Ubijanje duše. Tako bi mogao da glasi podnaslov današnje kolumne. Èini mi se da sve nevolje koje su zadesile stanovništvo Grada Džeza nisu dovoljno objašnjene u našoj javnosti, kao da se prikazivanjem nastradalih završavalo sve što je interesovalo naše medije, dok dublju stranu razarajuæeg dejstva uragana „Katrin“ na amerièko društvo niko nije ozbiljno analizirao. Ni èinjenica da se, jednom od retkih gradova sa evropskim šmekom na amerièkom kontinentu, desila takva biblijska tragedija nije mnogo zainteresovala naše izveštaèe iz tog dela sveta koji su se zadržali na detaljnom opisu potopa.
Ako znamo da je uništena prestonica džeza iz koje su potekli Luis Armstrong, Džoni Dods i Vinton Marsales, da je nestala najveæa kolekcija u Muzeju džeza, da èamci plivaju èuvenom ulicom Burbon ili ulicom Bejsin, poznate iz pesama i filmova, da su srušeni dobri restorani koji su pripremali nadaleko èuvenu hranu, da je preko noæi nestao grad koga je godišnje pohodilo 10 miliona ljudi, dok je u njemu, gradu starinske arhitekture, živelo skoro 500.000 ljudi; ako, dakle, sve to znamo, onda moramo objasniti šta se to zapravo dogodilo i da, saoseæajuæi sa postradalima, napravimo paralelu sa nesreæom koja se nama desila poslednje decenije.
Nažalost, ni vudu obièaji nisu pomogli Gradu Džeza, kao što ni nama nisu mogli da pomognu svi proroci i vraèare koje je Despot predvodio da bi nebeskom narodu ublažio stres zbog gubitka srebrnog escajga koga je svakodnevno koristio u mraènom srednjem veku. Nije vredelo. Neka viša sila je upravljala sudbinom nevinih ljudi. Nešto jaèe od obièaja i tradicije. Nešto što je dozvolilo da se ta nesreæa desi ribarima ljudskih duša. O tome želim da pišem. Jer sve što se dešavalo nije nimalo sluèajno. U robotskoj civilizaciji sve je programirano. Veliki Brat sve kontroliše. Kalkulacije se proraèunavaju kompjuterski. Mediji se stavljaju pod kontrolu i osim papagajskog ponavljanja unapred nauèenog teksta teško da možete da proèitate nešto pametno. O onome što se logièno nameæe svakom ko misli svojom glavom i koji, gledajuæi èitav taj užas, na osnovu zdrave pameti zakljuèuje da tu nešto nije u redu, želim da iskažem neke svoje civilizacijske nedoumice. Naime, administracija Imperije upravlja danas našom planetom. Nikada tako moæne imperije nije bilo u istoriji ljudske civilizacije. Tehnièko tehnološka revolucija dovela je do takve povezanosti na planeti da smo postali globalno selo. Administracija Imperije je uspostavila policijsku kontrolu nad podanicima van granica Imperije. Obarali su i postavljali režime po svetu kako je to birokratama odgovaralo. Najèešæe suprotno interesima nacionalnih država. Navešæu nekoliko primera koji najbolje govore kako se, sve pod kontrolom izvoza slobode i demokratije, uèvršæuju despotski režimi. Vlada SAD odluèila je, baš u inat vijetnamskih komunista od kojih su izgubili osvajaèki rat, da podrži ludaka Pol Pota u Kambodži i njegove Crvene Kmere. Epilog znate, milioni ljudi su bili ubijeni od tog psihopate na vlasti. Pomogli su da se u Zairu ustolièi Mobutu koji je uspostavio diktaturu, zabranio politièke aktivnosti i ubijao sve protivnike njegovog režima. Izvršili su državni udar u Brazilu, Èileu i veæini južnoamerièkih država u kojima je decenijama vladao teror, tortura i ubistva. Podržavali su Suharta u Indoneziji koji je došavši na vlast pobio pola miliona ljudi. I sve tako. Potkupljiva administracija Imperije, koju je kontrolisao naftni lobi, povezana sa familijom Bin Laden èiji je najpoznatiji èlan Osama proglašen voðom svetskog terorizma, donosila je sve gore politièke odluke. Ne samo po svetsku politiku, veæ i po svoje graðane. Neuspeh invazije u Vijetnamu i danas u Iraku, kao i sramno bombardovanje Srbije, dokaz je da je administracija Imperije izgubila meru i da donosi odluke koje su samo u interesu oligarhije. Takva sebièna politika jedne kaste na vlasti ugroziæe svetski mir i dovesti našu planetu na sam rub propasti. Nesreæa koja se desila Gradu Džeza je poslednja opomena da se nešto u samoj Imperiji mora promeniti. Kada danas vidimo stradanje svih tih nesretnih ljudi i èitamo o ubistvima, pljaèkanju, silovanjima i pojavi zaraze, onda moramo biti zabrinuti nad apokaliptièkim slikama potopa grada koji je imao dušu. Zar se duša mora ubijati na ovako gnusan naèin? Ne mogu drugaèije da nazovem sve ovo što se dešava u Nju Orleansu. Uragan „Katrin“ je samo skinuo masku sa ružne slike Imperije. Holivudsko šminkanje ne pomaže. Vašingtonsko prenemaganje je degutantno. Interesi Volstrita su bolesno pohlepni. Civilizacija se nalazi u ogromnom problemu. Nju Orleans je slika stradanja savremene civilizacije. Sve što se danas dešava tim brodolomnicima komercijalne civilizacije u rasulu dešava se svakome od nas. Samo toga mnogi nisu svesni.
Možemo se vratiti sebi samo ako budemo postavljali pitanja. Sumnja nas može spasiti. Zato postavljajte što više pitanja.
Evo, nekih za poèetak. Kako je moguæe da u godini kada se èovek tehnološki približava ispitivanju površine Marsa nauènici nisu predvideli svu razornost uragana? Ako je administracija znala šta æe se desiti zašto nije nešto preduzela? Zašto nisu preselili pola miliona ljudi i spreèili katastrofu? Zar administracija nije imala novac? Zar godišnji troškovi za vojsku ne prelaze 400 milijardi dolara? Zašto deo tog novca nije otišao, pre dolaska „Katrine“, u Nju Orleans? Zašto je Grad Džeza žrtvovan? Zašto je Predsednik bio zateèen? Zašto nije bio obavešten? Ko je krio informacije? Zašto je krio? Kada je veæ video šta se desilo, zašto nešto nije preduzeo da se odmah organizuje pomoæ postradalima? Zašto je èitavu sednicu federalna vlada æutala? Zašto nisu organizovali spašavanje nastradalih? Zašto su, posle oštrih kritika, kada je anarhija svuda zavladala, poslali Nacionalnu gardu? Zašto baš Nacionalnu gardu? Zašto nije bilo autobusa za prevoz nastradalih? Zašto nije bilo hrane? Zašto su ljudi umirali bez ikakve pomoæi? Zašto niko nije sklanjao leševe? Zašto niko nije predvideo da æe doæi do epidemije?
I još bezbroj pitanja možemo da postavimo i neæemo od administracije dobiti nikakav odgovor. Kako je moguæe da jedna, kako se predstavlja, moæna i bogata zemlja to sebi dozvoli? Da li je anarhija bila programirana? Da li se ponavlja scenario o udaru dva otete aviona u njujorške Kule, precizno voðene kompjuterskom palicom obolelog teroriste koji se sakrio u smrdljive avganistanske peæine? Ko veruje u te CNN – laži? Ko pokušava sve nas da napravi ludim? Zašto vladarima iz senke treba ova anarhija? Zašto im trebaju žrtve? Koga hoæe da zaplaše? Zar balkanski ratovi nisu bili dovoljni? Zašto su sada žrtvovali crnce? Da li je to genocid? Da li neki savremeni Mengele ispituje stepen strpljivosti crnaca?
O svim ovim i drugim još važnijim pitanjima treba potražiti prave odgovore. Ono što se meni èini još važnijim da se objasni je – nasilje koje se pojavilo. Nasilje koje su pripisivali balkanskim narodima desilo se u njihovoj kuæi. Zašto? Silovane su devojèice po toaletima. Baka u invalidskim kolicima je umrla i raspadala se pred oèima èitave javnosti. Pljaèkanjem se spašavao život. Pucalo se na sve strane. Nacionalna garda je pokazala svu svoju okrutnost. Leševi su plivali. Dva policajca su izvršila samoubistvo. Zašto? Kome je trebao ovaj tragièan spaktakl? Zašto su žrtvovani toliki ljudi? Nasilje je bilo balkanski okrutno. Pljaèkanje nemilosrdno. Veæ sam pisao da sam sliènu situaciju gledao u Vankuveru posle petog meèa hokejaša Njujorka i domaæina. Slike su bile sliène onima u Sarajevu.
Nezadovoljni domaæi navijaèi lomili su sve pred sobom i pljaèkali su sopstveni grad. U prvom snimku videli su se samo crnci. Isto kao sada u Nju Orleansu. Kada prikazuju belce kako uzimaju hranu iz prodavnica, onda oni to rade da bi preživeli. Crnèuge to rade razbojnièki. Pljaèkaju! O èemu se tu zapravo radi? Zašto mediji pod kontrolom administracije hoæe da nam podvale? Da li su crnci krivi za sve? Mama predsednika Buša kaže da im je lepše u skloništima nego kod kuæe. Kondoliza Rajs kupuje cipele i ne razmišlja o stradalim.
Da li su crnci Srbi? Prema prikazanim uslovima stanovanja moglo bi se reæi da smo braæa u siromaštvu. Nama uragan svakog dana besni nad glavama. Politièari i tajkuni su naša elementarna nepogoda. Naša nesreæa. Nju Orleans je duša robotske civilizacije. Zato nam je toliko blizak. Nažalost, naši posvaðani vlastodršci ništa nisu uèinili da pomognu nastradalima. Ne trebaju da se lažno dodvoravaju administraciji. Potrebno je da konkretno da pomognu našoj braæi u stradanju. Makar neku ljudsku i toplu reè da kažu za te brodolomnike. Poznata nam je ta beda. I to spavanje pod vedrim nebom. I napuštene kuæe. I odeæa baèena na ulicu. I uplakane žene i deca. I tužne oèi starica. I suze koje se pretvoriše u potop. I sportske hale u kojima borave hiljade ljudi.
Sve su to iste slike. Juèe Knin, Banja Luka, Priština ili Mostar, danas Nju Orleans. Slike koje razaraju našu dušu. Iz koje æe se roditi neki novi džez. U èijim zvucima æe odjekivati krik oèajnika. Ali dušu ne mogu da nam ubiju. Niti da je uzmu. U inat svima. Opstaæemo. Izgradiæemo novi Nju Orleans. U nama.
Svedok, 13. septembar 2005.
