NIK VUJIČIĆ
piše : Branko Dragaš,27.09.2012
Poseta Nika Vujičića Srbiji, predavanja, gostovanja na televizijama i sve što nam je rekao bilo je ohrabrujuće za sve one koji su se razočarali, izgubili volju, pali u depresiju, očajavaju, gutaju tablete i čekaju da im neko drugi reši problem. Nik Vujičić nam je ulio snagu da istrajemo, da se ne predamo, da se borimo, da volimo život i uživamo u svakom njegovom damaru, da postoji viši smisao našeg postojanja, i da je svako od nas obavezan da otkrije tu svoju sudbonosnu zvezdu vodilju. Nik Vujičić nas je spustio na zemlju, prodrmao, otreznio i pokazao kuda treba da idemo. Zadivljen sam snagom volje ovoga neobičnog čoveka i želim mu da istraje na svom putu.
Međutim, želim nešto drugo da napišem. Nešto što se tiče nas samih. Lepo što su dvorane bile pune gde je govorio Nik Vujičić, ali naš odnos prema ljudima sa invaliditetom ne završava se na medijskom predavanju jednog izuzetnog čoveka, pojavljivanju da budemo viđeni, da nas uslikaju sa Nikom Vujičićem i da se na večerama sledećih dana hvalimo kako smo ga upoznali, kako smo se slikali, kako je sjajan i kako nas je oduševio. Naš odnos prema ljudima sa invaliditetom treba da se ogleda u sistemskom rešavanju njihovog položaja u našoj rasturenoj i upropaštenoj državi. Vlast koja pljačka svoju sopstvenu državu i svoje građane, ništa nije uradila da uspostavi institucijalne uslove za rešavanje problema ljudi sa invaliditetom. Možemo slobodno da kažemo da je danas njihov položaj tragičan.
U nekoliko navrata, pišući programe za spas Srbije, obradili smo, uz pomoć raznih strukovnih udruženja, operativna rešenja za institucionalno rešavanje problema osoba sa invaliditetom. Naime, u Srbiji postoji oko 700.000 takvih osoba i njihov položaj u društvu je katastrofalan. Država ne čini ništa ozbiljno za trajno rešavanje njihovih problema. Sve se svodi na pojedinačnu sposobnost ljudi iz udruženja koji pokušavaju samostalno da se izbore za svoje udruženje ili na ljude dobrog srca koji pokušavaju, nalazeći se u prilici da lično mogu ili su na nekoj državnoj funkciji, da finansijski pomognu nekom udruženju. Ali, nema sistemskog rešenja. Nema trajnog rešenja, koji neće zavisiti od dobre volje ljudi na vlasti. Sve je improvizacija. A takve improvizacije su nas koštale da smo danas potpuno propali i da više nemamo ni vremena ni prostora za bilo kakve improvizacije. Većina građana je siromašna, očajna i ne vidi nikakvu perspektivu u svojim životima da će u budćnosti biti bolje. Ako su građani u takvom beznadežnom stanju, kako se tek osećaju osobe sa invaliditetom.
To što ponegde naprave rampe za ulazak u prodavnice, banke ili tržne centre, to što naprave neku emisiju ili, uz pritisak javnosti, smanje ili oslobode poreskih opterećenja pomagala, to nije ono što država treba da uradi za naše sunarodnike.
Moje mišljenje je da država mora da napravi radikalan zaokret u ekonomskoj politici i da dođe do privrednog razvoja, zapošljavanja, rasta standarda i da se u takvim reformama nađe prostor za zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Bez ubrzanog privrednog razvoja nema nam spasa.
Zato nam je važan svaki čovek. U mom ekonomskom programu planirao sam zapošljavanje svih osoba sa invaliditetom koje mogu da rade. Nije bitno koliko će oni da rade, jedan sat, dva, četri sata ili osam sati. To će zavisiti od osobe do osobe, ali je bitno da rade. Koliko mogu, toliko će raditi. To je važno iz dva razloga: prvo, zbog toga što će sami zarađivati za svoj život i drugo, što će se socijalno integrisati u društvo i postati njegov sastavni deo.
Nije bitno ni šta će ni gde će oni da rade, važno je da država otvori mogućnost da oni mogu da rade. Te mogućnosti danas nema. Niko o tome ni ne razmišlja. Recimo, zašto na naplatnim rampama na auto-putevima i parkinzima ne bi radile osobe sa invaliditetom? Nikada mi nije bilo jasno, plaćajući putarinu, kada vidim momčinu od sto kila kako naplaćuje putarinu, umesto da upravlja najmodernijim traktorom i tako mnogo više zarađuje u podignutoj i obnovljenoj poljoprivredi, zašto neka osoba sa posebnim potrebama ne radi taj posao. Postoji mnogo mesta u državnim upravama gde mogu da rade osobe sa posebnim namenama. Mogu da rade i na berzama, ukoliko ih obučite i uvedete u tajne berzanske trgovine, jer upotrebljavaju kompjuter, telefon i glavu.
Sve bi moglo da se uredi i napravi,ali, ipak, nema promena. Nastavlja se stara politička priča ljudi koji više od dve decenije uništavaju Srbiju. Ništa se nije promenilo. Iste laži. Ista obećanja. Šuplje koaliciije. Prodaja morala i nemanje stida.
Za spas Srbije su potrebni novi ljudi i novi koncept. Potrebni su nam ljudi koji imaju snagu i harizmu Nika Vujičića. Samo takvi posvećeni ljudi, koji se odriču i žrtvuju za svoju ideju,mogu da nas izvuku iz sadašnje agonije.
Niku Vujičiću veliko i iskreno hvala na svemu što nam je pokazao i što nam je rekao. Ohrabrio nas je da istrajemo i da se borimo za bolje društvo. Pokazao nam je šta treba da radimo.
Nema opravdavanja, prenemaganja i izvlačenja. Svako je dužan da uradi nešto za zajednicu.To je početak našeg spasa.
Beograd,27.09.2012