Najčešći komentari koji se čuju posle ustavnog referenduma odnose se na poruku strankama da izvuku prave pouke iz nedopustivo male izlaznosti građana na ovo izuzetno važno referendumsko izjašnjavanje. Ovaj poziv strankama nije ništa novo u našem političkom životu. Stranke ga dobijaju posle svakih izbora ali one staju apsolutno gluve pred pokušajima da im se ukaže na potrebu preispitivanja svog način delovanja i osmišljavanja politike. Ovaj poziv ima sada još manje prilika da uspe jer su vodeće refedrendumske stranke ovim ustavom konačno dobile ono što im je bilo najvažnije. Ustavnu garanciju imperativnog mandata a to je strankama u političkom smislu i bilo najvažnije. Sada će najzad moći da bez ikakvih uslovlajavanja i teškoća u potpunosti kontrolišu i nesmetano oblikuju naš parlamentarni i političkički život. Usvajanje imperativnog mandata je još jedan u nizu dokaza o ostvarivanju apsolutne partijske dominacije u našem političkom životu, a samim tim se otvara širok i slobodan prostor za stvaranje partitokratske države. Imperativnim mandatom se ugrožava i poništva pravo građana da ostvaruje narodnu suverenost preko svojih na slobodnim izborima izabranih predstavnika.
Ali narodna suverenost nije odavno u centru pažnje naših stranaka, njima je od presudne važnosti kako se ostvaruje njihova isključiva suverenost u osvajanju i održavanju na vlasti. Stranke ne mogu ostvarivati lojalnost svojih poslanika tako što će ih vezivati imperativnim mandatom, već je to pitanje dostignutog nivoa političke kulture i političke zrelosti u jednom društvu. Vladimir Goati u knjizi Partijske borbe u Srbiji u postoktobarskom razdoblju navodi veoma indikativne primere uspostavljanja i održavanja partijske discipline u razvijenoj engleskoj demokratiji. “Čak i u Velikoj Britaniji u kojoj poslovično postoji snažna lojalnost poslanika partiji, od 1950 godine do 1986 godine,5 poslanika je promenilo“partijski dres“. To je neuporedivo češći slučaj u fragilnom partijskom sistemu Italije u kojoj je od 1996 do 1999, čak 100 poslanika promenilo partije, neki od njih više puta. Problem poslaničke discipline manje je zaoštren u zemljama u kojima su partije visoko institucionalizovane i u kojima je lojalnost poslanika prema njima duboko ukorenjena. U takvim zemljama poslanik retko napušta partiju, a bezmalo nikada ne pristupa drugoj partiji. Tu nije reč samo o političkoj doslednosti poslanika nego i odbojnom stavu druge partije koja nerado prima „strance“ socijalizovane u različitoj „partijskoj kulturi“. Otpadnik u novoj partiji, po pravilu ne dobija priliku da nastavi političku karijeru ili, ako se to ipak dogodi, on prethodno mora da uzdrži dug i naporan „iskušenićki staž“ u kojem dokazuje odanost obavljanjem teških poslova“.
Ako i samo ovlaš uporedimo našu političku praksu i ponašanje naših poslanika i stranaka možemo jasno videti da mi i nemama čvrsto ukorenjene i institucionalizovane stranke u našem društvu. One to teško mogu postati jer nisu spremne da se menjaju i prate demokratski razvoj društva. One ostaju ušančene u odbrani svojih teškom mukom osvojenih pozicija u raznim nivoima vlasti. Zato je i luzorno očekivati da će se naše vodeće referendumske stranke potruditi da temeljno analiziraju pouke male izlaznosti na referendum,one to neće učiniti,kao što ni do sada nisu radili, jer su im njihovi uski stranački interesi uvek važniji i presudniji u vođenju politike.
Može se reći da se naše vodeće stranke već uveliko mire sa činjenicom da će na predstojeće parlamentarne izbore izaći nešto više od 50 posto upisanih birača. Ta poražavajuća politička činjenica slabe izlaznosti i velike pasivnosti građana njih samo deklarativno i manifestno zabrinjava . Njihova glavna briga je upravljena na potpunao suprotnu stranu. Stranačkim oligarhijama je pre svega važno da kontrolišu i usmeravaju svoj deo biračkog tela(bez obzira koliko građana izašlo na izbore) kao neka vrsta političkog uloga ili talona u podeli post-izbornog plena.
Tek što su objavljeni prvi nezvanični rezultati ustavnog referenduma naše vodeće stranke su nastavile da vode svoje stranačke ratove ne pokazujući ni najmanje volje da ozbiljno razmotre, zašto je u tolikoj meri narasla izborna apstinencija i opšta politička pasivizacija u našem društvu. Analiza ovih nepovoljnih tokova u našem političkom životu značila bi temeljno preispitivanja i samih stranaka, a upravo to preispitivanje nije moguće obaviti unutar naših etabliranih stranaka. Tu nephodnu i beskompromisnu analiu i ne mogu da obave stranačke oligarhije i njihove medijske agencije jer najveća odgovornost za široko rasprostanjenu apstinenciju u društvu upravo i snose vodeće političke stranke i njihovo shvatanje i način vođenja politike. One su danas postavljene a tako i funkcionišu, kao firme i politička akcionarska društva za podelu i čuvanje političkog plena i jednostavno nisu sposobne da učine toliko potreban politički zaokret i otvore se prema demokratskim inicijativama koje dolaze iz samog društva. Stranke su zatvoreni i sebi dovoljni oligarhijski koncentrični krugovi u kojima preovlađuju poslušnost,odanost, mentalitet dvorske svite, ogoljeni pragmatizam i bezidejnost, ali je zato dominantna želja da se po svaku cenu zadrži deo vlasti pa makar na izbore izašlo i dvadeset posto biračkog tela.
Tako će konačno i biti ostvareno predviđanje da demokratije može da funkcioniše i bez naroda i građana. Jedino će na političkom poprištu ostati samozadovoljne i u svoje stranačke interese i poslove zatvorene stranke. To je i logična posledica autoritarnog ustrojstva i nedemokratskog delovanja naših stranaka koje sve više postaju najveća brana i prepreka za snažniji i odlučniji demokratski razvoj našeg društva. Stranačke oligarhije kao da su zaboravile zašto su stranke osnovane i šta je pravi razlog njihovog postojanja i delovanja. Iz njih je iščileo onaj programatski i prosvetiteljski smisao njihovog postojanja, da se zalažu za određene demokratske ideje i temeljne političke ideale i tako razvijaju i obogaćuju našu demokratsku kulturu i daju presudni impuls za razvitak demokratije. Desilo se upravo suprotno. Zbog svoje isključive okrenutosti vlasti i njenom osvajanu i održanju, stranke sve više razaraju osnovne pretpostavke za stvaranje demokratske političke kulture kao osnovnog uslova za uspostavljanje stabilne i funkcionalne demokratije. U velikoj meri naše stranke su jeadan od glavnih uzroka za potpuno obesmišljavanje i derogiranje politike kao plemenite ljudske delatnosti u kojoj treba da se ostvaruju ciljevi opšteg i javnog dobra i ispoljavaju osnovne moralne i ljudske vrline. Sve je to nestalo iz naše savremene politike i ona je svedena na ogoljenu i sitnu političku trgovinu, u šta možemo svakodnevno da se uverimo. Zato ne treba da nas čudi što je izlaznost na izuzetno važan ustavni referendum bila jedva iznad 50 posto biračkog tela. To je ujedno i najbolja i najrečitija kritika našeg aktuelnog stranačkog ustrojstva i njihovog shvatanja politike u kome nema mesta za realne interese građana i samog društva.
Blizina parlamentarnih izbora i potreba da se se stranke što snažnije uključe u izbornu kampanju neće ostaviti prostora za stranačke analize o sve manjoj izlaznosti građana na izbore, ali tu su marketinške agencije, one će strankama osmisliti nove i efektne izborne slogane i nastaviti da grade veliku iluziju i održavaju privid politike u našem društvu. Stranke će ostati zarobljene u svojoj samodovoljnosti i zolovanosti, nesposobne da se suoče sa realnim problemima i realnim odnosima i problemima u našem društvu. Ali zato je tu imperativni mandat kao univerzalni lek za sve stranačke probleme, to što na izbore izlazi sve manje građana samo je izraz njihove nezrelosti i nespremnosti da podnesu tegobni teret tranzicije. Važno je samo da stranački mandati i dalje budu sigurni i u posedu odanih predstavnika partijskih oligarhija i da stranke mogu da nastave svoju pogubnu igru imitacije i stvaranja privida političkog života u našem društvu. I posle oviih parlamentarnih izbora stići će poziv strankama da analiziraju sve manju izlaznost i sve veću pasivnost građana . Ali biće tada prečih i važnijih poslova. Podela političkog plena će biti u centru pažnje i interesovanja naših stranačkih oligarhija, a analiza apstinencije biće ostavljena zaludnim političkim analitičarima, komentatorima i upornim isttaraživačima javnog mnenja. . Tako se zatvara krug našeg političkog života a stranke ostaju i dalje da deluju kao zabravljene oligarhijske grupe u kojima nema ni traga političkim inovacijama i uvidima koji bi upučivali na nužnost radikalne demokratizacije samih stranaka. Možda bi najprikladniji i najrečitiji marketinški slogan za predstojeće izbore mogao da bude sadržan u rečima Neka poslednji birač ugasi svetlo. Kome će tada svanuti ostaje tek da se vidi.
9. novembar 2006 godine
