Aktuelna vlast misli da će izbeći Slobinu sudbinu prebacivanjem akcenta sa fizičkog zastrašivanja na zaglupljivanje i zbunjivanje? Kako drugačije objasniti što vesti na „Javnom servisu“ uvek počinju imenom, slikom i lepršavom izjavom našeg lepog predsednika? Kako objasniti što ministar regionalnog razvoja povećava sebi šansu da preskoči cenzus osnivanjem nove partijske formacije, praktčno nazvane po fondu kojim upravlja, začinjene potrošačkim bajkama o „fensi restoranima i tržnim centrima“? Kako objasnitii što ministar zdravlja ulaže napore da svojeručno oplemeni restriktivni ZOI novim preprekama radu novinara? Sve nedoumice vezane za presude u aferi „Kofer“ mi je unapred otklonio slučaj O Džej Simpsona. Ali se pitam kako drugačije, sem potcenjivanjem auditorijuma, objasniti gradonačelnikovu medijsku kampanju povodom delovanja stranih banaka na kurs?
Zar današnji stranački drugovi i koalicioni partneri našeg gradonačelnika nisu bili ti koji su servirali domaći bankarski sistem na tacni? Zar nisu oni ti koji su otpisom dugovanja privrede i potonjim rasprodajama preduzeća (eks)dužnika i pokretne i nepokretene imovine banaka u stečaju najviše profitirali? Zar smo već zaboravili međunarodne skandale koje je prodaja „Sartida“, čijih gro (otpisanih) dugovanja bejaše prema ugašenim domaćim bankama, izazvala? Zar smo zaboravili Nacionalnu štedionicu, Borsku banku, gospodu Dafinu, iznesene i nepronađene kofere pune deviza, izdavanje i otpisivanje rekordnih kredita pred gašenje banaka? Sve je to i dalje na mreži, na zastrašenim medijima ne možemo čuti ni razumnu raspravu o uzrocima krize u Grčkoj, a kamoli pokušaj bacanja svetla na našu ne tako davnu (kriminalnu) prošlost.
Zašto očekivati društveno odgovornije ponašanje kompanije u Srbiji od onoga u zemlji porekla? Svedok sam primera srpske filijale jedne banke, prošlogodišnje najuspešnije podružnice internacionalnog lanca. Srednji menadžment pomenute filijale nije dobio ni evrocenta bonusa
kako bi se isplatile zarade u centrali. Društvena odgovornsot „gostujućih“ kompanija počinje budžetiranjem i završava se kada potroše za tu komponentu marketing miksa predviđena sredstva. Kao marketinški čovek, gradonačelnik to dobro zna, kao što kao privatnik sa međunarodnim iskustvom sigurno zna načine na koje se dobit filijale može transfernim cenama (kod nas je uobičajeno iznajmljivanje prostora u vlasništvu centrale za kancelarije filijale po bezumnim cenama) preusmeriti van domašaja fiskalnih vlasti domaćina.
Ja se, inače, sa iskazanim žustrim stavom protiv ponašanja stranih banaka – koje su, umesto plasmana oslobođenih rezervi srpskoj privredi pod normalnijim uslovima, ista preusmerili u kupovinu evra – u potpunosti slažem. Ali tri stvari mi tu škripe:
1. U vlasti ne vidim nijednog Čaveza, koji bi dovoljno tvrdo „fizički“ reagovao.
2. Banke su vršile profitno orijentisane transakcije (čija se nelegalnost čak ne može lako dokazati), a koje su uopšte i moguće jer vlast drži evro na demagoški niskom nivou u zatvorenoj nerealnoj ekonomiji.
3. Kopka me što se pad dinara uvek poklapa sa posetom emisara MMF-a.
Nažalost, pompezne izjave zarad bolje pozicije u „maloj bari punoj krokodila“, nisu potencijalno najveći problem u odnosu administracije i banaka. U vremenu kada Evropa poučena primerima Islanda i Grčke zateže uzde finansijskog sektora, Srbija priprema liberalniji pristup finansiranju javnog duga. Nisam siguran da će sama priča o nemogućnosti „grčkog scenarija“ biti dovoljna brana pred bujicom koju mogu izazvati malverzacije državnim obveznicama.
Plašim se da nastupajuća decenija ne ponese naziv „nevesele dve hiljade desete“. „Veselih devedesetih“ smo makar verovali da ćemo se „otvaranjem“ rešiti sve bede koja nas je pritiskala. Sada, otvoreni poput svingera biseksualca za sve (ne)zamislive seksualne kombinacije, kapiramo da su nam kao prijateljska pomoć spolja preostali eventualno „mali zeleni“.
Boško Ćirković
Beogradski sindikat Sunday, 30 May 2010