Početna Sadržaj Osvetljenja NEOLIBERALIZAM

NEOLIBERALIZAM

1871
0
SHARE

NEOLIBERALIZAM, ZA I PROTIV (1) – JOVAN B. DUŠANIĆ: POKUŠAJ REANIMACIJE NEOLIBERALIZMA
ponedeljak, 20 jun 2011 14:36 .Uporna decenijska polemika prof. Dušanića sa ekonomskim neoliberalima nastavljena je pokazujući da taj koncept u Srbiji živi i pošto je u svetskim naučnim krugovima osporen

 

Ne može drvo dobro plodove zle rađati,
ni drvo zlo, plodove dobre rađati.
Svako drvo koje ne rađa dobra ploda, seče se i u oganj baca.
I tako, dakle, po plodovima njihovim poznaćete ih.

Evanđelje po Mateju, 7:18-20

U januaru ove godine, samo nekoliko sati pošto sam završio tekst „Seulski umesto Vašingtonskog konsenzusa“, od predsednika Akademije ekonomskih nauka kolege Ljubomira Madžara dobio sam elektronsku poštu kojom me obaveštava da se u Akademiji ekonomskih nauka priprema rasprava o neoliberalizmu, za koju bi njegov priloženi tekst pod naslovom „Avet neoliberalizma“ mogao poslužiti kao inicijalni, i predložio da pripremim svoj prilog. Tada sam se kratko osvrnuo u post scriptumu teksta „Seulski umesto Vašingtonskog konsenzusa“ na neke stavove iznete u prilogu kolege Ljubomira Madžara i to poslao kao svoj odgovor za poziv na raspravu. 1)

Posle skoro pola godine, usledio je isti poziv, sa naznačenim tačnim datumom (17. 06. 2011) rasprave za okruglim stolom o neoliberalizmu na Ekonomskom fakultetu u Beogradu (Profesorska sala). Sada je poziv stigao poštom i u prilogu je ponovo dostavljen kao predložak za raspravu tekst kolege Ljubomira Madžara „Avet neoliberalizma“. U sažetku ovog teksta u prvoj rečenici se ističe da „svrha ovog teksta jeste odlučno suprostavljanje antiliberalnoj misli koja u Srbiji postaje sve markantnija i uticajnija“.

U samom tekstu kolega Ljubomir Madžar ističe da sebe vidi, „kao što me uostalom vidi većina pripadnika struke, kao ekonomistu koji spada u liberalno orijentisani tabor“. No, ja nisam na samom njegovom ekstremu (str. 3). I zaista, i ovaj veoma opširan tekst (kao i njegov dosadašnji višedecenijski, takođe obimni, opus) potvrđuje njegovu posvećenost neoliberalizmu, a neki od iznetih stavova upućuju na zaključak da oni nisu daleko ni od samog „neoliberalnog ekstrema“. To bi se, prvenstveno, moglo reći za njegovo shvatanje uloge države (u tekstu on državu kvalifikuje kao „destruktivnu silu, kao mehanizam koji iz privrede i od stanovništva bezobzirno isisava životne sokove“ – str. 14), u vezi sa kojom kolega Ljubomir Madžar piše „da bi najviši društveni prioritet morao da bude (…) izgradnja što efikasnijih mehanizama kontrole nad državom, jer taj moloh lako može da podivlja, a to u stvarnosti tako i često čini, i preduzimanje napora da se država skreše i saseče, da joj se oduzmu široka područja intervencije…“ (str. 25-26). 2) Ovakav stav je skoro identičan sa mišljenjem Grovera Norkvista, predsednika udruženja Amerikanci za poresku reformu (u literaturi se ono često navodi kao primer ekstremnog neoliberalizma), koji je smatrao da državu treba tako smanjiti („skresati i saseći“ – kako bi rekao kolega Ljubomir Madžar) da ona može stati u kadu, a potom je tu i zadaviti.

Nadalje, u navedenom tekstu kolega Ljubomir Madžar piše: „Druga teško razumljiva stavka jeste žestoka osuda, sa mnogo jeda i gorčine, koji antiliberali upućuju tzv. Vašingtonskom konsenzusu, koji nije ništa drugo do spisak recepata za uredno i disciplinovano vođenje ekonomske politike. Ko pri zdravoj pameti može da bude protiv toga…“ (str. 20). 3)

POLEMIKA KOJA GUBI SMISAO Sa navedenim i sličnim stavovima ubeđenog i strasnog neoliberala, kakav je kolega Ljubomir Madžar, možda je ranije i imalo nekog smisla polemisati, ali je danas istorijska praksa (kolaps postsocijalističkih privreda koje su se u vođenju ekonomske politike pridržavale Vašingtonskog konsenzusa, a potom i svetska ekonomska kriza) stavila tačku na teorijske sporove o neoliberalizmu. Štaviše, mnogi od najistaknutijih ideologa neoliberalizma su se poslednjih godina javno odrekli svojih pogleda i priznali da je sve to, što su ranije propovedali i za što su se svojski zalagali bila velika greška. Zbog toga mislim da je predložena tema za raspravu (u Akademiji ekonomskih nauka) bila aktuelna, ali i nasušno potrebna pre jedne decenije (kada smo se opredeljivali za tranzicioni put ekonomskih reformi), 4) a sada, čini mi se da, je ona postala bespredmetna. 

Nepokolebljivi zastupnici neoliberalizma u Srbiji –  a kolega Ljubomir Madžar je sigurno jedan od najmarkantnijih među njima – svoje teorijske ekonomske zaključke izvode iz metafizike, a ne iz empirijskih činjenica, zanemarujući pri tome da je ekonomska nauka društvena, a ne neka čisto akademska, apstraktna, metafizička, ezoterična ili larpurlaristička disciplina. Ekonomska nauka treba, pre svega, da pomogne nosiocima ekonomske politike u nastojanjima da obezbede dugoročno održiv dinamičan privredni rast uz punu zaposlenost, te socijalno odgovornu i pravednu raspodelu nacionalnog dohotka. Zbog toga me naši neoliberali neodoljivo podsećaju na znamenitog filozofa (na koga se kolega Ljubomir Madžar poziva i u svom radu – str. 22 – „No, ja zajedno sa Hegelom mislim (…) Hegel bi se, nek bude ponovljeno, sa ovim entuzijastično saglasio“), koji je na primedbu da činjenice neumoljivo dokazuju kako njegove tvrdnje nisu tačne, odnosno da je njegova teorija u raskoraku sa stvarnošću (radilo se, naime, o broju planeta koji je on „dokazao“ svojom filozofskom teorijom), odgovorio: „Tim gore po činjenice“. 

Ne vidim zašto je potrebno „meriti rep ubijenom vuku“, odnosno u čemu bi bio veliki izazov za istinske kritičare neoliberalizma (koji su o tome pisali deceniju unazad – a među srpskim akademskim ekonomistima ih je bilo svega dva-tri) ili hrabrost za ranije zagovornike, a sada žestoke kritičare neoliberalizma (ljudi za svako vreme) da raspravljaju o ovoj temi. Još manje mi je jasno zašto je to potrebno zastupnicima neoliberalizma. Mogu da razumem da istinskim zagovornicima neoliberalizma nije lako da prihvate (pogotovo, javno priznaju) da je sve ono što su godinama i decenijama zagovarali i u šta su verovali bila jedna velika zabluda, ali mi je nejasna njihova upornost da dokazuju nešto što se očigledno dokazati ne može.

Umesto polemike koje bi se svela na „jalovu“  intelektualnu akrobatiku, neoliberale bih podsetio na tekst nobelovca Džozefa Stiglica, jednog od najpoznatijih savremenih ekonomista (profesora na najprestižnijim svetskim univerzitetima, a ranije predsedavajućeg Veća ekonomskih savetnika predsednika SAD Bila Klintona te potpredsednika Svetske banke). U tekstu „Kraj neoliberalizma“ on piše: „Svet nije bio milosrdan prema neoliberalizmu, tom bućkurišu ideja, baziranom na pretpostavci fundamentalista da tržište, kao samoregulirajući sistem, efikasno raspodeljuje resurse i odlično služi interesima društva. Upravo taj tržišni fundamentalizam leži u osnovi takozvanog ‘Vašingtonskog dogovora’ (…) Neoliberalni tržišni fundamentalizam je uvek bio politička doktrina koja je bila u službi određenih interesa. On nije nikada bio potvrđen u ekonomskoj teoriji. Sada je jasno da ga nije potvrdila ni istorijska praksa. 5)

SVETSKI ODJECI Početkom ove godine (14. 01. 2011) profesor Jože Mencinger, jedan od najpoznatijih savremenih ekonomista sa naših prostora i „arhitekta“ uspešne slovenačke tranzicije, dao je interviju za podgorički nedeljnik „Monitor“. Intervju je naslovljen sa „Neoliberalizam je proizveo krizu“, što jasno ukazuje na korene svetske ekonomske krize (2008), a upravo je ova kriza napokon stavila tačku na sporove o ekonomskom neoliberalizmu, a koji se sada kod nas, i to od strane Akademije ekonomskih nauka, pokušavaju da reanimiraju. 

Poznato je da neoliberalima i tako veliki autoriteti savremene ekonomske misli – kakvi su nobelovac Dž. Stiglic i profesor J. Mencinger – nisu „po volji“ (pošto ne dele njihova ideološka uverenja), pa ću da ih podsetim da je (neoliberalno orijentisani) veoma uticajni i (naročito, od strane neoliberala) cenjeni „The Financial Times“, pišući o Izveštaju Spensove komisije za rast i razvoj, svoj uvodnik od 22. 05. 2008 godine započeo rečenicom: „Vašingtonski konsenzus – stabilizuj, privatizuj, liberalizuj – je mrtav“.

Naime, nobelovac Majkl Spens je bio na čelu Komisija za rast i razvoj (a u njenom radu je pored 21 stalnog člana iz 18 zemalja, učestvovalo još oko 300 uglednih stručnjaka) i ona je proučila iskustvo i razvojne modele 13 ekonomski najuspešnijih država u periodu od 1950. do 2005. godine (koje su u kontinuiranom periodu od najmanje 25 godina ostvarile prosečnu stopu rasta iznad 7 odsto), s ciljem da zemalja u razvoju ponudi preporuke za optimalnu – dugoročno održivu – strategiju razvoja. 

Zaključak Komisija je da nema jedinstvenog recepta za razvoj, ali ono što je zajedničko za analiziranih 13 ekonomski najuspešnijih država jeste da su na čelu ovih država bile veoma sposobne, aktivne i pragmatične vlade koje su imale ključnu ulogu u razvoju ekonomije i bile posvećene ekonomskom rastu. Mada ne daje gotove recepte, Izveštaj se distancira od vladajuće neoliberalne ekonomske dogme, i u njemu se konstatuje da analizirane zemlje, u sprovođenju razvojne politike, nisu bile previše naklonjene slobodnom tržištu, te da ključnu ulogu u razvoju privrede ima država na čijem je čelu aktiva i pragmatična vlada. 

Mnogi od zaključaka iz Izveštaja Komisije za rast i razvoj našli su svoje mesto u Seulskom konsenzusu, najznačajnijem dokumentu koji je usvojen (11-12. novembra 2010) u Seulu na petom po redu samitu lidera zemalja članica G20 (u ovu grupu ulazi 19 velikih nacionalnih ekonomija – Australija, Argentina, Brazil, V. Britanija, Indija, Indonezija, Italija, Japan, Južnoafrička Republika, Kanada, Kina, Meksiko, Nemačka, Republika Koreja, Rusija, Saudijska Arabija, SAD, Turska i Francuska, te Evropska unija). Seulski konsenzus odbacuje neoliberalnu glorifikaciju slobodnog tržišta i univerzalan program razvoja za sve zemlje bez obzira na njihove specifičnosti. Ovim dokumentom, kako to piše „The Financial Times“, „zabijen je još jedan ekser u kovčeg mrtvoga Vašingtonskog konsenzusa i njime se otklanjaju ključne slabosti neoliberalnog Vašingtonskog konsenzusa“.

Prvo, za razliku od Vašingtonskog konsenzusa koji je insistirao na maksimalnom povlačenju države iz ekonomske sfere (a tržište će kao samoregulirajući sistem, obezbeđivati optimalne rezultate i odlično služiti interesima društva), Seulski konsenzus predviđa značajniji državni intervencionalizam.

Drugo, Seulski konsenzus u svoj fokus stavlja ekonomski (dinamičan, stabilan, održiv i sveobuhvatan) rast, za razliku od Vašingtonskog konsenzusa, gde su zamenjeni ciljevi i sredstva u strategiji privrednih reformi. Finansijska stabilnost (niska stopa inflacije i stabilan devizni kurs), privatizacija i liberalizacija proglašeni su ciljevima, umesto da budu samo neka od sredstava strategije ekonomskih reformi.

Treće, ali ništa manje važno –  za razliku od Vašingtonskog konsenzusa koji, je bio univerzalan program namenjen (tačnije naturan) svim zemljama – Seulski konsenzus jasno naglašava da ne postoji univerzalna formula za uspeh pri reformisanju privreda, te da bi svaka zemlja sama trebalo da razradi i sprovodi strategiju razvoja uzimajući u obzir sopstvene specifičnosti.

PROPAST IDEOLOGIJE Na poslednjem godišnjem zasedanju MMF i Svetske banke, koje je održano u aprilu 2011. godine, prvi čovek MMF Domenik Stros-Kan (i sam doskora ubeđeni neoliberal) je u svom 90-minutnom zapaženom izlaganju podvrgao oštroj kritici postojeći međunarodni poredak i založio se za njegovo odbacivanje i izgradnju novog pravednijeg sveta. MMF je pune dve decenije bio bastion ideologije Vašingtonskog konsenzusa i ključni instrument za nametanje te neoliberalne ideologije celom svetu da bi sada prvi čovek MMF priznao da Vašingtonski konsenzus vodi u ekonomsku katastrofu te da se on „sa svojim pojednostavljenim ekonomskim idejama i receptima urušio tokom svetske ekonomske krize i postao deo prošlosti“.

I na kraju, da navedem i primer, donedavno, najsvetija „ikona“ neoliberala – Alena Grispena. On je dve decenije (1987-2006) bio jedan od najmoćnijih ljudi sveta nalazivši se na čelu Centralne banke SAD (Sistem federalnih rezervi), i dobro se sećamo njegove znamenite fraze: „Let market do it’s magic“ – Ne smetajte tržištu da radi). Ugledni britanski „The Guardian“ je objavio spisak svetskih ličnosti koje su najodgovornije za svetsku ekonomsku krizu. Alen Grispen se na tom spisku nalazi na prvom mestu (sa 31,9% glasova) – drugi na listi je Džordž Buš Mlađi (16,7%), a treći premijer V. Britanije Gordon Braun (14,1%). 6)

Na saslušanju pred Kongresom SAD Alen Grispen je izjavio da je imao veliku veru u moć tržišta te da je naknadno uvideo grešku u neoliberalnoj ideologiji slobodnog tržišta. Na tom saslušanju predsedavajući (Waxman) prvo citira raniju izjavu Alena Grispena („Ja imam ideologiju. Mislim da slobodno tržište predstavlja najbolji način organizovanja ekonomije“), pa kaže: „Vi ste bili ubeđeni u to da tržište samo sebe reguliše (…) moje pitanje je jednostavno – da li ste grešili“, Alen Grispen odgovara: „Da, otkrio sam da je to bila greška“. Na dopunsko pitanje: „Našli ste grešku?“, a Alen Grispen još jednom ponavlja: „Da, uvideo sam grešku u modelu“. Predsedavajući dalje pita: „Drugim rečima, vi ste uvideli da je vaš pogled na svet, vaša ideologija bila pogrešna“, a odgovor glasi: „U pravu ste. Bio sam očajan zbog te činjenice (…) sve u šta sam verovao 40 godina bila je greška“.

U dokumentarnom filmu „The Warning“  (Upozorenje) mogli smo da pogledamo inserte sa gore navedenog saslušanja. Na ekranu vidimo kako se, nekada moćan čovek, samouvereni i vatreni pobornik neoliberalizma, pretvorio u jednog slabašnog, nesigurnog i utučenog dedicu. Nije bilo prijatno gledati kako osoba koja, ceo svoj radni vek verujući i boreći se za svoja ubeđenja, na kraju života dolazi do zaključka da je sve ono što je radila, u šta je verovala i za što se borila, zapravo bila samo jedna velika greška. Možemo samo da pretpostavimo kako se oseća čovek koji to spozna. Međutim, treba odati priznanje onima koji smognu snage da to i javno saopšte.

Razumem da to nije lako, ali je neophodno i za sve (a pre svega, za njih same) izuzetno korisno.

POST SRIPTUM Kao što sam već nagovestio u fusnoti 4, moji referati na savetovanjima Naučnog društva ekonomista su posle uzastopnih cenzurisanja (većeg ili manjeg skraćivanja) već 2006. godine, bili bačeni u „koš za otpatke“. Posle toga je usledila moja prepiska sa predsednikom Programskog saveta i Redakcijskog odbora NDE. U prvom pismu napisao sam (videti: http://starisajt.nspm.rs/ekonomskapolitika/2006_prepiska.htm).

„Vaša odluka da prvo od mene tražite da napišem referat za tradicionalni decembarski skup koji organizujete, a dva dana pred njegov početak me obavestite da referat („Liberalizacija, stabilizacija, privatizacija – Program modernizacije Srbije ili program ekonomskog neokolonijalizma“), koji sam Vam dostavio u roku koji ste zahtevali – zbog velikog broja prispelih radova – niste prihvatili za oficijelni program Konferencije, razlog je zbog čega Vam se obraćam. 

Većinu mojih tekstova sa ovih naših skupova do sada ste skoro redovno cenzurisali (videti u „Ekonomskim analima“, decembar 2003, moj apel da to ne činite), a sada ste napravili novi iskorak i moj rad u celini zabranili za javnu prezentaciju. Smatrao sam i smatram da na ovim našim skupovima (pogotovo što ih organizuju institucije tako zvučnih imena – Naučno društvo ekonomista, Akademija ekonomskih nauka, Ekonomski fakultet) treba da se čuju različita, pa i suprostavljena, mišljenja, a ne samo mišljenja ekonomista istomišljenika – neoliberala. 

Međutim, odluka koju ste doneli je i najbolja potvrda ispravnosti nekih od mojih stavova koje sam izložio i u referatu koji ste zabranili. U njemu sam, između ostalog, napisao i sledeće: Postavlja se pitanje kako to da je neoliberalni program radikalnih ekonomskih reformi (i pored negativnih iskustava koje su mnoge zemlje imale sprovodeći ga) toliko popularan i skoro jednodušno prihvaćen od naše političke i ekonomske elite. 

Pre svega, treba imati u vidu da svetska oligarhija i krupni kapital imaju svoje interese, a uz to poseduju ogroman novac i preko njega i sve uticajnije medije. Od svetske oligarhije i krupnog kapitala zavisi koji projekti će biti finansirani i ko će na njima raditi (i dobro zaraditi), ko će dobiti razne stipendije, grantove i putovati na međunarodne skupove, ko će biti uvodničari ili medijatori stručnih skupova, učesnici ‘stručnih’ emisija na njihovim ‘reformskim i nezavisnim’ sredstava javnog informisanja preko kojih će medijski da budu promovisani u vodeće ‘eksperte’ i budu kandidovani i za ključna ekonomska mesta u državi. Najrevnosniji među njima imaju šansu da postanu dobro plaćeni činovnici međunarodnih institucija ili savetnici svetske oligarhije u nekoj od nerazvijenih zemalja. 

Istine radi, treba reći da vaš postupak nije nešto što se sreće samo na našim prostorima. Rigidne komunističke ideološke komisije zamenjene su ekonomsko-političkim ideološkim aparatom koji danas funkcioniše na jedan mnogo suptilniji način. Tako u uglednom ‘Le Monde diplomatique’ (srpsko izdanje, jun 2003) piše:

‘Po stepenu uticaja koji imaju na državni aparat u najrazvijenijim zemljama sveta, pre svih SAD i V. Britaniji, neoliberali su u poziciji da utiču na političke tokove i na odluke multilateralnih institucija, posebno na sveto trojstvo koje čine MMF, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija. Vedreći i oblačeći u medijima koji su dominirali nad svetskim javnim mnjenjem, neoliberali su mogli da bojadišu ili pak potpuno da ukinu informacije koje im nisu po volji, a posebno one koje se odnose na brojke vezane za stopu razvoja. S obzirom da stoje na poziciji sile u odeljenjima za ekonomiju najuglednijih svetskih univerziteta, budno motre da ni jedan jedini ekonomista-disident ne bude primljen za profesora kako ne bi uživao u prestižu koje bi mu pružalo profesorsko zvanje’. 

U zemljama koje su u procesu razvoja, snažne mengele neoliberalizma su još jače stisnute. Mnoge vlade su prinuđene tek da preživljavaju zbog politike MMF, Svetske banke i najbogatijih zemalja, čija finansijska podrška im je neophodna iako takva politika dovodi do beskonačnog valjanja u blatu ekonomske krize u procesu razvoja… Predlozi za alternativna rešenja su sve malobrojniji jer intelektualci nemaju dovoljno poverenja u nove ideje koje bi izazvale i nadjačale ustaljenu, krutu praksu neoliberalizma. Neki od njih su čak i prebegli u suprotan tabor neoliberala u čemu nema ničeg čudnog s obzirom da jedna konsultacija za račun MMF-a ili Svetske banke donosi onoliko novca koliko se u normalnim okolnostima zaradi višegodišnjim predanim radom na univerzitetu brojnih nerazvijenih zemalja. 

Kontrolišući tako globalni politički i intelektualni domen, neoliberali raspolažu svim sredstvima s kojima mogu da pretvore u beznačajni, usamljeni glas svakog ko se usudi da ih kritikuje. Naravno, ukoliko ih kroz neviđenu medijsku mašineriju ne proglase nesposobnim da shvate ‘šta se to, zaboga, zapravo zaista dešava oko njih’. Tako, svaka ozbiljna debata biva sasečena u korenu, a disidenti se drže u strogo čuvanom rezervatu, sistematski ignorisani od medija, što sve zajedno doprinosi jačanju i dominaciji liberalne doktrine… Uprkos neospornom neuspehu, neoliberalna dogma o prednostima slobodnog tržišta i dalje se nameće zahvaljujući ekonomsko-političkom ideološkom aparatu koji, po svojoj veličini i uticaju, nema pandana… (U Beogradu, 12. decembra 2006.)“

Napomene:

1) Videti: http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/seulski-umesto-vasingtonskog-konsenzusa-i-pokusaj-reanimacije-neoliberalnih-dogmi.html

2) Država nije problem sama po sebi, kako to tvrde neoliberali, nego ona jeste problem kada je nekompetentna, neefikasna i neodgovorna, a kakvom su je stvorili naši vlastodršci. Evidentno je da ekonomsku politiku u Srbiji od 2000. godine realizuju neoliberalni ekonomisti iz G 17 plus i njihovi istomišljenici (uz nesebičnu „pomoć“ neoliberalnih ideja i stručnjaka iz MMF), a nju karakteriše veoma čudna mešavina voluntarističkog državnog intervencionizma, s jedne, i neoliberalizma, s druge strane. U uspešnim zemljama „vidljiva“ (država) i „nevidljiva“ (tržište) ruka, državno i privatno vlasništvo, te državni sektor i privatno preduzetništvo deluju zajedno i usklađeno, a državna i preduzetničke politike nisu orjentisane samo na kratki, nego na srednji i dugi rok.

3) Mogu samo da pretpostavim reakciju kolege Ljubomira Madžara na naslove (i podnaslove) nekih od mojih knjiga, kao na primer: „Washington consensus – kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma“ (2007) ili „Monetarni i tržišni fundamentalizam – kao alibi za nekompetentnost“ (2004).

4) Nekoliko godina posle „srpske oktobarske revolucije“ kolega Ljubomir Madžar će na savetovanju Naučnog društva ekonomista (NDE) pokušati da objasni i opravda odsustvo kritike naše akademske ekonomske javnosti (videti: „Ekonomski anali“, 12/03). U poslednjih par godina, od oktobarskog prevrata 2000. naovamo, kritika je nekako zamrla. To je dobrim delom i razumljivo. Čitavih deset godina smo priželjkivali radikalne političke i društvene promene i zazivali demokratske snage u kojima je i šira javnost videla činioce civilizacijske emancipacije. Najzad se dogodio i taj dugo i željno čekani politički preokret; poslednja stvar koja se u takvom spletu okolnosti mogla javiti kao ideja i poriv jeste nekakva kritika onih u koje smo godinama polagali sve nade. U isto vreme moji kritički tekstovi (pa i referati na savetovanjima NDE) su od strane programskih saveta i/ili redakcijskih odbora bili cenzurisani (više ili manje skraćivani), pa čak i bacani u „koš za otpatke“ (videti: postscriptum) i pored mojih apela da to ne treba činiti, jer svako od nas – akademskih ekonomista svoje tekstove potpisuje imenom i prezimenom, a vreme je najbolji sudija i videćemo ko je od nas bio u pravu. (videti: http://starisajt.nspm.rs/ekonomskapolitika/2006_prepiska.htm).

5) Videti: http://www.project-syndicate.org/commentary/stiglitz101/English

6) Videti: http://www.guardian.co.uk/business/poll/2009/jan/26/road-to-ruin-recession

7) Na kraju ovog pisma napisao sam i sledeći postscriptum: Kada sam napisao ovaj datum (12. decembar), setih se da sam upravo na današnji dan pre nešto više od 20 godina bio uhapšen (zbog sumnje da sam počinio krivična dela iz člana 133/1 i 157 Krivičnog zakona SFRJ – verbalni delikt ili delikt mišljenja) i „smešten “ među dugogodišnje robijaše i policijske provokatore u ćeliji zatvora „Tunjice“, nedaleko od Banjaluke, a potom i (zbog moralno-političke nepodobnosti) izbačen sa Ekonomskog fakulteta u Banjaluci, gde sam – do tada – radio kao docent na predmetu Monetarna ekonomija). U zvaničnom saopštenju koje je prenela skoro sva tadašnja jugoslovenska štampa okrivljen sam da sam kroz privatno druženje ispoljavao negatorski stav i nipodaštavao osnovne vrednosti našeg socijalističkog samoupravnog društva, tekovine NOB-a i socijalističke revolucije, bratstvo, jedinstvo i socijalističko zajedništvo, te omalovažavao ličnost i delo druga Tita, dovodeći u sumnju temeljna ustavna određenja… Komentarišući Ustav iz 1974. godine govorio je da je on donet pod pritiskom hrvatskih nacionalista, da je njime Srbija oslabljena, rasparčana i dezintegrisana – u raspadu, da uža Srbija nema nikakvog uticaja u odlučivanju na nivou Federacije i da zato sve više zaostaje u razvoju… U njegovim istupanjima glorifikovana je i zapadna demokratija i višepartijski sistem, te negirana demokratija u našem sistemu, isticana ugroženost slobode govora i misli u socijalizmu, koji je po njegovom mišljenju sinonim za sirotinju, u kojem su ljudske slobode ugrožene. Napadana je naša nesvrstana spoljna politika, kojoj su dani „odbrojani“ i sl. Grubo je klevetao, napadao i vređao ličnost i delo druga Tita navodeći preterani raskoš, trošenje ogromnih sredstava, zaduživanje zemlje, kult ličnosti. Za Predsedništvo SFRJ govorio je da je „veće staraca“ koje će zbog nesposobnosti zemlju dovesti do propasti i rata…

Izlaganje prof. Dušanića sa okruglog stola koji je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu 17. 06. 2011. organizovala akademoja ekonomskih nauka. Oprema i naslov redakcijiski

 

SHARE