Početna Sadržaj Osvetljenja NEOKOLONIJALIZAM

NEOKOLONIJALIZAM

1350
0
SHARE

MILA ALEČKOVIĆ – NIKOLIĆ: LIBIJA, BOTULIZAM I DVA BOLESNA PATULJKA
ponedeljak, 04 april 2011 10:15 .BHL je odleteo u Bengazi, koji mu se učinio sličan Sarajevu, a zatim pozvao svog druga Sarkozija i saopštio mu: „Budi prvi koji će priznati pobunjenike i prvi koji će ponovo bomardovati Libiju!“

 

 

Filosof Žan Batist Botul, koji je „napisao“  knjigu „Seksualni život Emanuela Kanta“, nikada nije postojao, i to ime, kao i sama knjiga, iscela su izmišljeni. Izmislila ga je grupa francuskih autora koji su hteli da pokažu kako izgleda klinička slika jednog ambicioznog megalomanskog histerika, koji bez prestanka konfabulira, izmišlja i krivotvori. I uspeli su. Tzv. filosof po imenu Bernar Anri Levi, progutao je crva na vrhu pecaljke i u svojoj knjizi obilato citirao nepostojećeg filosofa Botula, hvaleći ga i poredeći se sa njim, uz to napadajući velikog etičara Emanuela Kanta. Tako je na površinu, čak i za one koji slabo zapažaju, najzad izbio pravi patološki karakter ovog samozvanca koji se nekom virusnom nesrećom uvukao čak i u svetsku politiku.

A onda je istoimenog ponovo obuzeo histerični zanos. Taj zanos trebalo je da ga izvuče iz dosade i istosti života bogatih džet-set parazita koji ništa ne moraju da rade i koji neutoljivo traže makar i neku morbidnu sadržinsku zabavu. U strasti svoga impulsa kupio je avionsku kartu, odleteo u Bengazi, koji mu se učinio vrlo sličan nekadašnjem Sarajevu, napravio navrat-nanos neku peticiju svog porodičnog klana, propalih pariskih glumaca i glumica (kojima se ploče, filmovi ili knjige slabo prodaju), potom stupio u kontakt sa desetak „pobunjenika“ u Libiji, a zatim „cezarevski“ pozvao svog pariskog druga Sarkozija i saopštio mu: „Budi prvi koji će priznati pobunjenike i prvi koji će ponovo bomardovati Libiju!“. Jer u njegovom svetu važno je biti prvi. On je prvi predložio francusko bombardovanje Libije.

Iako ništa značajno osim histerične agitacije u filosofiji nije ostavio, sebe smatra velikim filosofom i potpisuje se skrećenicom BHL (jedan je od onih koji su u Parizu najviše vikali u pravcu bombardovanja Srba). Osvetoljubivom Sarkoziju, odnosno njegovoj psihologiji inferiornosti, koju je odlično opisao Alfred Adler, ovo je bilo dovoljno: poziv da u nečemu bude prvi. Nije ni važno u čemu, samo da nešto uradi prvi. Trenutni „upravnik Francuske“ to je jedva dočekao. Taj privremeni stečajni upravnik države ili „general Pinokio“, kao ga zove jedan francuski pisac, odmah se, posle velike filosofske ideje bombardovanja, propeo uvis i porastao čak za deset santimetara. Pokazaće on već jednom toj Francuskoj ko je on. Mržnja prema zemlji kojom privremeno vlada bila je toliko velika da je poziv kolege „filosofa“, obožavaoca nepostojećeg filosofa Botula, savršeno dobro došao. 

A zatim je Sarkozi, pogrebnik Francuske republike, počeo da naglašava podatak da francuski nosači bombardera koji idu ka Libiji nose ime „Šarl de Gol“. Cilj ovoga bio je da se u svesti ljudi napravi uslovni refleks između imena De Gol i bombardovanja kako bi se pokojni general okretao u svom časnom grobu i kako bi se Francuska što više ponizila.

DUBINSKA PSIHOLOGIJA MIKI MAUSA Ali, naravno, taj izvesni BHL, filosof koji je Sarkozija ubedio da bombarduje Libiju, potpuno je beznačajan i nepostojeći kao i sam filosof Botul, na koga se poziva. On je samo truli nokat jednog dugačkog prsta koji je na zemlju Libiju već uveliko i odavno uperen. Jer taj prst je davno odlučio da u ovoj zemlji napravi krvoproliće.

U duhu sinteze, ono što u dubinskoj psihologiji zovemo uzrok nekog bolesnog ili agresivnog čina, primenjeno na današnji pokolj u Libiji, izgledalo bi otprilike ovako:

1. Gadafijev projekat nacionalizacije nafte;

2. Gadafijevo stvaranje Afričke investicione Banke u Sirtu, Gadafijevom rodnom gradu;

3. Gadafijevo postavljanje na noge Afričkog monetarnog fonda, koji je trebalo da bude afrički Robin Hud u odnosu na dosadašnji pljačkaški Međunarodni monetarni fond;

4. Osveta uvređenog Nikole Sarkozija, kome je pukovnik Gadafi pokvario sebični projekat „Mediteranske unije“ ne pristavši na to da se ovakva unija, prema Sarkozijevoj autističnoj zamisli, ostvari bez Afrike.

Trideset milijardi dolara, koje je od Gadafija na početku bombardovanja banditskim zamrzavanjem ukrala Obamina administracija, pripadali su centralnoj libijskoj banci i bili su predviđeni kao libijski doprinos finalizacije afričkog ujedinjenja kroz tri glavna velika projekta, odnosno tri ideje:

Gadafijev projekat nacionalizacije nafte i Gadafijevo stvaranje Afričke investicione banke u Sirtu, kao i postavljanje na noge već od 2011. godine Afričkog monetarnog fonda sa kapitalom od 42 milijarde dolara sa centrom u Jaundeu (Kamerun). Predviđen je takođe bio i projekat Centralne afričke banke sa sedištem u Abudži u Nigeriji, čija je prva emisija nove „afričke monete“ trebalo da označi kraj „FCFA“ (francusko-afričke monete pod kontrolom parafrancuskih finansijskih krugova), zahvaljujući kojoj finansijski Pariz drži svoje šape na određenom broju afričkih zemalja već 50 godina. 

Tek kroz ovu lupu postaje jasan ratni bes Nikole Sarkozija, deteta i učenika filosofije „botulizma“ i spekulativne (samo u relativnom smislu – francuske) „finanserije“ protiv legendarnog vođe libijske revolucije. Sarkozi je takođe megalomanski i autistično želeo „svoj Mediteran“ bez Afrike, na šta Gadafi, naravno, nije pristao. Postoji i mišljenje da ovaj mali smešni čovek potajno mrzi pukovnika jer je od njega tražio da mu finansira predsedničku kampanju u Francuskoj, što je Muamer el Gadafi takođe odbio. Treba znati da su tzv. afrički „diktatori“ mnogim francuskim „demokratama“ uglavnom služili da plaćaju i podmazuju njihove demokratske kampanje u Evropi.

Ali, budući da Amerika, pošto je donela haos i smrt, iz pokolja u Libiji brže bolje već sada beži, a da Nemačka od početka sukoba ima mnogo lukaviji i obazriviji stav, borbeni Sarkozi imaće uskoro priliku da u Libiji, zajedno sa pristalicama filosofa Botula, protiv Gadafija ratuje sam. Vašingtonska kolonijalna sarko-pešadija i ne zna šta je tu, u primenjenoj filosofiji „botulizma“, u budućnosti tek čeka.

WASP IDEOLOGIJA MMF-A I DALJE VEŠA CRNCE Afrički monetarni fond, koji je Gadafi osmislio (kao što već postoji azijski i latinoamerički monetarni fond), trebalo je da sa afričkog tla zauvek isprati, odnosno otera nezvane i obesne goste u vidu spekulanata tzv. Međunarodnog monetarnog fonda, koji je sa svega 25 milijardi dolara kapitala preko sumnjivih privatizacija i teranjem afričkih zemalja da sa javnog pređu na privatni monopol držao na kolenima čitav crni kontinent. Budući da je zahtev zapadnih zemalja da i one budu deo Afričkog monetarnog fonda (kako bi ga upotrebile i kontrolisale) 16. i 17. decembra u Jaundeu od afričke strane jednoglasno odbijen, uz odluku da jedino afričke zemlje – članice panafričkog tržišnog projekta – mogu da budu deo toga Fonda, politički Zapad je po principu lex talionisa, tj. utilitarne i neutoljive želje za osvetom, reagovao brzo i ubilački. Civili, životi, ljudska prava, sve je to bilo nevažno u odnosu na „NATO suženje svesti“, tj. „acting out“ ovog teškog psihijatrijskog bolesnika i osvetu u halucinaciji fantazma moći, kroz spekulativne dolare. Nije im danas važno ni to što se NATO opet, kao svaki šizofreničar i psihopata, „prevario“, pa, kao nekad na Kosovu, „greškom“ bombardovao „svoje pobunjenike“.

Ono što je zajedničko zemljama koje trenutno velikim nagonom smrti ruše Libiju jeste činjenica da se gotovo sve te zemlje nalaze pred finansijskim krahom. Njih upravo smrt počinje da načinje, ali kao i svi slabi ljudi, umesto da leče sebe, oni napadaju druge. Samo SAD imaju (po zvaničnim podacima, a to znači još mnogo više od ove navedene cifre) 14.000 milijardi dolara duga.

Francuska, Velika Britanija, Italija – kao i druga Rotšildova bračna i vanbračna deca i potomci koji omnipotentno sanjaju da preko ekonomsko-ratnih video igrica manipulišu čitavim svetom – imaju pojedinačno svako po 2.000 milijardi javnog duga, dok za razliku od njih, 46 zemalja crne Afrike zajedno, sastavljaju manje od 400 milijardi dolara javnog duga.

BOTULIZAM Iako filosof Žan Batist Botul, koga je hvalio Sarkozijev intelektualni savetnik parafilosof Bernar Anri Levi, nikada nije postojao, botulizam je, naravno, bolest koja postoji. Ova specifična paraliza sa raznoraznim simptomima, među kojima je i razroko i duplo viđenje posledica je dejstva otrova po imenu botulinux. Bolest ima razne oblike i pojave, kako dečjeg, tako i odraslog stupnja, a izgleda da su današnji agresori na Libiju oboleli od svih njenih oblika. Iako se ova bolest ne prenosi, od „botulizma“ su, pored nadrifilosofa, ipak serijski oboleli i general Pinokio-Sarkozi, a zatim i svi njegovi NATO drugovi koji su se bacili na pukovnika Gadafija.

Ali nastavak razvoja ove bolesti niko ne može tačno da predvidi. Zemlje koje propadaju, a pri tome vojno nasrću na druge zemlje koje im ništa nisu skrivile, isto su što i otrovne naduvane konzerve iz kojih se širi opasnost bolesti. Pukovnik Gadafi se deliocima pokvarenih konzervi sigurno neće predati. Libija će kad-tad očistiti njihov smrad i dostojanstveno sahraniti svoje žrtve. A ratoborni Sarkozi i NATO koalicija će se vremenom umoriti. Onda će verovatno doći i trenutak svođenja računa. „Revolucija nije piknik“, jednom je rekao Arafat a kasnije je to ponavljao upravo Gadafi.

SHARE