Početna Sadržaj Osvetljenja (Ne)snalaženje u krizi

(Ne)snalaženje u krizi

703
0
SHARE

Sa pojavom prvih naznaka svetske ekonomske krize potpredsednici ekonomskog dela srpske vlade iznosili su optimističke procene od toga da će nas globalna kriza zaobići do toga da ona predstavlja našu razvojnu šansu. Danas, kada je očigledno da nas globalna kriza nije zaobišla i da nije nikakva razvojna šansa, ministri nas ubeđuju da je katastrofalno stanje srpske privrede posledica svetske ekonomske krize ali je vlada adekvatnim merama bitno umanjila njene negativne posledice, te je Srbija zabeležila relativno mali pad BDP-a.
Sada je očigledno da nas svetska ekonomska kriza nije zaobišla i da nije bila naša razvojna šansa, a u nastavku ćemo videti kako su neutemeljene i daleke od istine i druge dve tvrdnje koje slušamo od vladinih ekonomista: da je katastrofalno ekonomsko stanje posledica svetske krize, te da je vlada svojim merama uspešno reagovala na krizu.
Ako analiziramo ekonomsku politiku i pogledamo rezultat koji su u Srbiji postignuti do izbijanje svetske ekonomske krize (sredina 2008) godine, lako ćemo zaključiti da se u pogrešnoj ekonomskoj politici kriju fundamentalni uzroci kolapsa srpske privrede, a svetska ekonomska kriza ih je samo pokazala u jasnijem svetlu. Nove vlasti su se posle „srpske oktobarske revolucije“ (2000. godine) opredelile za ekonomsku politiku (Vašingtonski dogovor – neoliberalni program čiji su osnovni elementi: stabilizacija, liberalizacija i privatizacija) koja se, u poslednjoj deceniji XX veka, svuda u svetu pokazala izuzetno neuspešnom – u svim državama gde je primenjivana. Umesto da se posvete izgradnji adekvatne institucionalne infrastrukture za tržišnu privredu, uspostavljanju vladavina prava i stvaranju optimalnih uslovi za konkurenciju, naši reformatori su akcenat stavili na stabilizaciju, liberalizaciju i privatizaciju.
Stabilizaciju su, uglavnom, sveli na stabilan kurs dinara, odnosno politiku precenjenog kursa dinara koja »poskupljuje« domaću robu na inostranom tržištu i destimuliše izvoz, te dovodi do rasta spoljnotrgovinskog deficita i »gušenja« domaće proizvodnje. Radikalnom liberalizacijom koja je sprovedena odmah na početku DOS-ove vlasti doprinela je dodatnom »gušenju« domaće proizvodnje pošto je prosečna uvozna carinska stopa smanjena, u kratkom roku, sa 14,5 na samo 4,5 odsto, a ukinuta su i gotovo sva vancarinska ograničenja. Stabilizacija i liberalizacija, kako su sprovođene u Srbiji, dovele su do »gušenja« domaće proizvodnje i obaranja vrednosti naših preduzeća koja, u uslovima masovne privatizacije, prelaze u ruke novih vlasnika po izuzetno niskim cenama, pa su, jednim delom, u pravu i oni koji govore o rasprodaji državne imovine. Pored toga, naši reformatori su se opredelili za model privatizacije prodajom u kome se ostvareni prihodi, uglavnom, nisu koristili za privredni razvoj nego za tekuću budžetsku potrošnju.
Pogledajmo sada kakvi su rezultati zabeleženi u Srbiji do izbijanje svetske ekonomske krize (sredina 2008) godine, vođenjem ovakve ekonomske politike. Do tada je većina državne (društvene) imovine rasprodata i najvredniji deo („porodično srebro“) je prešao u ruke stranaca, a spoljni dug, koji je krajem 2000. godine iznosio manje od 11 milijardi dolara (i pored otpisa 4,7 milijardi dolara) značajno je povećan i 2008. godine dostiže 30 milijardi dolara. Srbija je zabeležila devizni priliv od preko 30 milijardi dolara samo po osnovu privatizacionih prihoda i novih zaduživanja u inostranstvu, a približno isti iznos priliva zabeležen je po osnovu deviznih doznaka (građana) iz inostranstva. Sve to je, umesto u razvoj privrede, najvećim delom usmereno u potrošnju. U svim godinama od 2001. potrošnja je u Srbiji veća od BDP-a (2006. godine za neverovatnih 35%). Spoljnotrgovinski deficit koji je do 2000. bio manji od 2 milijarde dolara godišnje, u prvoj polovini 2008. godini iznosi mesečno više od jedne milijarde dolara.
Prema podacima Evropske banke za obnovu i razvoj, u periodu 2000-2007. godina, od 29 zemalja u tranziciji 14 zemalja je imalo viši, a 3 zemlje sličan rast BDP kao Srbija. Struktura rasta našeg BDP-a pokazuje da u tom rastu sa 80% učestvuju sektori trgovine, saobraćaja i finansijskog posredovanja, koji se po svojoj prirodi na javljaju motorima rasta, dok je industrijska proizvodnja u 2007. godini za 4% manja nego 1998. godine, u vreme ekonomskih sankcija. Broj zaposlenih u Srbiji je 2007. godine (2002344) i u apsolutnom iznosu manji nego 2001. godine (2101668), a na listi Svetskog ekonomskog foruma, sačinjenoj po visini inflacije u 2007. godini, Ovakvi rezultati jasno pokazuju da je katastrofalno stanje u srpskoj privredi posledica, pre svega, pogrešne ekonomske politike, a da je svetska ekonomska kriza samo ubrzala i zaoštrila neizbežno suočavanje sa surovom istinom da „bećarska ekonomija“ (oslonjena na samo tri potporna stuba – tri PS: prodaj svojinu, pozajmljuj svuda i potroši sve; ili jednostavnije tri P: prodaj-pozajmi-potroši) ne može dugo da traje i da uvek ima tragičan završetak.
Manji pad BDP-a u Srbiji u odnosu na mnoge razvijene zemlje isto tako nije posledica adekvatnih mera kojima je srpska vlada uspešno „parirala“ svetskoj ekonomskoj krizi, nego je, nažalost, slabost naše privrede – malog obima proizvodnje i njene loše strukture, te izrazito malog izvoza. U opsežnom istraživanju koje je uradila grupa slovenačkih ekonomista (na čelu sa prof. dr Janezom Prašnikarom) o posledicama ekonomske krize na pojedine zemlje, konstatuje se da je najozbiljnija posledica globalne krize bio iznenadni kolaps svetske trgovine, koji se dogodio između trećeg kvartala 2008. i drugog kvartala 2009. godine. Pad svetske razmene bio je mnogo veći od pada BDP-a, te su zbog toga globalnom krizom najviše bile pogođene zemlje koje su veliki izvoznici i proizvođači roba „sa mogućnošću odgođene potrošnje“ („postponeable goods“) – trajnih potrošnih i investicionih dobara. Tako je pad BDP-a u drugom kvartalu 2009. u odnosu na prethodnu godinu iznosio u Nemačkoj 7,1%, u Švedskoj 7,0%, a u Srbiji 3,5% i Makedoniji 1,4%. Neće biti da je srpska vlada bila mnogo uspešnija, u ublažavanju posledica svetske ekonomske krize, od vlada Nemačke i Švedske, a da su veće umeće pokazale vlade Makedonije, a naročito Albanije (koja je zabeležila pad BDP-a od samo 0,7%). Zbog toga što su veliki izvoznici i proizvođači roba „sa mogućnošću odgođene potrošnje“ Nemačka i Švedska su imale veći pad BDP-a od zemalja (Srbija, Makedonija, Albanija) koje malo izvoze i skoro ne proizvode trajna potrošna i investiciona dobra. U tome je suština, a ne u sposobnosti srpske vlade da adekvatnim merama uspešno ublaži negativne posledice svetske ekonomske krize.
Kao što nisu bili u pravu na početku svetske ekonomske krize (nije nas zaobišla i nije bila razvojna šansa), ministri naše vlade greše i danas (kad tvrde da je globalna kriza odgovorna za naše probleme, te da se oni uspešno nose sa njenim posledicama). Nažalost, isti ti ministri nam skoro punu deceniju nude stalno nova i nova obećanja («Srbija na dobrom putu», «Ponosna Srbija», «Stotine hiljada novih radnih mesta», «Hiljadu evra za akcije», «Bolji život» …), koja se ubrzo pokazuju kao neke od mnogih obmana u neprekidnom nizu, a građani posle svake od njih sve lošije žive i strahuju za svoju i budućnost svojih potomaka.
subota, 06. mart 2010.

SHARE