Godine 1171. Stefan Nemanja, srpski Veliki župan, sklapa savez sa Mlecima, Ugarima i Nemcima protiv Vizantije. Zna dobro Veliki župan da je za mladu srpsku državu bolje da bude na strani moænog katolièkog saveza, nego da rizikuje svoju krhku samostalnost braneæi pravoslavno carstvo u opadanju. Uostalom, veæ duže vreme njegova glavna zamisao je bila da, pored ujedinjenja srpskih zemalja pod vlašæu svoje porodice, zaokruži i proširi državne teritorije. Svi okolni narodi su se veæ borili da zauzmu mesto u Novom svetskom poretku i Veliki župan nije smeo previše da okleva. On je jasno video da se jedna velika sila urušava i da niko više ne može spreèiti tu neminovnu propast i zato žuri, kao razuman i pragmatièan državnik, da zauzme što bolji politièki položaj u meðunarodnim odnosima.
Pravoslavni vladar ne pristaje voljno da ojaèa taj nametnuti katolièki savez velikih sila, ali, nemajuæi boljeg izbora, zabrinut za sudbinu države, primoran je na saradnju. Može li Srbija da se suprotstavi moænijim od sebe? Može li da zaustavi propast pravoslavne velesile? Niko više ne može da spreèi samoubistvo posvaðane i podeljene zemlje. Zato, ako veæ ne može da pomogne osuðenom na propast, ne želi ni da završi u njegovom smrtnom zagrljaju. Zašto bi žrtvovao svoj mali narod? Oprezan i proraèunat, razmislio je dobro pre nego što je doneo konaènu odluku. Nema olako obeæanih rešenja. Ni brzina nije prednost. Mudrost se traži. Posle svega, odluèio je da, ako veæ ne može da promeni svetski poredak, može bar da mu se – PRILAGODI. Ne sme prkositi i inat terati. Ne sme podleæi sopstvenim oseæanjima, niti sme da odluku prepusti samovolji naroda. On je državnik i dužan je da vidi dalje od svih.
Svet poèiva na trgovaèkim interesima i bolje je da sklapa meðunarodne ugovore, nego da robuje bratskim savezima. Iskren da bude, ni pravoslavni sused nije blagonaklon prema njegovom narodu. Stalno su bili u ratu s njima i poznato je koliko su surove njihove kaznene ekspedicije. Nije ni Vizantija bila previše oseæajna kada je, uplašena da rimska kurija ne pridobije varvare, poèela da pokrštava slovenski svet. Ako veæ mora da propadne Vizantija, zar nije bolje da na njenim temeljima nastane neka nova pravoslavna država, nego katolièka i muhamedanska? Nasluæuje Veliki župan da se tu krije rešenje srpskog problema.
Godine 1172. Stefan Nemanja prilazi katolièkoj alijansi i otpoèinje, poštujuæi preuzete obaveze iz ratnog saveza, napad na Vizantiju. Ali nepouzdani saveznici ga ostavljaju na cedilu i on ostaje sam, kao što æe se to kasnije mnogo puta ponoviti u srpskoj istoriji, pred oholim i moænim romejskim carem Manojlom I Komnenom. Šta je mogao da uradi Veliki župan? Zar da žrtvuje narod u neravnopravnoj borbi? Ne, to nije bio dobar izbor. Mudri državnik, svestan tragiènosti svog istorijskog položaja, gurnut u opasnu igru velikih sila, želeæi da saèuva narod od stradanja i odmazde, ponizno kleèi pred pustolovnim carem i celiva carska stopala, gologlav i bosonog, s konopcem oko vrata, moli za oproštaj i svakim podanièkim poljupcem dodiruje najtananije niti viteške taštine. A kada okupljena carigradska svetina na ulici grdi, vreða i pljuje gorostasnog varvarina sa granice, za kim su uzdisale romejske dame, on trpi i æuti, raèunajuæi da samo tako može saèuvati samostalnost srpske države. Zagledan u buduænost mudri vladar jasno vidi put kojim mora da ide. On veruje da ne mora uvek ratovati, veæ da postoje i drugi naèini, bez žrtava i stradanja, kojim se može trajno dosegnuti željeni cilj. Ne treba ratovati, veæ trgovinu voditi. Državnik je dužan da promišlja i raèun izvodi. Èisti raèuni æe pokazati koji su državni interesi. Ako bilans njegove raèunice pokaže da su prihodi veæi od rashoda, on æe sprovoditi takvu državnu politiku. Ako, pak, raèunica pokaže gubitke, oprezni državnik æe izbegavati sve što može njegovom narodu štetiti. Zato, raèun neka presudi! Kako drugaèije da opstanu mali narodi? Kako nezavisnost da saèuvaju? Treba biti uvek na strani pobednika.
Najstarijeg sina Stefana poslaæe da primi grèku kulturu i obrazovanje, oženiæe ga vizantijskom princezom i pripremiæe ga krunu da ponese. Neka ga kruniše, ako bude trebalo, i sam rimski papa, samo neka kruna stigne u Srbiju. Zbog ravnoteže snaga, srednjeg sina Vukana oženiæe iz mletaèkog roda Dandola i preko novih prijatelja približiæe srpskom dvoru evropske dinastije. Najmlaðem Rastku odredio je da bude duhovni poglavar i izboriæe se za autokefalnost srpske crkve. Narod mora imati svoj identitet i zato mu je potrebna nezavisna država, samostalna crkva i srpski sveci. Narod koji bude imao svoj identitet jedino može da traje. Ali kako se izboritit za to? Veliki župan zna da se velikim i bogatim darovima može više postiæi nego promašenim ratovima. Zato æe on slati skupe poklone u Jerusalim i Carigrad, u srkvu sv. Dimitrija u Solunu, ali neæe zaboraviti ni crkve sv. apostola Petra i Pavla u Rimu i sv. Nikole u Bariju. Zna Veliki župan da æe evropski plemiæi, kada im bude zadovoljio liène interese, podržati svaku njegovu ideju. Bolje da ih daruje, nego sa njima da ratuje. Bolje da uzimaju iz njegove ruke, nego da otimaju razarajuæi državu. Zašto Dubrovèani nikad ne ratuju? Kako oni uspevaju da se prilagode i kupe svoju slobodu? Na sve strane ubiraju svojih 6 odsto provizije i žive u miru sa èitavim svetom. Ne pada im na pamet da menjaju svet niti da se sukobljavaju sa moænim silama. Veliki župan æe ponuditi svetskim moænicima bolju proviziju. Svi vole da uzmu proviziju. Sreæa! To je diplomatija koja æe saèuvati državu i narod.
Stefan Nemanja je srpski Jakov. Njegove misli idu nekoliko stoleæa ispred svoga doba. Utemeljitelj srpske dinastije doneo je meðunarodno priznanje Srbiji. Bogatstvo države je raslo i na dvoru se jelo zlatnim priborom. To što smo danas siromašni i zaostajemo za razvijenim svetom ne ide u prilog slavnim potomcima Nemanjiæa. Ništa izgleda nismo nauèili iz istorije.
Beograd, 30.10.2002. god.
