Kada pogledate danas srpsku političku scenu morate da se ozbiljno zabrinete.
Izgleda da nikada veću nemoć nije imala demokratska javnost.
Kult ličnosti jednog čoveka i potpuna kontrola medija uništele su demokratiju.
Posle despotske vladavine Miloševića mislili smo da se nikada takav
režim više neće u Srbiji uspostaviti.
Nažalost, mnogo smo pogrešili.
Nikada većeg totalitaristu nismo imali na vlasti.
Totalitaristu koji boluje od toga da ga njegov narod voli po svaku cenu.
Milošević nikada nije imao tu potrebu.
Njega su Srbi zaista voleli.
Nemoć demokratske javnosti da se odupre totalitarizmu potiče, prema
mome mišljenju, ne toliko iz same snage totalitarnog režima, koji je
tragikomičan u svom političkom obliku, niti, pak, iz slabosti
demokratskog potencijala našeg naroda, nego iz jednostavne činjenice
da su građani izgubili poverenje u sve političke aktere, nikome više
ne veruju, te da na političkom tržištu ne vide nikoga kome mogu
ukazati poverenje.
Jednostavno, svi su izigrali naša ogromna nadanja i očekivanja, pa su
se građani razočarali i potpuno povukli.
Apatija i beznađe su zamenili energiju građana za boljim životom i
promenama u društvu.
Nikada veća energija građana da učestvuju u obnovi društvenih
vrednosti ugrožene zajednice nije bila kao posle petooktobarskog
prevrata.
Ta čista i nagomilana energija je uništena.
Posledica tog uništavanja je današnje stanje apatije građana.
Nikada građani nisu živeli bednije i gore nego što žive danas.
Nikada takva gebelsovska manipulacija nije bila u društvu.
Nikada građani nisu dobili toliko uvreda i ponižavanja od strane režima.
Nikada veće nezadovoljstvo nije bilo u narodu.
Nikada građani nisu bili jedinstveniji u saznanju da će nas ovaj režim
dovesti do potpune propasti.
Ali, ipak, nema organizovane pobune.
Nikada većeg straha građana nije bilo
Razlog je u odsustvu svakog poverenja.
Toliko je izgubljeno poverenje da više niko nikome ne veruje.
Ne samo u propalom političkom delovanju, nego i u svakodnevnim
odnosima između ljudi.
Tako se dalje nastavlja katastrofalno uništavanje društva.
Svi čekaju da neko drugi uradi ono što je u zajedničkom interesu svih građana.
I tako stojimo i čekamo da neko drugi reši naše probleme.
A nema nikoga drugoga.
Moramo to mi sami da uradimo.
Režim savršeno odgovara apatija i pasivnost građana.
Oni dalje spinuju javnost da je sve unapred određeno od velikih igrača
i da se mi ništa ne pitamo.
Nama samo treba poslušna vlast koja će slušati naloge velikih igrača.
Zašto bi se onda menjala ova vlast kada ona sve odrađuje što se traži od njih?
Izdajnici su prešli Rubikon, njima više ništa nije sveto.
Spremni su da verno služe svoje gospodare i da potpuno unište Srbiju.
To im je zadatak i zato su dovedeni na vlast.
Režim neprekidno spinuje javnost da su Srbi glupi, lenji i pokvareni.
Deo javnosti to prihvata i tako traži opravdanje za svoje nečinjenje.
Duboko u sebi oni znaju da je to laž, ali lakše im je da prihvate tu
laž režima, nego da pokušaju nešto da menjaju.
Snaga režima od papira počiva na nečinjenju onih koji bi morali nešto da čine.
Sve što mogu režim je potkupio i stavili pod ličnu kontrolu.
Za nekoliko zlatnika su se prodali Crkva, Univerzitet i srpska
malograđanska inteligencija.
Izdaja intelektualaca je cementirala loše odnose u društvu.
Tako smo dobili ovo sadašnje stanje, koje više ne može da se trpi, ali
koje ne nudi nikakvu alternativu.
Okrećemo se u mestu i propadamo.
Kako onda krenuti dalje?
Kako izaći iz sadašnjeg stanja nemoći?
Analiza sadašnjeg stanja nam služi da bismo pronašli rešenja.
Nije tačno da nema pametnih, poštenih i vrednih ljudi koji znaju da misle.
Nije tačno da nema ljudi koji imaju konkretna rešenja u interesu Srbije.
Nije tačno da se ljudi ne bi angažovali.
Potrebno je nešto promeniti.
Šta treba promeniti?
Na osnovu mog političkog iskustva, mislim da je presudno važno da se
promeni odnos prema dosadašnjem poimanju politike.
Politika je isključivo služila za lično bogaćenje psihopata, koji su
kroz politički angažman tražili lek za svoju mentalnu bolest.
Potrebno je da nove političke snage unesu suštinsku promenu u politici
i da politika postane vrlina.
Potrebno je da ljudi koji se politički angažuju to čine ne zbog sebe i
svojih ličnih interesa, nego zbog dobrobiti zajednice u kojoj žive.
Ako zajednici u kojoj živim bude dobro, onda će biti dobro i meni.
Takvo fundamentalno menjanje poimanja politike može da donese spas Srbiji.
Kako krenuti?
Već smo krenuli.
Postoje političke stranke , pokreti, udruženja i pojedinci koji su
krenuli na ovim novim načelima da okupljaju nezadovoljne građane.
Novi politički i ekonomski Program za spas Srbije je već urađen.
I nova politička platforma za organizovanje političkog pokreta.
Mislim da ćemo se relativno brzo dogovoriti oko političkog i
ekonomskog programa, ali glavni problem će biti oko načina
organizovanja i sprovođenja politike.
Presudno je važno da svi akteri, koji pokreću udruživanje svih ljudi
koje vole Srbiju, shvate istorijsku odgovornost sadašnjeg trenutka.
Moraju da shvate da je interes Srbije iznad našeg ličnog i partijskog
interesa.
Moraju da shvate da smo svi u službi spasa Srbije.
Moraju da shvate da zajedno možemo sve da promenimo.
Trenutno se radi na takvom političkom organizovanju.
Za sada sve ide dobro.
Kada se uskoro bude objavilo način političkog delovanja novog
patriotskog pokreta, onda će javnost pratiti sve što se bude radilo.
Svetla moraju da budu upaljena i svi moramo da držimo ruke na stolu.
Konkurencija najboljih mora da bude princip u samom pokretu.
To je jedini način da se ne ponove negativna iskustva DOS-a.
Prihvatio sam poziv patriotske stranke i odazvao se njihovoj nameri da
se udružimo u borbi protiv izdajničkog i odnarođenog režima.
Samo udruženi možemo da pobedimo.
Nemam nikakve političke pretenzije.
Ne zanima me da se bavim politikom.
Moja pozicija je jasna.
Nema mogućnosti političkih kalkulacija.
Ako ne bude jedinstvene liste u borbi protiv poludelog Ace Dramosera,
nisam zainteresovan da se pojedinačno angažujem kako bih hranio sujetu
provincijalnih igrača.
Moje pisanje i nastupi su dovoljni da nastavimo da budimo građane.
Sve veća čitanost mojih tekstova i sve veći napadi debilnih botova je
samo dokaz da sam na pravom putu.
Poziv građanima da pišu na mom portalu je želja da se što više ljudi
oslobode i uključe.
Ljudi to danas shvataju.
I pišu, predlažu i daju rešenja.
Tako se postepeno stiče poverenje.
Tako se pobeđuje nemoć i apatija.
Gospodo drugovi, samo napred!
Borba tek počinje!
Beograd, 29.08.2015
