Početna Sadržaj Osvetljenja Jovan B. Dušanić: Novi guverner – stara politika

Jovan B. Dušanić: Novi guverner – stara politika

610
0
SHARE

Ovde se postavlja jedno dosta jednostavno i zdravorazumsko pitanje: gde je ekonomska logika da mi finansiramo, uz simboličnu kamatnu stopu, budžetske deficite bogatih zemalja (kupujući njihove državne obveznice), a da nam istovremeno te iste zemlje (direktno ili preko finansijskih institucija) odobravaju kredite, uz visoke kamatne stope, kojima finansiramo deficit srpskog budžeta. Odnosno, gde je ekonomska logika da devizne rezerve plasiramo u depozite zapadnih banaka uz simboličnu kamatu, a one tim istim novcem kupuju trezorske zapise našeg Ministarstva finansija (ili zapise NBS-a) koji nose visoku (po pravilu) dvocifrenu kamatnu stopu, ili odobravaju kredite građanima Srbije uz lihvarske kamatne stope i tako ostvaruju ogromne profite koristeći naša sopstvena finansijska sredstva.
Kandidat za novoga guvernera Dejan Šoškić saopštio je da neće biti nikakvih promena u vođenju dosadašnje politike Narodne banke Srbije (NBS) ukoliko on bude izabran na ovu značajnu funkciju. S jedne strane, to može da bude razumljivo ako se ima u vidu da on na novu funkciju dolazi sa mesta predsednika Saveta NBS-a, te je suodgovoran za dosadašnje rezultate ove izuzetno značajne institucije. S druge strane, ako budući guverner zaista misli da nastavi sa politikom koju su vodili njegovi prethodnici, to znači i da se mi, kao građani ove zemlje, ne možemo nadati nikakvom boljitku.
Dosadašnji guverneri, vladini funkcioneri i medijski najeksponiraniji akademski ekonomisti isticali su kao veliko dostignuće NBS-a to što je obezbeđen stabilan (čitaj: precenjen) kurs dinara i „zdrav” (čitaj: skoro u celosti u vlasništvu inostranog kapitala) bankarski sistem. Osim njima, sada je skoro svima jasno da upravo ti „uspesi“ NBS-a imaju dalekosežne negativne posledice na srpsku privredu i njene građane.
U ovom tekstu želim da ukažem na jedan drugi problem koji je, još uvek, velika tabu tema. Reč je naime o (ne)racionalnosti politike deviznih rezervi NBS-a, politike koja je obavijena velom tajanstvenog ceremonijala, gde (pod mantrom nezavisnosti NBS-a) odluke o milijardama dolara donosi praktično samo jedan čovek.
Guverner u ostavci Radovan Jelašić obavestio nas je ovih dana da su devizne rezerve NBS-a dostigle rekordno visok nivo. Kao što je poznato, devizne rezerve se ne drže u trezoru NBS-a, nego se plasiraju u državne obveznice drugih, po pravilu, bogatih država (kojima se pokrivaju deficiti njihovih državnih budžeta) ili se polažu u vidu depozita u prvoklasne banke najrazvijenijih zemalja. Jedna od neoliberalnih mantri – tih magičnih formula – kaže da se devizne rezerve ekonomski manje razvijenih zemalja (kakva je Srbija) mogu koristiti samo za plasman u najbogatije države, zato što se tamo nalaze najmoćnije i najprofesionalnije banke i najsigurnije državne obveznice.
U isto vreme spoljni dug Srbije stalno raste i, takođe, je dostigao rekordno visok nivo, a krediti se uzimaju od drugih država, međunarodnih finansijskih institucija i velikih zapadnih banaka, uz relativno visoke kamatne stope. Srbija plaća i visoke kamate na trezorske zapise koje emituje da bi prikupila sredstva za pokriće deficita državnog budžeta.
Zvanični podaci o tome gde i pod kojim uslovima se plasiraju devizne rezerve NBS-a nisu dostupni široj javnosti, ali se zna da su kamatne stope na ova sredstva simbolične, tako da naša zemlja ne može da računa na neki značajniji prinos od tih plasmana. U svakom slučaju on je višestruko manji od prinosa koje ostvaruju zemlje ili finansijske institucije kod kojih se Srbija zadužuje pokrivajući deficit državnog budžeta. Akumuliranje velikih iznosa deviznih rezervi i njihovo plasiranje u državne obveznice ili depozite banaka bogatih zemalja, te u isto vreme zaduživanje kod istih onih gde su plasirane devizne rezerve – pogubno je za privredu, i društvo u celini, ekonomski slabo razvijenih zemalja. To je naročito pogubno za države koje vode politiku precenjenog kursa domaćeg novca, kao što je to slučaj sa Srbijom.
Ovde se postavlja jedno dosta jednostavno i zdravorazumsko pitanje: gde je ekonomska logika da mi finansiramo, uz simboličnu kamatnu stopu, budžetske deficite bogatih zemalja (kupujući njihove državne obveznice), a da nam istovremeno te iste zemlje (direktno ili preko finansijskih institucija) odobravaju kredite, uz visoke kamatne stope, kojima finansiramo deficit srpskog budžeta. Odnosno, gde je ekonomska logika da devizne rezerve plasiramo u depozite zapadnih banaka uz simboličnu kamatu, a one tim istim novcem kupuju trezorske zapise našeg Ministarstva finansija (ili zapise NBS-a) koji nose visoku (po pravilu) dvocifrenu kamatnu stopu, ili odobravaju kredite građanima Srbije uz lihvarske kamatne stope i tako ostvaruju ogromne profite koristeći naša sopstvena finansijska sredstva.
Zar ne bi bilo racionalnije, ako već imamo tako visoke devizne rezerve, da jedan deo iskoristimo za vraćanje inostranih kredita, bar onih koje je država uzela pod najnepovoljnijim uslovima (i tako delom smanjimo ogroman spoljni dug) ili da blagovremeno isplatimo dospele obaveze po spoljnom dugu (a one su 31. decembra 2009. iznosile 2,87 milijardi dolara, od kojih četvrtina otpada na redovne i zatezne kamate) i izbegnemo plaćanje i zateznih kamata. Da odem i korak dalje, umesto da uzimamo skupe inostrane kredite kojima ćemo pokrivati deficit srpskog budžeta, možda bismo mogli za to iskoristiti deo (trenutno visokih) deviznih rezervi NBS-a, umesto da ih plasiramo – uz simboličnu kamatu – u obveznice bogatih zemalja pokrivajući njihove deficite budžeta.
Iz svega do sada rečenog teško je naći bilo kakvu ekonomsku racionalnost i elementarnu zdravu logiku u tome da se Srbija (koja je već prezadužena) sve više i pod sve nepovoljnijim uslovima zadužuje u inostranstvu, te istovremeno sve više povećava svoje devizne rezerve plasirajući ih u državne obveznice i banke bogatih zemalja uz simboličnu naknadu. Devizne rezerve su neefikasan način investiranja viška kapitala, tačnije izuzetno neefikasan za zemlju i građane koji njima raspolažu, ali i izuzetno unosan posao finansijskih posrednika iz bogatih zemalja.
Pokušaj konstruktivne kritike ovako neracionalne politike deviznih rezervi izaziva burne reakcije i standardni odgovor velikog broja ekonomista – neoliberala. Ipak, reći ću da bi na njihovu mantru – država treba da bude u stanju spoljne zaduženosti i da istovremeno povećava devizne rezerve – razuman odgovor trebalo da bude smanjenje velike spoljne zaduženosti zemlje i istovremeno smanjenje prekomernih deviznih rezervi.
Da bi do toga došlo, neophodno je da postoji adekvatna i dobro koordinirana politika Vlade (Ministarstva finansija) i NBS-a, a to nije moguće realizovati u uslovima nezavisnosti NBS-a kako je ona shvaćena i kako se sprovodi u Srbiji.
Politika kursa dinara NBS
Svi guverneri posle petooktobarskog prevrata u Srbiji ističu kao veliko dostignuće što su uspeli da održe relativno stabilan (čitaj: precenjen) kurs dinara. Neverovatno ali istinito, dokazivali su da može postojati jak novac u državi u kojoj je privredna aktivnost zamrla, a nezaposlenost dostigla ogromne razmere. Prethodni guverner Mlađen Dinkić se time, ne samo ponosio, nego i javno isticao da za to očekuje Nobelovu nagradu iz ekonomije.
Politika precenjenog kursa dinara „poskupljuje” domaću robu na inostranom tržištu i destimuliše izvoz, a podstiče uvoz i dovodi do enormnog rasta spoljnotrgovinskog deficita i ,,gušenja” domaće proizvodnje. Pretpostavimo da je srpsko preduzeće početkom 2001. godine svoj proizvod izvozilo u Nemačku za jednu nemačku marku – DEM (tada je zvanični kurs bio 30 dinara za jednu DEM), a da su ukupni troškove po jedinici proizvoda iznosili 25 dinara. Preduzeće tada odlično posluje.
Posle godinu dana troškovi po jedinici proizvoda našeg preduzeća (pretpostavimo da je rast troškova na nivou prosečnog rasta cena od 40% – kolika je bila inflacija u 2001. godini) porasli su na 35 dinara, a za dobijenu jednu DEM koju ostvaruje izvozom krajem 2001. godine dobija se samo 30,5 dinara (zvanični kurs je krajem 2001. godine iznosio 30,5 dinara za DEM). Preduzeće sada, zbog precenjenog kursa dinara, prestaje sa radom – nema izvoza, a isti proizvod ćemo sada uvoziti i za domaće tržište.
Zbog toga, spoljnotrgovinski deficit – koji je u Srbiji do 2000. godine bio manji od dve milijarde dolara godišnje – neposredno pred aktuelnu svetsku ekonomsku krizu iznosi milijardu dolara mesečno, a industrijska proizvodnja je za 5,37% manja nego u 1998. godini – u godini kada je srpska privreda već 6 godina poslovala u uslovima međunarodnih ekonomskih sankcija.
Politika deviznih rezervi NBS
Pogledajmo sada efekte politike deviznih rezervi NBS-a u uslovima precenjenog kursa dinara. U periodu od 2001 do 2009. godine prosečna godišnja stopa inflacija iznosila je 14,6%, a u istom periodu kurs dolara je neznatno korigovan – u proseku za oko 0,6% godišnje (sa 63,1659 na 66,7285 dinara za dolar). Zbog relativno visoke inflacije (i slabog kreditnog rejtinga zemlje) državni zapisi Republike Srbije, kao i zapisi NBS-a, emitovani su sa relativno visokim kamatnim stopama, koje su bile veće od stope inflacije. Ta razlika je bila sigurno veća od stope prinosa koje je Srbija dobijala na devizne rezerve koje je plasirala u obveznice najbogatijih država ili položila u vidu depozita u prvoklasne banke najrazvijenijih zemalja, ali pretpostavimo (optimistički) da ona iznosi tačno toliko, te napravimo jednu prostu računicu.
Pretpostavimo da Srbija jednu milijardu dolara deviznih rezervi (podsećam da su one krajem 2009. godine iznosile 15,24 milijarde dolara) plasira u zapadnu banku, a ova ista ta sredstva odmah vrati u Srbiju, konvertuje u dinare i kupi godišnje državne zapise. Posle godinu dana zapadna banka dobijene dinare ponovo konvertuje u dolare i dobije 1,14 milijardi dolara, te ostvari izuzetno visok profit od 14%, angažujući samo naša (a ne sopstvena) sredstva. Toliki je profit samo zbog precenjenog kursa dinara, a u stvarnosti on je veći i za razliku u kamatnim stopama koju plaćamo na uzete kredite i koje dobijamo na plasman deviznih rezervi u inostranstvo.
Na taj način zapadne banke – srpskim sredstvima u Srbiji i na građanima Srbije – ostvaruju godišnji profit od oko 20%, a mi sve više povećavamo devizne rezerve zadužujući se u inostranstvu i rasprodajući svoje „porodično srebro“ (sada je na red došao Telekom, a ubrzo će i EPS i ono malo što je još preostalo – Srbijašume, Srbijavode…). Nedostaje nam samo odgovor na tako jednostavno pitanje: a šta posle – kada sve rasprodamo?

SHARE