nadležan Arbitražni sud u Frankfurtu na Majni! Dakle, jasno je da srpske vlasti nisu bile u stanju čak ni da ugovore da je u slučaju međunarodnog spora nadležna Međunarodna trgovinska arbitraža u Parizu. Tačnije, međunarodna arbitraža koja je osnovana 1923 . godine i za koju se smatra “da pruža najviše sigurnosti“ u međunarodnim sporovima.[2]
Ovome svakako treba dodati i da je Srbija 2001. godine imala deficit u trgovini sa Nemačkom od 316 miliona dolara.[3] Deficit je svake godine rastao. U 2008. dostigao je skoro neverovatnih 1,562 milijarde dolara! Ukupan deficit Srbije u periodu od 2001. do 2009. godine u trgovini sa Nemačkom je iznosio 8 milijardi dolara. Ili, u evrima, oko 5,8 milijardi evra! Dakle, kada se svi ovi podaci imaju u vidu, može se zaključiti da je iz Srbije u Nemačku u poslednjih nekoliko godina transferisano oko 5,8 milijardi evra, a sa druge strane je Nemačka nakon dugogodišnjih pregovora, preko KfW banke odobrila kredit Srbiji pod nepovoljnim uslovima od oko 40 miliona evra! To je prava istina koja se sakriva od srpskih građana i koja stoji iza propagandnih tabli koja nose logo EU i koja će se, da bi apsurd bio još veći, finansirati iz kredita koje daje nemačka banka.
Do sličnih zaključaka se dolazi i kada se metod sagledavanja ekonomske celine koji primenjuje dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju primeni i u analizi EBRD kredita od 150 miliona evra. Naravno, prvo logično pitanje koje se odmah postavlja u vezi sa ovim kreditom je zašto Srbija uzima kredit od EBRD-a ne od ruskih banaka? Tačnije, zar nije logično da se u gasnom sektoru Srbija osloni na vodećeg svetskog proizvođača i distrubutera gasa a ne na velikog potrošača gasa? Takođe, nedoumicu izaziva i preambula ugovora o garanciji o EBRD kreditu. U preambuli se (napadno) ističe da su Republika Srbija i “Srbijagas” zatražili pomoć od EBRD-a. Sa druge strane, u srpskoj štampi je još u januaru 2010. objavljeno da je EBRD “sama ponudila novac” Srbiji.[4]
Kada se ima u vidu da je u srpskim medijima objavljeno da je uslovu EBRD-a da se novac ne koristi za projekte koje „Srbijagas“ ostvaruje s Rusijom.[5] onda postaje jasno zašto se skriva da je upravo EBRD insistirala da Srbija uzme taj kredit. Do takvog zaključka se dolazi i kada se analizira član 2 EBRD kredita u kojem piše da se iz projekta koji se finansiraju “izričito isključuju skladišta gasa u vezi sa projektom Južni tok”. Dakle, jasno je da je svrha EBRD kredita suzbijanje ruskog ekonomskog uticaja u srpskoj gasnoj industriji. Naravno, kao i slučaju KfW kredita, srpski zapadni “prijatelji” iz EU će iskoristi EBRD kredit i za dalje izrabljivanje srpskih građana i države. Na primer, u tekstu ugovora EBRD kredita se navodi da je “kamatna stopa šestomesečni EURIBOR + 1% marža” (ili, promenjiva kamatna stopa + marža). Takođe, u članu 2 ugovora o garanciji koji prati EBRD kredit se navodi da Srbija neće “nametnuti nikakve direktne ili indirektne poreze na strane konsultante” koje će EBRD i “Srbijagas” plaćati iz sredstava kredita. Dakle, kao i slučaju KfW kredita, ponovo finansiranje konsultanata iz EU (koje se predstavlja kao nekakva pomoć Srbiji).
Takođe, u članu 2 ugovora o garanciji koji prati EBRD kredit se Srbija obavezuje da će podržati naplatu neizmirenih dugovanja korisnika gasa putem “ukidanje snabdevanja gasa”. Ili, ako srpski građani i firme ne budu u stanju da plaćaju cene gasa, onda će im se on isključivati prema uslovima kredita koje diktira EBRD. To je pravi “evropski” standard.
Isto tako, od Srbije se očekuje da dopusti i “trećim licima “da učestvuju u distribuciji i transportovanju gasa. Dakle, svrha kredita je da se dopusti da firme iz EU zarađuju na ruskom gasu koji se distribuira srpskim građanima i preduzećima.
Naravno, oni koji smatraju da EU nema alternativu mogu da tvrde da će i ovakvi skandalozni i nepovoljni krediti koje daju EBRD i KfW omogućiti Srbiji da jednog dana, kada postane članica EU, koristi sve programe koje odobrava Brisel. Ali primer Bugarske pokazuje koliko je i to nerealno. Bugarskoj je uskraćeno 6,4 milijarde evra iz programa EU za period od 2007. do 2013. Takođe, komisija bugarskog parlamenta je iznela da je od 2007. do 2010. iskorišćeno samo oko 1,3% ukupno odobrenih sredstava EU (ili približno 180 miliona evra).[6] Sva ta sredstva su navodno blokirana zbog korupcije i kriminala u Bugarskoj, iako je dovoljno samo uporediti stepen kriminala i korupcije u jednom italijanskom gradu Napulju (nekoliko hiljada mrtvih u međusobnim mafijaškim obračunima, oko 110.000 tona smeća na ulicama Napulja 2008. godine zbog korupcije u koju je umešana kriminalna organizacija Gamora) sa čitavom Bugarskom, pa će biti jasno da je reč o lažnom i licemernom opravdanju.
U tom kontekstu, svakom neutralnom i neostrašćenom posmatraču je jasno da se iza opšte ekonomske politike EU prema Srbiji krije samo jedan motiv. Taj motiv je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Geri Beker definisao još pre nekoliko decenija na sledeći način: „Svi politički sistemi … izloženi su pritiscima specijalnih interesnih grupa koje pokušavaju da svoj uticaj upotrebe za povećanje svog blagostanja.”[7] Količine novca koje idu ka EU i pritisci i ucene na koje pristaju vlasti u Beogradu pokazuju da se ova definicija može primeniti i u odnosu između Srbije i EU.

ponedeljak, 15. mart 2010.  

SHARE