Početna Tekstovi НЕМА БАЦАЊА

НЕМА БАЦАЊА

2829
0
SHARE

    НЕМА  БАЦАЊА

 

Москва.

Аеродром Шереметово.

Ноћ.

3.05.

Чекам аутобус за град.

3.36.

Долази аутобус.

Неколико нас путника.

Кружимо сат времена и купимо путнике са других терминала.

Један од путника седа крај мене.

Каже да је из села крај Богатића.

Керамичар.

Двадесет година је у Русији.

Жали се да нема посла.

Економска криза .

Грађевина је у великом проблему.

 

Жена му је у Немачкој.

Радница.

Мораће и он да потражи негде посао .

 

4,46 крећемо ка граду.

Полупразан аутобус.

 

 

На станицама улази народ.

Радни.

Јутарња смена.

Увек сам волео тај јутарњи народ.

Уживам да их гледам.

У том јутарњем народу има нешто искрено.

Неискварено.

Тежачко.

Нешто скромно.

И топло.

 

На њиховим лицима је исклесана сва мука живота.

Невоље их туку са свих страна.

На њиховим лицима је исписана економска политика државе.

Не морате да читате економске извештаје естрадних аналитичара.

Гњаватора и мрсомуда.

Што добро наплаћују служеље сваком режиму.

Довољно је да видите тај јутарњи радни народ.

Који је свуда у свету исти.

И све ће вам бити јасно.

 

Сећам се једне сцене са радне акције.

Петрова гора 1982 године.

Дошао хрватски комуниста Стипе Шувар у посету.

Радним бригадама. Омладинским снагама.

Црни мерцедес.

Црвена седишта.

Возач.

 

Стипе Шувар је у врху комунистиче државе.

Идеолог социјализма и самоуправљња.

Реформатор  новог образовања.

Школе усмерене.

Које су по њему назване – шуварице.

Општа будалаштина.

 

Прича нам о власти радничке класе.

Досадно.

Јадно.

Прекидам га.

Питам га, када је он видео радничку класу?

Непријатно му.

Настављам.

Радничка класа устаје у 4,30 и иде на посао.

Он устаје у 9,00.

Вози га државни ауто.

Он физички не може да види радничку класу.

 

Муца.

Нешто петља.

Помажу му омладински функционери.

Плаћени да бране режим.

Проглашавају ме за провокатора.

Анархолиберала.

Више се не сећам шта сам им све рекао.

 

Тај комунистички дрипац је , ипак, морао да дође у базу.

Морао је да ризикује да га неко испљује.

Данашње политичке битанге ту обавезу немају.

Осим у предизборним кампањама.

Које служе за опште зајебавање слуђеног народа.

 

 

 

Насупрот мене седају две раднице.

Старије.

Весело причају и смеју се кикотом.

Једна каже да јој је ручак јуче загорео.

Онако- мало. Ништа страшно.

Деца нису хтела да једу, па им је скувала нешто друго.

Муж је кртиковао и њу и децу.

Много су се размазили.

НЕМА БАЦАЊА!

Појео је ручак. Све у сласт.

Облизао  је прсте.

И намерно цоктао језиком да покаже како је укусно.

 

Жена је опонашала мужа.

Била је дивна у том имитирању.

 

Насмејао сам се гласно.

Оне још више прснуше у смех.

 

Изашао сам на Белоруској.

Поздравио се са замљаком.

Он одлази у неки непознати посао.

 

5,20 .

Чекам улаз у метро.

Метро почиње да ради у 5,25.

Огромна гужва на улазу.

Не знам зашто тако касно почиње да ради метро.

 

На Белоруској велико смеће на улици.

Овако пре десетак година није било.

Москва је блистала.

Сада  је поново град упрљан.

Али је још далеко од деведесетих година.

 

Одлазим у хотел на Исмаилово.

Смештам се на неколико дана.

Доручкујем.

 

НЕМА БАЦАЊА!

 

Журим на прве састанке.

Москва, 19.04.2016

SHARE