Nedavno je u našoj javnosti, na stranicama lista koji je sam sebe proglasio graðanskim i naprednim, bila polemika o globalnom razvoju sveta. Mladi, odluèni i borbeni lavovi našeg neoliberalizma, kako to samo dolikuje njima, oštro i beskompromisno su napali uglednog profesora i jednog javnog radnika koji su se usudili da kritikuju dosadašnji razvoj civilizacije. Zar svima nije jasno da danas živimo u najrazvijenijem i najnaprednijem dobu, da se ne mogu sakriti materijalni uspesi i da samo zakerala, namæori i oni zastarelih shvatanja neæe da priznaju postignute rezultate? Ko se usuðuje da negira uspehe? Svi statistièki izveštaji govore da èoveèanstvo nikada nije živelo bolje. A taj uspeh postignut je samo zahvaljujuæi tome što su neoliberali pobedili u svetu i što šire globalizam koji nas je usreæio. Zakljuèak je više nego jasan, treba još brže nastaviti i porušiti sve prepreke koje još uvek postoje izmeðu velikih proizvoðaèa i malih potrošaèa. Nacija, vera, identitet, sopstveni pogled na svet, sumnje i preispitivanja, prouèavanje prošlosti i upitanost nad buduænošæu, sve je to zastarelo i primitivno i treba da se odbacii jer nam otežava ulazak u robotsku civilizaciju.
Nedavno je i premijer srpske vlade, koji je ideolog vulgarnog pragmatizma i agresivnog neoliberalizma, izjavio da je jedini spas za našu naciju da se oslobodi svih istorijskih predrasuda i da, poput bicikliste koji sagnute glave okreæe pedale, gleda samo napred, uvek samo napred, nikad unazad, ne smemo skretati pogled, niti se, to pogotovo, ne smemo osvrtati jer je toliko opasno i može da se skrene sa puta u programiranu buduænost. Brzina je najvažnija. Ne treba previše da razmišljamo jer je sve unapred odreðeno i sve se veæ zna. Ne možemo ništa da promenimo. I moramo se pomiriti s tim. Šta da radimo? Samo brzo, sagnute glave, treba gurati napred. Kuda napred? A šta ako se pokaže da je to pogrešan put? Šta ako napred nema ništa? Èemu onda ta brzina? Zar da srljamo u sopstvenu propast?
Neoliberali vulgarizuju društvene odnose i svode ih samo na ekonomske odnose. Ispada da je zajednica holding preduzeæe – grupe pojedinca koji donose racionalne odluke jer slede svoje interese. Zaslepljeni dosadašnjim uspehom civilizacije neoliberali uporno tvrde da je cilj kome težimo ekonomsko efikasno društvo. Tako se èovek svodi samo na produktivnog radnika koji je dužan da sa što manje troškova napravi što više proizvoda. Ideologija neoliberalizma glorifikuje tržište, a slobodnu konkurenciju nude kao spasonosno rešenje svih problema. Ali gde ima slobodne konkurencije i slobodnog tržišta? Nigde u životu. Ona postoji samo u glavama nadobudnih teoretièara neoliberalizma.
Ako pogledamo proizvodnju žitarica, južnog voæa, kafe i pamuka u svetu, onda vidimo da samo 5 multinacionalnih kompanija kontroliše 85 odsto svetskog tržišta. Najveæa od njih CARGILL is SAD porodièno je vlasništvo sa godišnjim bruto prometom od 50,8 mld $. U agrohemiji 75 odsto svetskog tržišta kontroliše 4 kompanije. I svuda je tako. Svet je interesno podeljen izmeðu multimilijardera sa Vol strita koji upravljaju svetskom privredom. Neoliberali su plaæeni da šire laži o slobodnom tržištu i konkurenciji. Oni sede u Vladi, ministarstvima, Centralnoj banci, fondovima i institutima uzimaju novac iz budžeta i propovedaju o preduzetništvu i slobodnoj konkurenciji. Slobodno tržište traže za sve, osim za sebe i svoje istomišljenike. I te laži hoæe da nam prodaju kao reforme. Toliko su beskrupulozni da se otvoreno hvale kako ih podržavaju oni koji ih plaæaju. Mišljenje graðana za njih nije važno. Nadaju se da æe ovde biti protektorat i da biraèi neæe ništa odluèivati.
A ono što je najgore što hoæe da ubede u te laži. Ubeðivanje se vrši putem preskupih i tupavih marketinških kampanja koje plaæaju osiromašeni poreski obveznici. Bezobrazno nas vreðaju i ponižavaju. Smatraju javnost debilnom kojoj moraju metaforama sve da objasne. Proglašavaju nas anahronim samo zbog toga što ne želimo da se odreknemo ljudske prirode. Neæemo da budemo roboti! Ljudski je i prirodno da volimo svoju naciju, veru, da volimo svoj zavièaj i svoje obièaje, da negujemo seæanje na naše pretke i da kritièki razmišljamo o njihovim i dobrim i lošim delima. A bilo je i loših dela. I ne želimo da ih sakrijemo. Meðutim, ne odrièemo se zbog toga svojih korena. Zar drugi nisu èinili isto? Neka nas osude svi drugi koji su bili bolji. Takvih nema. Zar bogatstva razvijenog sveta nisu nastala na genocidima, pljaèkama i kolonizaciji drugih naroda? Koja nacija se obogatila na pošten naèin? Zar prvi kapitalisti nisu bili Glembajevi? Ubice, razbojnici, prevaranti, špekulanti i secikese. Moralne protuve koji su gazili preko mrtvih da bi se dokopali bogatstva. Neoliberali njima danas pevaju odu i služe im. Velièaju njihov uspeh.
Koji uspeh? Cene sirovina kojima raspolažu najsiromašnije zemlje sveta samo od osamdesetih godina prošlog veka do danas smanjena je za polovinu. Na primer, jedini izvozni proizvod Burkine Faso je pamuk. Cena pamuka je danas 25 c / kg, pre godinu dana je bila 28 c / kg, a pre dve godine 31 c / kg . Ta cena na svetskom tržištu jednaka je i za amerièke proizvoðaèe, meðutim njih država subvencioniše sa 1,40 $ / kg. Zar je to svet slobodne trgovine kojoj treba da težimo? Zar je to fer plej utakmica? Prošle godine razvijene zemlje su na ime pomoæi nerazvijenim izdvojile 55 mld $, dok su za intervencije u sopstvenoj poljoprivredi plasirali 350 mld $. Treba li još neki komentar?
Na kraju, opšti zakljuèak je da globalizacijom bogati postaju još bogatiji, a siromašni još siromašniji. Koju god metodologiju primenili i koje god izvore koristili paradoks ostaje da se nejednakost meðu pojedinim zemljama, regionima i slojevima širi. To svi vide. Ni konferencija u Johanesburgu nije uspela. Bogati se teško odrièu svog bogatstva. Samo naši reformatori to ne priznaju. Podatak da 1 odsto najbogatijih na planeti zaraðuje koliko 57 odsto najsiromašnijih njih ne zanima. Bitno je da oni nisu lièno meðu tom sirotinjom. Ni èinjenica da 10 odsto najmoænijih državljana SAD imaju prihode jednake kao 43 odsto najsiromašnijih u svetu. Malograðani na vlasti su zaslepljeni bogatstvom i moæi razvijenog sveta. Preziru svoj narod, stide se svojih korena i žele što pre da pobegnu iz naše sredine. Ne treba ih zadržavati jer su štetni po naše nacionalne i državne interese. Treba im što pre uzeti vlast jer mogu biti opasni. Štetni su i po ljudsku civilizaciju jer opravdavaju i velièaju zloèine bogatih oligarha. Treba ih pustiti da što pre odu od nas da možemo na miru da gradimo sopstvenu kuæu. Srbija je naša domovina. Rezervnu nemamo. Hoæemo da je uredimo da bi svi u njoj mogli ljudski da žive. Izmeðu robota i ljudi, uvek sam na strani ljudi. Pa makar bili i ekonomski neefikasni.
Beograd, 20.09.2002.
