RAT DOLARA I EVRA (3) – EPILOG ILI BITKA U EZOTERIČNOJ ZONI
sreda, 19 oktobar 2011 21:52 .Eventualna propast evrozone i čitavog evropskog projekta ne bi trebalo da raduje Srbiju
Od trenutka kada je novac izgubio svoju zlatnu podlogu, a pogotovo od kada se prešlo na sistem plivajućih kurseva, svetski monetarni sistem lebdi u prostoru između materijalnog sveta i sveta ezoterije.
Kada bi se na svetskom tržištu trgovalo samo robama i uslugama, kada bi se novac koristio samo za kupovinu hartija od vrednosti (preduzeća ili država, svejedno), tada bi uvek postojala čvrsta i opipljiva veza između novca i materijalnog sveta, i ta veza bi služila kao neka vrsta sidra. Vrednosti valuta bi oscilirale u razumnom opsegu zato što bi reflektovale samo promene u realnoj ekonomiji, a te promene nisu ni skokovite, niti su brze.
U svetu modernih finansija ne trguje se samo realnim dobrima, trguje se i očekivanjima, a to je ezoterični prostor koji kreiraju, kojim vladaju i u kome se najbolje snalaze špekulanti. Oni ne kupuju dolare ili evre da bi zatim tim novcem kupovali robe ili kakve druge realne vrednosti. Oni kupuju ili prodaju valute očekujući da će one u budućnosti rasti ili padati, ili pak pokušavaju da zarade na razlikama u kamatnim stopama koje valutu prate.
Obim špekulativnih transakcija meri se hiljadama milijardi i često višestruko nadmašuje obim privrednih ili trgovinskih transakcija. Pojavom ovakvih špekulativnih transakcija države su izgubile ili bar prepustile deo svog monetarnog suvereniteta ne dobijajući ništa zauzvrat izuzev glavobolje.
Svet finansijske ezoterije počiva i pokreće se glasinama, impresijama, instinktom, ali i zavereničkim dogovorima špekulanta. Kada se lavina novca pokrene, ona ima snagu da profitira i na pogrešnoj impresiji ili na lošem instinktu. Valuta ne mora imati ekonomske razloge da slabi, ali će postati slaba ako špekulanti počnu da je prodaju u velim iznosima.
POTKOPAVANJE EVRA IZ SAD Slabosti evra, proistekle iz materijalnog sveta (vezane za krizu budžeta perifernih država), pojačane su snažnim i upornim potkopavanjem evra koje dolazi iz ezoterične sfere. Sa te strane se neprekidno dovodi u pitanje realnost opstanka evrozone, insistira se na koncepcijskoj promašenosti i stimuliše sveukupna skepsa prema održivosti zone. Američke rejting agencije su tu da daju „naučnu“ podlogu opštem skepticizmu. Ovo stanje finansijskog duha potkopava evro bar isto toliko koliko tome doprinose i loše, opipljive budžetske cifre.
Od trenutka kada se evro pojavio na sceni 1999. godine (prvo kao obračunska valuta), započeo je tihi rat za slabljenje njegove pozicije. U periodu od 1999. godine, pa do kraja prvog kvartala 2002. godine, evro je gotovo sve vreme bio pod većim ili manjim pritiskom na finansijskim tržištima. Tokom prve dve godine postojanja evro je prema dolaru izgubio skoro 40 odsto vrednosti.
Nije postojao nijedan fundamentalni ekonomski razlog za ovako veliki pad evra, ništa se dramatično loše nije događalo u evropskim ekonomijama ili dramatično dobro u ekonomiji SAD u tom periodi. Delimično objašnjenje se moglo naći u većim kamatnim stopama na dolare nego na evra, ali još više u špekulativnoj prodaji evra. Time su od samog početka finansijska tržišta iskazivala nepoverenje u novu valutu. Da li je u slabljenju evra bilo „sistema“, teško je reći i nemoguće dokazati.
Evro je tada izdržao sve udare. Na vrhuncu snage, upravo pred izbijanje svetske ekonomske krize 2008. godine, evro je od dolara bio gotovo 35 odsto jači nego u trenutku lansiranja 1999. godine. I danas, u trenucima velike krize evrozone, on je prema dolaru na nivou koji je oko 18 odsto iznad nivoa na kome je bio u trenutku kada je valuta nastala.
Medijsko forsiranje krize u Evropi gura u drugi plan strahovitu krizu američkog javnog duga. Taj dug je više od 30 odsto veći od javnog duga evrozone (mereno odnosom prema BDP), pri čemu SAD imaju i hronični i neodrživi deficit tekućeg bilansa. Kada bi svetske finansije obitavale u materijalnom svetu, na kriznoj pozornici bi glavna uloga pripala Americi, nikako Evropi.
ZBUNJENA EVROPA Iz finansijske provalije, u kojoj se SAD nalazi, može se izaći samo kontinuiranim depresiranjem dolara. Ako bi projekat evra bio mrtav, Amerika bi mogla značajno i relativno brzo da depresira dolar, bez opasnosti da će time ugroziti njegov status vodeće rezervne valute. I pored toga što bi vrednost dolara padala, niko ne bi akumulirao rezerve u evrima. Kineski juan još nije spreman da uđe na veliku globalnu scenu. I oslabljen, dolar bi nastavio da vlada svetskim monetarnim sistemom.
Šta će se dogoditi u narednim mesecima kada će se odlučivati o sudbini evra, teško je prognozirati. Evropa za sada pokazuje zbunjujuću neodlučnost, povremeno i amaterizam u borbi sa krizom. Ta borba se ne odvija samo u materijalnom svetu, gde se evropske države pogađaju oko veličine fonda za stabilizaciju. Ta borba se odvija i u ezoteričnom prostoru u kome Evropa, oklevajući ili šaljući kontradiktorne poruke, iz dana u dan gubi medijsku bitku.
Za sam status evra i njegovu budućnost nije odlučujuće da on u odnosu na dolar raste. Važno je da poverenje u njegovo trajanje ne bude okrnjeno, da onaj ko danas drži rezerve u evrima ne mora brinuti o tome šta će se sa evrom dogoditi u slučaju raspada evrozone. Na drugoj strani, za uništenje evra kao rezervne valute dovoljno je samo podsticati strah svakodnevnim novinskim napisima ili TV prilozima.
Slabost koja proističe iz činjenica da EU nema jednu vladu i jednog lidera vidljiva je baš u trenucima kriza. Čini se da je Evropa zaglibljena u monetarnoj tehnici i u knjigovodstvu, da je preokupirana prebrojavanjem milijardi koje treba da spremi za pomoć i da se previše bavi računom ko i koliko dobija ili gubi.
Ono što Evropa može da izgubi ne staje u knjigovodstveni račun. Njoj preti da bude razbijena, marginalizovana i oduvana sa svetske scene. Raspad evrozone bi posledično doveo do postepenog urušavanja Evropske Unije. Ako bi se to dogodilo, to bi bilo drugo veliko državno samoubistvo u Evropi. (Prvo je bilo samoubistvo SSSR, jugoslovensko se ne računa.)
Da bi evrozona opstala, a sa njom i EU, biće potrebno da se proces emancipacije Evrope u odnosu na SAD nastavi. Proces emancipovanja je uvek i proces povremene konfrontacije. Uz to, potrebno je i da Evropa svoj ekonomski prostor uredi i reguliše u skladu sa interesima privrede i njenog razvoja, ne obazirući se na kritike i pritiske koji stižu iz finansijskog sektora. Za početak bi bilo dovoljno stvoriti evropsku rejting agenciju i uvesti porez na špekulativne transakcije. Istovremeno, harmonizovanje poreskih politika u Evropi više nije pitanje izbora, već nužnosti.
Sve ove mere spadaju u domen političkih odluka i zahtevaju visok nivo saglasnosti velikog broja država. One bi istovremeno značile i pristajanje na dodatno krnjenje suvereniteta i na limitiranje demokratskih sloboda zemalja članica. EU bi se sa ovim izborom suočila pre ili kasnije. Ekonomska kriza je samo proces ubrzala.
Multipolarni svet je uvek bolji i prirodniji od unipolarnog – kako u politici, tako i u ekonomiji. Eventualna propast evrozone i čitavog evropskog projekta ne bi trebalo da raduje Srbiju. Takvim ishodom nikome u Evropi neće biti bolje, pa sigurno ni Srbiji.
Blog Nebojše Katića
