НЕМАЊЕ ВРЕМЕНА
Ниче је писао о психолошком поимању времана.
То је наш доживљај времана.
Када нам је непријатно и неугодно, споро пролази.
Када смо у пријатним друштву, пролети за час.
Берђајев пише да у модерном свету човечанство живи у сулудо убрзаном времену.
То време више нема ритма, само падање.
И убијање времана.
Зато нам се данас чини да време лети.
Не стижемо да ухватимо време.
Грешка! Време не лети. Ми пропадамо.
Нарушили смо природан ритам времена..
Покушавају да нам објасне проблем бржим окретањем планете.
Није проблем у природи, него у нама.
Обесмислили смо природни ритам времена.
Трагично се стропоштавамо у пролазност.
Комерцијализовали смо време.
Свако хоће да отме што више доживљаја за што краће време.
Похлепно гутамо све доживљаје око себе.
Претоварили смо се обиљем доживљаја.
Прејели смо се и постало нам је мука.
Мука од брзог живота.
Не можемо да прождеремо све нове доживљаје.
Које нам корпорације сервирају и које нас поробљавају.
Посрћемо под теретом доживљаја и падамо у катастрофу немања времена.
Брзина падања постаје све већа.
То значи да је наша пропаст све бржа.
Али, надрогирани конформизмом то још увек не схватамо.
Криза је тек почела.
Човечанство мора да удари о дно.
Шта да радимо?
Заустави се, пријатељу.
Стани! Удахни! Дубоко!
Размисли! Не срљај!
Послушајмо Пекића.
Ако већ падамо, маши рукама.
Можда ћемо да научимо да летимо.
Београд, 7532.г. трешњар.
