Već neko vreme naučna i stručna javnost Srbije je oštro polarizovana oko pitanja visine kursa nacionalne valute. Jedni smatraju da dinar treba čvrsto braniti, pa čak kurs vratiti na nivo od pre nekoliko meseci, dok se drugi zalažu za oštriju depresijaciju dinara. I na jednoj i na drugoj strani bi se mogli naći racionalni i razumni argumenti, samo je pitanje ugla iz koga se posmatra ova žučna debata. Samo se treba kloniti onih koji prognoziraju dnevni nivo kursa dinara, jer time pokazuju da o deviznom kursu ne znaju skoro ništa.
Koji su najvažniji argumenti onih koji se zalažu za čvrstu kontrolu kursa nacionalne valute? Kako kažu, stabilan kurs nacionalne valute obezbeđuje i stabilnost domaćih cena, što pozitivno deluje na ukupan životni standard građana, kao i predvidljivost i izvesnost poslovanja srpskih kompanija. I to je u osnovi tačno. Drugo, građanima koji su se u proteklom periodu preterano zadužili, jak dinar olakšava uredno servisiranje dospelih obaveza. I ovo je tačno, jer bi sa jačanjem kursa evra, njihove dinarske rate srazmerno rasle. A to u uslovima ekonomske krize, kada sve više ljudi ostaje bez posla, nije prihvatljivo, naročito za vladu koja namerava da dobije i naredne izbore. A 2012. je veoma blizu. Treće, ubrzano topljenje dinara poskupljuje uvoz, što mrsi i veoma ozbiljno remeti poslovne račune srpskih tajkuna, naviknutih da sigurno i lako ostvaruju veoma visoke profite, prodajom raznovrsne, jeftine i malo kvalitetne uvozne robe, na monopolizovanom srpskom tržištu.
Jak evro odgovara i domaćim-stranim bankama, kao i raznim berzanskim i drugim špekulantima. Banke u Srbiji su već neko vreme suočene sa činjenicom da sve veći broj građana ne može da vraća dospele kredite. Panike zasada nema, jer kako bankari ističu, odobreni krediti su pokriveni kvalitetnim i likvidnim hipotekama. Ali, tako je bilo i na američkom hipotekarnom tržištu u početku, pa je posle ispalo veoma loše. Ovih dana je objavljen podatak da su banke u Srbiji "stavile šapu" na 300.000 hipoteka (stanovi, kuće, lokali, poslovni prostor, zemljište…), za čiju prodaju u uslovima teške ekonomske krize, neće uopšte biti moguće pronaći adekvatne kupce. Ovo, naravno, nije samo pitanje stabilnog kursa, ali bi jak evro mogao popraviti prilično lošu
Brojni su razlozi zbog čega je beg bankarskog kapitala skoro izvestan (špekulativni je otišao pre dve godine). Prvo, neke od zemalja čije su banke prisutne na našem tržištu (Grčka) nalaze se u veoma teškoj ekonomskoj krizi, pa treba očekivati da će njihove matice, zbog vlastitih potreba povlačiti novac iz prekograničnih filijala. Drugo, medeni mesec srpskih banaka je pri kraju, jer zbog ekonomske krize, čiji se kraj još uvek ne nazire, stanovništvo Srbije, nije više tako dobar i izdašan klijent. I treće, rekao bih najvažnije, smanjenje dinarskih kamata na hartije od vrednosti, koje emituje Narodna banka Srbije, kao i rast evra, ovu vrstu visokoprofitabilnih poslova učinile su potpuno neispaltivim.
A tako nije bilo u poslednjem kvartalu 2008. godine kada je NBS za odbranu dinara potrošila skoro dve milijarde evra. Zašto je evro tada toliko rastao? Banke i razni berzanski špekulanti su preko noći hteli da se oslobode ogromnih količina dinara, koje su zaradili kupovinom hartija od vrednosti NBS (dinarska kamata oko 25 odsto) i trgovinom akcijama na beogradskoj berzi. Štiteći dinar NBS je, svesno ili ne, "pomogla" berzanskim špekulantima i bankama da praktično "neokrnjeno" izvuku sav zarađeni profit. Da li je bilo umesnije ostaviti tržištu da formira devizni kurs, pa i po cenu izvesne nestabilnosti i rasta cena? Evro bi preko noći znatno skočio, ali bi njegova visoka cena naterala banke i špekulante da ozbiljno razmisle da li im se isplati tako veliki dinarski gubitak? Ubeđen sam da bi se situacija brzo stabilizovala, a naše devizne rezerve bi ostale bogatije za dve milijarde evra.
Šta kažu oni koji se zalažu za tzv. tržišni kurs evra, pri čemu je posebno pitanje šta se u Srbiji podrazumeva pod tržišnim kursom? Da li onaj kurs, koji se određuje relativno prostim mehanizmom odnosa ponude i tražnje, na veoma plitkom srpskom deviznom tržištu, koji uopšte ne isključuje mogućnost velikih špekulacija. Ili je to ravnotežni kurs, koji uzima u obzir razlike u visini produktivnosti rada srpske i privreda Evropske unije? Ili je to možda kurs koji će podsticajno delovati na radikalniji rast srpskog izvoza? Iako se programirana depresijacija nacionalne valute, u većini eksportno orijentisanih zemalja, pokazala kao najbolji mehanizam povećavanja izvoza, ova mera sama po sebi, ne može dati zadovoljavajuće rezultate. Zbog totalnog kolapsa naše industrije, iz koje potiče preko 95 odsto izvoza, mi danas praktično nemamo ozbiljnijih tržišnih viškova, koje bi mogli ponuditi svetskom
tržištu. Zbog toga strategiju programirane depresijacije dinara, mora pratiti i veoma ozbiljna strategija dugoročnog oporavka i razvoja industrije, bez čega se ne može očekivati skori rast zaposlenosti i popravljanje životnog standarda.
Ljubodrag Savić
Ekonomski fakultet, Beograd
