НИСМО НАДЛЕЖНИ
Омиљена фраза бирократије је – НИСМО НАДЛЕЖНИ!
Када им се грађани жале, добијају увек исти одговор – НИСМО НАДЛЕЖНИ!
Када сам помагао мањинским акционарима у бандитској приватизацији, штитећи њихове интересе, написали смо хиљаде дописа свим државним органима.
И?
Увек исти одговор – НИСМО НАДЛЕЖНИ!
Моји пријатељи су се вратили са децом из Аустралије у Србију.
Неће више да живе у корпоративном фашизму.
Купили су кућу и децу уписали на факултете.
Били су срећни што су опет у Србији и што ће деца да им овде студирају.
Након неколико недеља, кренули су колима до града.
Неколико кућа даље, неки комшија је спаљивао у свом дворишту гуме и пластику.
Отровни, црни дим је покрио читаву улицу.
Ужасно је смрдело.
Није могло да се удахне.
Моји пријатељи су покушали нешто да му кажу.
Није хтео да их саслуша.
Неколико улица ниже, стајала је полиција.
Контролисали су саобраћај.
Моји пријатељи су им пришли и љубазно објаснили о чему се ради.
Показали су на црни дим, који је стигао и до њих.
Тражили су да полиција нешто предузме.
Љубазни полицајац је мирно одговорио – НИСМО НАДЛЕЖНИ!
Када сам био мали, одрастао сам у радничкој четврти Земуна Новог града. Имали смо нашег полицијског позорника.
Који је представљао државу и контролисао кућни ред у насељу.
Наш позорник је био грмаљ са Грмеча, два метра висок и снажан као медвед.
Имао је шаку као пекарску лопату и прелепе црне бркове.
Сви су га звали -Брко!
Брко је решавао све проблеме у нашем насељу.
Никада полицијска патрола није долазила.
Брко је био за све нас закон, кога смо сви слушали.
Немирној деци, која су крала по баштама, ишчупао би за уши.
Ако би се жалили родитељима, отац им је још снажније вукао уши.
Могли смо да се тучемо песницам и да се рвемо по ливадама, јер је Брко сматрао да је то јако добро за наше одрастање.
Тврдио је да ћемо тако да очврснемо и да се истутњимо.
Свађе жена је прекидао подигнутим прстом и спуштеним обрвама.
Никада није повисио глас. Није се дерао.
Пендрек и пиштољ су били украсна декорација власти.
Мушкарци су прекидали своје пијане туче, јер би свако добио добру шамарчину.
Причао нам је електричар Мића да га је тако Брко распалио по лицу, да му лево уво звонило недељама.
Врата на улазе у куће ноћу нисмо закључавали.
Нађени новчаник смо носили Брки.
Нико није пуштао гласну музику.
Радни народ је ишао да спава у десет сати.
Криминалци из краја су постали славни својим подвизима преко гране.
Брку смо сви поштовали и сматрали да нам је био близак рођак.
Брко је био важна институција у нашем одрастању.
Изједначио се у рангу родитеља и школе.
Али, Брко је имао смо једну ману.
Остарели мушкарци и жене су му јако замерали да је био много попустљив према младим паровима.
Који су ноћу одлазили у оближњу шумицу до ауто-пута.
Брко се шеретски смејао, слегао огромним раменима и гладећи бркове говорио:
НИСАМ НАДЛЕЖАН!
Београд, 7533.г. гумник
