SRBIJA U RALJAMA ŽIVOTA
04 април 2012 .У предизборној кампањи, српске политичке странке храбро обећавају свакаква економска чудеса и најављују епохалне подухвате. Оно што неки политичари данас говоре и обећавају може се упоредити, алегорично и горко, само са антологијским сценама из југословенског филма „У раљама живота“. Реч је о сценама у којима се у улози Трокрилног појављује Бата Живојиновић који такође, много и лако обећава.
Сви катастрофални економски промашаји, све грешке, злоупотребе и незнање, аматеризам и неодговорност биће отклоњени баш у наредне четири године. Све и да није реч о скандалозној демагогији, бахатом изругивању и понижавању интелигенције гласача, све и да политичари заиста верују ономе што изговарају, нешто се упорно заборавља.
И политичари, али и аналитичари заборављају на једног актера који у изборној кампањи не учествује, а који ће бити кључни креатор постизборне економске политике. Реч је о Међународном монетарном фонду (ММФ). Када се кампања заврши, избори окончају а нова владајућа коалиција преузме власт, њен први и најважнији преговарачки партнер неће бити ни Европска унија, нити нека од великих сила, биће то највероватније ММФ.
Сви макроекономски подаци Србије су данас много гори него пре четири године, а потенцијал за економски преокрет је много мањи. Србија је још ближа финансијском амбису ка коме чврсто и одлучно корача већ целу деценију. Ко год да победи, суочиће се са празном државном касом, са јавним дугом који незадрживо расте, са дужницима на ивици банкрота, са привредом у колапсу и са армијом незапослених. Како се за лепршаве кампањске говоре мора платити цех, победник ће се суочити и са нереалним очекивањима очајне јавности.
Први акутни проблем Србије биће везан за курс динара који месецима посрће и на
чију одбрану НБС убрзано троши девизне резерве. При томе, трошење девизних резерви се догађа у периоду новог погоршавања платног биланса изазваног сада већ вишемесечним повећавањем трговинског дефицита. Када нова влада буде формирана, ситуација са динаром ће бити још тежа него што је то данас.
По логици ствари и по диктату панике, посегнуће се за најлакшим решењем. Нова влада ће од ММФ затражити финансијску помоћ како би попунила девизне резерве и покушала да избегне велики пад динара. ММФ ће, по већ уходаној шеми, тражити да Србија свој буџет доведе у ред смањујући јавне расходе. Тражиће се вероватно и да држава повећа стопу пореза на додату вредност.
Наравно, онако успут, ММФ ће објаснити новој влади да би се горка медицина радикалног резања јавне потрошње могла ублажити ако Србија прода она јавна предузећа која странци желе да купе. Уосталом, зашто не – то је већ давнашњи тренд.
За мандата будуће владе још нека од преосталих јавних добара би могла добити нове, стране власнике. У преговорима са ММФ-ом биће потопљени сви велики планови и грандиозне економске идеје, поготово оне о великим инфраструктурним инвестицијама, или о стабилним пензијама, на пример.
Нова влада ће се суочити са једноставном чињеницом – економски суверенитет (дакле самостална економска политика) не иде подруку са диктатом ММФ-а. Одлука о препуштању суверенитета ће превагнути и биће подржана од највећег дела стручне јавности.
Држава ће спроводити једнодимензионалну политику коју намеће ММФ, а уз то ће се понављати старе фразе о иностраним инвестицијама и реформи привредног амбијента. Србија ће тако наставити странпутицом којом одавно ходи, животарећи од данас до сутра, под непрекидним притиском дневних проблема и под малигним старатељством ММФ-а.(1)
Од 2.000 године до данас, ниједна влада није била суочена са тако тешким проблемима попут ових који очекују нову владу. Ситуација је тим гора што у изборној кампањи нико ни не покушава да објасни јавности дубину, праве узроке и генезу кризе са којом се Србија суочава.
Један од најпоразнијих феномена изборне кампање је управо неспособност политичких партија да се са стварношћу катарзично суоче. Без таквог суочавања данас, економска политика се сутра не може променити. Из те чињенице и произлази дубоки песимизам овог текста.
А када до суочавања коначно дође, за све ће бити крива актуелна власт. Нико неће вагати, анализирати и враћати се у прошлост како би се утврдили стварни кривци и одмерио њихов допринос овом очајном стању. Циник би могао рећи да ће прави победник нових избора бити онај ко их изгуби.
Напомене:
(1) Видети текст http://nkatic.wordpress.com/2011/03/06/civilizovani-uterivac-dugova
