Početna Sadržaj Osvetljenja Nemačka i propast multikulturalizma

Nemačka i propast multikulturalizma

713
0
SHARE

Autor:  DŽordž Fridman   

Nemačka kancelarka Angela Merkel izjavila je 16. oktobra na skupu podmlatka njene partije, Hrišćansko-demokratske unije, da je multikulturalizam, ili multikulti, kako ga Nemci zovu, „potpuno propao.“ Herst Zehofer (Seehofer), premijer Bavarske i predsednik sestrinske partije Hrišćanskih demokrata, rekao je na istom skupu da su se dve partije „obavezale prema dominantnoj nemačkoj kulturi, a ne prema multikulturi“. Merkelova je takođe rekla da priliv imigranata usporava nemačku privredu, mada zemlji treba još visoko obučenih stručnjaka, za razliku od radnika koji u Nemačku dolaze u potrazi za ekonomskim pogodnostima.

Obe izjave su frapantne u svojoj ogoljenosti i spremnosti da govore o dominantnoj nemačkoj kulturi, koncept koji je od okončanja Drugog svetskog rata iz očiglednih razloga u Nemačkoj osetljiva stvar za zagovarati. Taj stav treba shvatiti krajnje ozbiljno i razmotriti u svetlu socijalnih i geopolitičkih implikacija. Takođe bi ga trebalo razmotriti u širem kontekstu evropske reakcije na imigraciju, a ne samo usamljenog nemačkog odgovora.

Poreklo pitanja nemačke imigracije

Počnimo sa poreklom datog problema. Posle Drugog svetskog rata Nemačka je bila suočena sa teškim manjkom radne snage iz dva razloga: prvo, korpus radne snage opustošio je razorni rat – i sovjetski zarobljenički logori – i drugo, privredno čudo koje se rađalo na leđima oživljavanja industrije u 1950-tim. U početku, Nemačka je bila u stanju da nivelira potražnju prilivom etničkih Nemaca koji su bežali iz Centralne Evrope i komunističke Istočne Nemačke. Ali taj priliv je samo pomogao da se ublaži gubitak stanovništva u Drugom svetskom ratu. Nemačkoj je bilo potrebno više radnika da nahrani svoju rastuću izvozno-orijentisanu industriju, a posebno više nekvalifikovanih radnika za proizvodnju, građevinarstvo i druge industrije.

Da bi rešila taj konstantni nedostatak radne snage, Nemačka je posegnula za nizom sporazuma o regrutovanju radne snage, najpre sa Italijom (1955.). Nakon što je radna snaga iz Italije presahla zbog sopstvenih potreba italijanske rastuće privrede, okrenula se Španiji (1960.), Grčkoj (1960.), Turskoj (1961.) i konačno tadašnjoj Jugoslaviji (1968.). Regrutovanje radne snage je dovelo do masovnog priliva „gastarbajtera“ („Gastarbeiter“), što je nemački izraz za „gostujuće radnike“. Nemci nisu videli da je ovo nešto što će promeniti nemačko društvo: oni su migrante smatrali za privremenu radnu snagu, a ne kao imigrante u bilo kom smislu reči. A kao što nemački termin implicira, radnici su bili gosti i vratiće se u svoje zemlje porekla kada više ne budu bili potrebni (mnogi Španci, Italijani i Portugalci su upravo to i uradili). Ništa od ovoga nije preterano zabrinjavalo Nemce koji su prevashodno bili zainteresovani za rad.

Nemci jednostavno nisu očekivali da će to postati dugoročno pitanje. Oni nisu razmišljali kako da asimiluju ove migrante, i ta tema je retko bila prisutna u političkim debatama. U međuvremenu, prisustvo radnika doseljenika omogućilo je milionima Nemaca prelazak iz nekvalifikovane radne snage u službenička i visoko stručna radna mesta tokom 1960-ih.

Usporavanje privrednog rasta 1966. godine, kao i sveobuhvatna recesija nastala nakon naftnog šoka iz 1973. godine, izmenili su uslove rada u Nemačkoj. Više joj nije bio potreban stalni priliv nekvalifikovane radne snage, i čak se suočila sa rastom nezaposlenosti među migrantima što je dovelo do Anwerbestopp, to jest do „Stopiranja regrutovanja radne snage“ 1973. godine.

Bez obzira na sve, stopiranje priliva migracije nije rešilo činjenicu da je gastarbajtera već bilo u velikom broju, i da su ti migranti sada želeli da dovedu i članove svojih porodica. Tokom 1970-ih je postalo jasno da je najviše migracija preusmereno na „sjedinjenje porodica“, a kada je nemačka vlada preduzela mere da zatvori tu opciju, onda i na azil. Pošto su se Italijani, Španci i Portugalci vratili kući kako bi ispratili ekonomski bum u sopstvenim zemljama, muslimani Turci postali su vladajuća većina migranata u Nemačkoj – posebno kao azilanti od kojih većina zapravo nije bežala od nikakvih kaznenih mera turske vlade. Sigurno nije pomoglo to što je Nemačka imala izuzetno liberalan zakon o azilu, u velikoj meri zbog krivice za holokaust, i taj izgovor su turski migranti masovno koristili nakon državnog udara 1980. godine u Turskoj.

Pošto su se migranti transformisali iz prinuždenih privremenih radnika u višegeneracijsku zajednicu, Nemci su morali da se suoče sa problemom. U osnovi, oni nisu hteli da migranti postanu deo Nemačke. Ali ako bi isti ostali u zemlji, Berlin je želeo da bude siguran da će oni biti lojalni Nemačkoj. Teret asimilacije doseljenika u šire društvo povećan je kada je nezadovoljstvo muslimana uzdrmalo Evropu u 1980-tim. Rešenje koje su Nemci konačno doneli od sredine do kasnih 1980-ih bilo je multikulturalnost – liberalni i humani koncept koji je migrantima nudio veliku pogodbu: zadržite svoju kulturu, ali uz zavet lojalnosti državi.

U skladu sa tim konceptom, od turskih imigranata se na primer ne bi očekivalo da se asimiluju u nemačku kulturu. Umesto toga, oni bi zadržali sopstvenu kulturu, uključujući i jezik i veru, i ona bi koegzistirala sa nemačkom kulturom. Stoga, postojao bi veliki broj stranaca, od kojih mnogi nisu govorili nemački i po pravilu nisu delili nemačke i evropske vrednosti.

Dok poštuje različitosti, delovalo je da takva politika kupuje lojalnost migranata. Dublje objašnjenje bilo je da Nemci nisu želeli, a nisu ni znali kako da asimiluju kulturno, jezički, verski i moralno različit svet. Multikulturalizam nije toliko predstavljao poštovanje različitosti koliko način da se izbegne odgovor na pitanje šta znači biti Nemac i na koji način bi stranci mogli da postanu Nemci.

Dva shvatanja pojma nacije

Pitanje seže duboko u evropsko shvatanje pojma nacije, koje se znatno razlikuje od američkog. Tokom većeg dela svoje istorije, Sjedinjene Države su sebe smatrale nacijom imigranata, ali sa jezgrom kulture koju imigranti moraju da prihvate u dobro znanom multikulturalnom procesu. Svako može da postane Amerikanac, ukoliko prihvati jezik i dominantnu kulturu nacije. Ovo je ostavljalo dosta prostora za posebnost, ali neke vrednosti su morale da budu zajedničke. Državljanstvo je postalo pravni koncept. Zahtevalo je prolazak kroz procedure, polaganje zakletve i negovanje zajedničkih vrednosti. Nacionalnost je mogla da se stekne – imala je svoju cenu.

Biti Francuz, Poljak ili Grk značilo je ne samo da ste naučili dotični jezik ili usvojili date vrednosti – značilo je da ste Francuz, Poljak ili Grk jer su to bili i vaši roditelji, i njihovi roditelji pre toga. Značilo je zajedničku istoriju patnje i trijumfa. To nije bilo nešto što može da se stekne.

Za Evropljane, multikulturalizam nije značio liberalno i humano poštovanje drugih kultura, ono na šta je taj koncept pretendovao. Bio je to način da izađu na kraj sa realnošću da je veliki korpus migranata bio pozvan u zemlju kao radna snaga. Multikulturalizam je nudio veliki ’dil’: garantovana lojalnost migranata u zamenu za mogućnost da zadrže svoju kulturu – uz zaštitu evropske kulture od stranih uticaja putem segregacije imigranata. Nemci su pokušali da istovremeno zadrže i svoje radnike i svoj nemački identitet. Nije im uspelo.

Multikulturalizam je rezultirao trajnim otuđenjem imigranata. Pošto im je rečeno da zadrže svoj identitet, oni nisu imali zajednički interes da dele sudbinu Nemačke. Više su se identifikovali sa zemljom porekla nego sa Nemačkom. Turska je bila domovina. Nemačka je bila pogodnost. Iz toga je prirodno sledilo da su primarnu lojalnost gajili prema domovini, a ne prema Nemačkoj. Ideja da je vezanost za domovinsku kulturu kompatibilna sa političkom lojalnošću državi u kojoj neko živi, bejaše previše uprošćena. Stvari ne funkcionišu na taj način. Kao rezultat toga, Nemačka nije imala tek puku masu stranaca u svojoj sredini: s obzirom na stanje u odnosima između islamskog sveta i Zapada, barem neki od tih muslimanskih imigranata bili su povezani sa potencijalnim terorizmom.

Multikulturalizam je duboko razdoran, posebno u zemljama koje definišu naciju u evropskom smislu, na primer, kroz nacionalnost. Ono što je fascinantno je to da je nemačka kancelarka odabrala da postane najagresivnija među velikim evropskim liderima koji će javno progovoriti protiv multikulturalizma. Njeni razlozi, politički i socijalni, očigledni su. Ali takođe mora se imati na umu da je ovo Nemačka, koja je prethodno rešavala problem nemačke nacije holokaustom. Tokom 65 godina od okončanja Drugog svetskog rata, Nemci su vrlo pažljivo izbegavali raspravu o ovom pitanju, a njihovi lideri nisu imali želju da govore o obavezivanju dominantnoj nemačkoj kulturi. Mi zato moramo da posmatramo propast multikulturalizma u Nemačkoj u drugom smislu, naime, s obzirom na ono što se dešava u Nemačkoj.

Jednostavno rečeno, Nemačka se vraća unazad u istoriju. Provela je poslednjih 65 godina očajnički pokušavajući da se ne suoči sa pitanjem nacionalnog identiteta, pitanjem prava manjina u Nemačkoj, i ostvarivanjem nemačkih sopstvenih interesa. Nemci su se ugradili u multinacionalne grupacije kao što su Evropska unija i NATO u pokušaju da izbegnu diskusiju o jednostavnom i apsolutnom pojmu: nacionalizmu. S obzirom na ono što su uradili prošli put kad je to pitanje bilo aktuelno, oni su se zadovoljavali upražnjavanjem uljudnog ćutanja. Ali to ćutanje je sada završeno.

Ponovno oživljavanje nemačke svesti o naciji

Dve stvari su podstakle ponovno pojavljivanje nemačke nacionalne svesti. Prva je, naravno, neposredni problem – velika i nesvarljiva masa Turaka i drugih muslimana radnika. Druga je stanje multinacionalnih organizacija na koje je Nemačka pokušala da se ograniči. NATO, vojni savez koji se sastoji uglavnom od zemalja sa vojnim efektivima koji nisu vredni pomena, je na samrti. Pa zatim stanje u Evropskoj uniji. Posle Grčke i sa njom povezanih ekonomskih kriza, uverenja o ujedinjenoj Evropi su pocepana. Nemačka sada sebe vidi kao graditelja institucija EU ali tako da ne bude primorana da bude krajnji finansijski garant Evropske unije. A sve to primorava Nemačku da počne da razmišlja o Nemačkoj s one strane svojih odnosa sa Evropom.

Nemoguće je za Nemačku da preispita svoj stav o multikulturalnosti bez istovremenog potvrđivanja principa nemačke nacije. Kada postoji princip nacije, postoji i ideja o nacionalnom interesu. Kada postoji nacionalni interes, Nemačka u kontekstu Evropske unije postoji samo kao ono što je Gete zvao „izborni afinitet“. Ono što je u vreme Hladnog rata bila izvesnost, sada postaje opcija. A ako Evropa postaje opcija za Nemačku, onda ne samo da je Nemačka ponovo ušla u istoriju, već s obzirom da je Nemačka vodeća evropska sila, istorija Evrope nanovo otpočinje.

To ne znači da Nemačka, s obzirom na njen novi zvanični stav o multikulturalizmu, mora da sledi neku posebnu spoljnu politiku; ona može da izabere različite puteve. Ali ipak, napad na multikulturalizam je istovremeno afirmacija nemačkog nacionalnog identiteta. Ne možete imati prvo bez drugog. A onda kada se to desi, mnoge stvari postaju moguće.

Treba uzeti u obzir da je Merkelova jasno stavila do znanja da je Nemačkoj potrebno 400,000 obučenih stručnjaka. Uzmite u obzir takođe da su Nemačkoj očajnički potrebni radnici svih fela a koji nisu muslimani koji žive u Nemačkoj, posebno u pogledu demografskih problema u Nemačkoj. Ako Nemačka ne može da uvozi radnike zbog društvenih razloga, može da izvozi fabrike, kol centre, medicinske analize i pultove za ITpodršku. Nedaleko na istoku je Rusija, koja je u sopstvenoj demografskoj krizi, ali ipak ima rezervne radne kapacitete zbog oslanjanja na isključivo ekstraktivne prirodne resurse za svoju privredu. Nemačka već zavisi od ruske energije. Ako krene da se oslanja na ruske radnike, a zauzvrat Rusija krene da se oslanja na nemačke investicije, onda bi mapa Evrope mogla da se iscrtava nanovo i evropska istorija bi mogla da se još brže restartuje.

Izjava Merkelove je stoga od ogromnog značaja u dvostrukom smislu. Prvo, ona je glasno rekla ono što mnogi lideri već znaju, a to je da multikulturalizam može da postane nacionalna katastrofa. Drugo, ovakvom izjavom ona pokreće procese koji mogu imati dalekosežan uticaj ne samo na Nemačku i Evropu, već i na globalnu ravnotežu moći. Nije jasno u ovom trenutku šta joj je namera, što može lako biti to da poveća popularnost koalicione vlade desnog centra. Ali jednom započet proces nije lako ni ograničiti ni kontrolisano sprovoditi. Svi u Evropi, zaista, i veliki deo sveta, kubure sa sukobom između kultura unutar svojih granica. Ali, Nemci su drugačiji, istorijski i geografski. Kada oni počnu da se bave ovakvim mislima, rastu ulozi u igri.

(Prevod: Vasilije D. Mišković)

(Stratfor, 19.10.2010)

SHARE