Početna Sadržaj Izdvajamo NEBOJŠA KATIĆ

NEBOJŠA KATIĆ

757
0
SHARE

 RAT DOLARA I EVRA (1) – NEMILOSRDNA BITKA ZA UNIŠTENJE EVROZONE petak, 14 oktobar 2011 16:00 .Ono što se na svetskoj sceni vidi nije samo kriza evra već  i ogorčena borba za budućnost dolara

 

 

U pozadini svetske ekonomske krize nastavlja se tihi valutni rat dolara i evra. Iako rat nije zvanično objavljen, čini se da je bitka za uništenje evrozone i evra nemilosrdna. Ulozi su ogromni i, ako evro opstane, ako preživi ovaj veliki test, dolar bi mogao polako sići sa pijedastala vodeće svetske rezervne valute, mogao bi izgubiti ekskluzivitet koji već dugo ima i postati samo jedna od važnijih valuta.

Potencijalni ekonomski, ali i politički gubici koje bi SAD pretrpele u ovom scenariju su gotovo nemerljivi. Status rezervne svetske valute daje ogromnu prednost njenom vlasniku. Tako gledano, bilo bi državno neodgovorno ako bi SAD propustile da ovu prednost zadrže što duže i po svaku cenu, pogotovo ako tu cena plaća neko drugi.

Specijalni status dolara je ustanovljen po okončanju Drugog svetskog rata i bio je odraz potrebe trenutka, ali i apsolutne ekonomske i političke dominacije SAD. Bruto domaći proizvod SAD je bio veći od BDP drugih velikih ekonomija zajedno, uključujući tu SSSR i Japan. Američka industrija je na sličan način dominirala svetom. 

Dolar je postao sidro svetskog ekonomskog sistema i zamena za zlato. Bio je konvertibilan u zlato sa fiksnom vrednošću od 35 dolara za uncu zlata. Sve ostale valute su svoje paritete fiksirale prema dolaru.

Sistem koji počiva na jednoj nacionalnoj valuti, bez obzira kako moćna sila stajala iza te valute, dugoročno je neodrživ. Da bi svetski sistem funkcionisao na takvim osnovama, da bi bio likvidan, dolara mora biti u izobilju. Ali, da bi dolara bilo u izobilju, Amerika mora imati stalni i veliki deficit tekućeg bilansa. 

Ovaj fenomen se u ekonomiji naziva „Trifinova dilema“, prema ekonomisti Robertu Trifinu, koji je problem objasnio daleke 1947. godine. Kejnz je takođe uočio problem i ponudio drugačije rešenje za svetski monetarni sistem. SAD su bile previše moćne da bi odustale od rešenja koje im davalo ogromnu prednost na svetskoj ekonomskoj sceni. 

Početkom šezdesetih godina dolari u opticaju daleko prevazilaze američke zlatne rezerve na kojima je dolar nominalno počivao. Paritet dolara prema zlatu je neodrživ, i to postaje svima jasno. Trifinova dilema se ponovo aktuelizuje, ponajviše u analizama poznatog francuskog ekonomiste Žaka Rufa. Iz tog vremena potiču i kovanice koje su i danas aktuelne. Jednu je skovao tadašnji francuski ministar finansija Žiskar d’Esten, koji je poziciju dolara nazvao „prekomernom privilegijom“. Na istoj liniji Ruf je pisao da samo Amerika može imati „deficit bez suza“. Tu prekomernu dolarsku privilegiju Putin danas, prilično nepoetski, naziva parazitizmom.

Od šezdesetih godina, kada je štampanje dolara uzelo maha a SAD polako počele da gube svoju ekonomsku nadmoć, dolar je, sa kratkim prekidima, u stanju permanentne krize ili pada. Kriza se prvo reflektovala raskidanjem veze sa zlatom 1971. godine, a potom i padom vrednosti dolara. Pad je šokantan, i to se najbolje vidi u poređenju sa valutama koje su na sceni poslednjih 40 godina. 

Ilustracije radi, za jedan dolar se 1970. godine moglo dobiti oko 4,3 švajcarska franka. Danas se za jedan dolar može dobiti oko 0,9 švajcarskih franka. Iste godine dolar je vredeo oko 358 jena, a danas vredi oko 77 jena. 

Kako to da, uprkos ogromnom padu dolara, američka ekonomija funkcioniše bez krupnih problema? Na čemu počiva ogromna privilegija dolara i kako to da SAD mogu imati hroničan dvostruki deficit (i tekućeg bilansa i budžeta), a da to ne boli?

Pad dolara, iako dramatičan, nema dramatične posledice po američku ekonomiju. Amerika se zadužuje u dolarima, kupuje robe od kojih se mnoge iskazuju u dolarima, i, po pravilu, sve što uvozi dolarima i plaća. Za druge zemlje bi pad vrednosti valute bio ogroman problem jer bi povećao dužnički teret za iznos depresijacije i doveo do ogromnog pritiska i na cene. Ameriku ovaj problem mnogo ne pogađa. 

Cene nafte i sirovina na svetskom tržištu se iskazuju i plaćaju dolarima. Ogroman deo industrijskog izvoza azijskih zemalja, Latinske Amerike ili Australije, na primer, iskazan je i naplaćuje se (opet) u dolarima. 

Oko polovine svih dužničkih hartija od vrednosti je nominovan u dolarima, a i najveći deo berzanskih i špekulativnih transakcija se realizuje u dolarima. (Čak su i nedavno izdate obveznice Srbije nominovane u dolarima, na primer.) 

Međunarodna siva i crna ekonomija, koje se uvek oslanjaju na gotovinski novac, funkcionišu na dolaru – 75 odsto novčanica od 100 dolara cirkuliše van teritorije SAD. Centralne banke oko 60-70 odsto svojih rezervi drže u dolarima. 

Država koja želi da kupi naftu ili neku drugu sirovinu mora imati dolare na raspolaganju. Da bi te dolare dobila, država mora da proda robu ili usluge, dakle mora razmeniti realnu tržišno verifikovanu vrednost za zelenu hartiju. Južna Koreja, na primer, mora prodati računar za dolare, pa će njima kupiti naftu. Efektivno, Koreja je računar razmenila za naftu, dala je robu za robu, koristeći dolar samo kao sredstvo plaćanja.

SAD, s druge strane, mogu da kupe naftu dajući za nju hartiju koja je ofarbana u zeleno i nosi dolarski znak, jer ta hartija treba svima. Nije neophodno da svoj računar ili neku drugu robu razmene za nju – američki proizvod je i zelena novčanica. Amerika zato ne mora previše brinuti ni o stanju svog izvoza ili tekućeg bilansa. Pri tome, ni američka centralna banka se ne mora sekirati da bi tako velika emisija dolara mogla izazvati inflatorni haos – dobar deo emitovanog novca cirkuliše van zemlje i nikad se neće vratiti u SAD. 

Amerika se ne mora sekirati ni oko stanja svog budžetskog deficita – njega velikim delom i bez zastoja finansiraju stranci. Više od 50 odsto američkih državnih hartija od vrednosti je u rukama stranaca. Veliki broj država koje imaju značajan suficit tekućeg bilansa (i po tom osnovu ogromne dolarske rezerve) ulažu svoje viškove u vrednosne papire američke države. Amerika, delimično i o trošku drugih, može finansirati i svoje ratove.

Ovakvo obilje dolara drži i američke kamatne stope na nižem nivou od onih u drugim zapadnim državama. Američki dužnici, bili oni država, privreda ili građani, imaju niže finansijske troškove nego konkurencija. 

Američki tržišni akteri su uglavnom lišeni troškova valutne konverzije, ne moraju da strahuju od kursnih rizika, nemaju potrebu da se od njih štite niti da troše novac na takvu zaštitu.

Američka ekonomija je još uvek moćna i, naravno, ne živi samo od štampanja novca, ali je štampanja novca profitabilna dopunska aktivnost. Amerika živi mnogo bolje i troši mnogo, mnogo više nego što bi to mogla da dolar nije rezervna valuta. Naravno, ništa ne traje doveka. 

Slabljenje ekonomske moći Amerike i strahovit rast oba deficita, uspon Kine, emancipacija Evrope i pojava evra zapretili su da ugroze specijalnu poziciju dolara. Ono što se na svetskoj sceni vidi nije samo kriza evra već i ogorčena borba za budućnost dolara. 
 

 

SHARE