МАСИНО ФИНИ
„НЕРОН“
Поднаслов – Две хиљаде година лажи.
Или, права истина о римском цару Нерону.
Кога су оцрнили и лажно приказали Светоније, Тацит и, у мањој мери, Дион Касије.
Зато што су бранили аристократију, племство, патриције и тиране цареве, којима је сметала Неронова пронародна политика, вођење државе успешном дипломатијом, за четрнаест година његове владавине није било великог рата, те због његове уметничке потребе да се искаже, што се тада исмејавало и престављало праву јерес.
Нерон није владао, како се то данас често говори у демократији, у име народа, него у корист народа, против олигарха који су на сваком месту тлачили народ.
Суштина његове пропасти била је заправо у томе што је 58.г.н.е, после четри године владавине, намеравао да направи системску пореску реформу и да смањи порезе народу и да растерети сиротињу, док би повећао порезе олигарсима и латифунистима, па таква економска политика није могла да прође,олигархија се побунила и постала смртни непријатељ цару уметнику.
Не слажем се са аутором да његове економске реформе олигархија није разумела, него се ради о томе да су они јако добро схватили шта доносе Неронове економске реформе, које су угрозиле њихова богатства,власт, моћ и паразитизам, па су зато устали против цара реформатора.
Цар је убрзо видео да није могућа никаква социјална политика са владајућом структуром олигарха и латифундиста, који су седели у Сенату, и који нису дозвољавали да се ништа одузме од њихових стечених привилегија и нагомиланог богатства.
Исти случај је са малограђанима интелектуалцима који у Нерону, који је обожавао плебс, виде свога противника, јер их спречава да по сваку цену уђу у аристократију и да се домогну њихових привилегија.
Ту је свакако најинтересантнији случај чувеног римског филозофа Сенеке, преваранта, сплеткароша и зеленаша, кога народ није волео, који је за неколико година нагомилао огромно богатсво, постао један од најбогатијих људи и држави и који је лихварским каматама наставио да увећава тај свој отети капитал, док је у својим делима писао о скромности, једноставном животу и осуђивао похлепно нагомилавање материјалних добара.
Сенека је отац издаје интелектуалаца, који показује како интелектуалци, ради личне материјалне користи, служе свакој власти и како вешт удволичности успева да се обогати.
Император уметник је био цитраш, певач, песник, глумац, писац и кочијаш двоколица, учествовао је у тркама,радознао за науку и технику,подржао многа истраживања и творац грандиозних пројеката,забранио је гладијаторке борбе и убиства у арени, да би плебсу, умето крви и злочина, приредио велике политичке спектакле и тако, како пише аутор, постао први у историји политике велики политички шоумен.
Као млад владар имао је особине да ноћу прерушен излази и да се стопи са тим својим народом да би га боље упознао, да би опипао пулс народа, одлазио је у крчме, јавне куће и понекад учествовао у наметнутим тучама, ослобођен од лажног сјаја императора.
Нерон је највише волео, у граду од милион становника, онај доњи слој народа који нису имали статус грађана и који су представљали обесправљену већину, којој је новчано увек настојао да помогне.
Наредио је, рецимо, градским префектима да примају пријаве које су поднели робови, жалећи се на злостављања, самовољу и насиље својих господара,стао је у њихову заштиту, што је за то доба било прилично необично јер робови, према римском праву, нису сматрани људима него стварима.
Нерон се показао као изузетан економиста, јер је насталу економску депресију и велике незапослености решио прописно спровођеном девалвацијом и убацивањем велике количине денара на тржиште како би код осиромашеног народа потстакао потрошњу, али да би избегао инфлацију, све је везао за грађевинску делатост, покренуо је пре Кејнса велике јавне радове, па је велики грађевински полет довео до развоја цигларске индустрије, која је за собом повукла све остале инустрије и економију у целини.
Може се рећи да је Неронова владавина претстављала раздобље општег економског и друштвеног развоја у царству.
Због одсуства освајачких ратова и немања ратног плена, државна благајна је била редовно празна, јер су били велики издаци за ове јавне радове, па је цар годишње убацивао 60 милиона сестерција од своје имовине.
Замислите да неко од данашњих царева парламентарне демократије продаје своју имовину и да би убацио новац у празну државну касу?
Не можете то да замислите?
Знам.
Смејете се при самој помисли.
Па, овај данашњи политички олош све покраде од државе и грађана.
Али, Нерон се разликовао не само од својих предака и савременика, него и од данашњих владара.
Увек је радио нешто ново што нико није радио пре њега.
И то је есаблиштмент излуђивало.
Нису могли ни да схвате нити да прате цара визионара.
Нерон није волео никакве почасти.
Говорио је у Сенату : „ Захвалите ми када то будем заслужио.“
Таква скромност владара у данашњој Србији је незамислива.
Нерон је био благ у управљању.
Није био зликовац и убица како су га приказивали.
Волео је да глуми на позорници ликове презрених, несхваћених и исмејаних.
Глумио је просјаке, робове и лудаке.
Био је виталан и енергичан.
Мрзео је лицемере.
Подносио је критику и није кажњавао своје јавне опоненте.
Волео је да провоцира малограђанску јавност, да изазива скандале и запрепашћења.
Спроводио је културну револуцију и враћао се хеленистичким узорима.
То га је још више удаљило од малограђана у култури.
Није убио полубрата Британика.
Није запалио Рим.
Није прогањао прве хришћане, него оне хришћане који су подметнули пожар.
Био је верски толарантан.
Апостол Павле је био у Риму и био је добро познат властима због својих проповеди, али никада није био ни позван на разговор.
Ноћне море је имао због тога што је наредио, све под наговором смутљивца Сенеке, који је гледао своје интересе, да се убије његова мајка Агрипина, која је била агресивна, властољубива и спремала је државни удар против рођеног сина.
Његове плаћене убице су убили жену Октавију, коју му је мајка изабрала за жену да би га устоличила за цара.
Другу жену Попеју је волео свим срцем, није је ударио ногом у бременити трбух, него је она умрла због компликације на порођају.
Завереници су побијени јер је такав био римски закон.
Годину дана је провео у Грчкој и ту се напајао хеленистичком мисли и културом.
Наступао је на свим уметничким свечаностима и такмичио се са другим уметницима.
Цар уметник је био на раскрсници.
Власт или уметност.
Нешто је морао да жртвује.
Није схватио да власт има своја правила и да без власти не може да остане у животу.
Говорио је да може да живи, када не буде цар, од свирања цитре.
Власт му се згадила, јер је убијала његову жељу да се бави уметношћу.
Предао се уметности.
Откривену заверу није у корену спречио.
Могао је да влада, али се предао.
Одустао.
Његови непријатељи су искористили његову слабост.
Устали су против неодлучног цара.
Који је занет био својим уметничким сањарењима.
Хтео је да се ослободи баласта власти.
Маштао је да оде у Египат и да томо живи од своје цитре.
Није могао да побегне од себе и своје уметничке душе.
Уметник је у њему победио.
Морао је да умре цар.
Забио је бодеж себи у врат.
Имао је тридесет година.
Београд, 01.10.7527. година
