RAT DOLARA I EVRA (2) – MOŽE LI EVRO DA SE ODUPRE DOLARUutorak, 18 oktobar 2011 14:00 .Ciljevi SAD su u punoj saglasnosti sa interesima finansijske oligarhije, koja Evropu vidi kao prepreku širenju svoje moći
Uprkos činjenici da se konstelacija ekonomske moći drastično promenila od kraja Drugog svetskog rata, uprkos hroničnom slabljenju i čestim dolarskim krizama, nije bilo valute koja je mogla ugroziti neprikosnovenu poziciju dolara na svetskoj sceni. Koliko god bilo ugodno i unosno kontrolisati svetski monetarni sistem, status zemlje rezervne valute nosi i visoke rizike za njenog titulara. Jedina država koja je taj teret mogla da nosi bila je Amerika.
SAD su bile najveća ekonomska sila, najveća finansijska sila, najveća vojna sila i pri tome najotvorenija ekonomija – ne samo za robe već, neuporedivo važnije, za tokove kapitala. Na tržištu uvek ima dovoljno dolarskih hartija od vrednosti koje se mogu kupiti ili prodati brzo, bez zastoja i visokih troškova. Ova likvidnost dolarskih hartija od vrednosti je ogromna prednost koju investitori visoko cene.
Veliki prilivi ili odlivi kapitala, ili pak kontinuirane špekulativne transakcije mogu ugroziti stabilnost gotovo svake države. Moć stihije finansijskog tržišta ili povremene organizovane napade na valutu osetile su gotovo sve države u različitim periodima.
Velike promene u vrednosti valute (na bilo koju stranu) uvek imaju loše posledice po ekonomiju i destabilizuje finansijski sistem. Kad valuta naglo jača ugrožen je izvoz, a špekulativni kapital se sliva u finansijski sistem. Kada valuta naglo slabi, uvoz poskupljuje, dolazi do inflatornog pritiska usled rasta uvoznih cena, a kapital napušta zemlju. Države su tada primorane na velike korekcije kamatnih stopa, bez obzira na stanje u kome se ekonomija nalazi u tom trenutku. Još gore, ovakve promene dolaze iznenada, teško ih je predvideti, još teže amortizovati. Zbog svega ovoga, ni jedna od zemalja koje su po nekom kriterijum mogle pretendovati na status rezervne valute niti je mogla niti je želela da taj teret nosi.
REPUTACIJA EVRA Švajcarski franak, koji je tradicionalno jak i stabilan i koji je u periodima finansijskih kriza bio sigurno utočište ili zamena za zlato, gotovo da nikada nije prešao dva odsto svetskih rezervi. Ekonomija Švajcarske je relativno veoma snažna, ali je apsolutno mala.
Moćna nemačka ekonomija, sa verovatno najkvalitetnijom centralnom bankom na svetu, dugo je zadržavala neke od oblika kapitalne kontrole. Udeo marke u svetskim rezervama je dostizao maksimalno 15 do 16 odsto, što je značajno ispod njene međunarodne reputacije.
Slično kao i Nemačka, i Japan je kapitalne tokove dugo držao pod kontrolom. Početak liberalizacije kapitalnih tokova označio je i početak žestokog posrtanja za Japan. Učešće jena u svetskim rezervama nije prelazilo sedam odsto ni u njegovim „najboljim godinama“.
Britanska funta, koja je svojevremeno vladala svetskim ekonomskim sistemom, pala je svojim učešćem u svetskim rezervama sa 20 odsto (tokom šezdesetih) na ispod 5 odsto.
Veliki i česti poremećaji na svetskom finansijskom tržištu zahtevaju koordinaciju monetarnih politika različitih država. To nije jednostavan niti lagan proces, jer su interesi država u takvim trenucima u pravilu suprotstavljeni. Amerika je, ponovo zbog svoje ukupne snage, bila u mogućnosti da ostale države ili nagovori ili prisili na saradnju, kad god je to bilo potrebno. Po logici stvari, ovo sporazumevanje je u pravilu reflektovalo interese SAD, i neretko je sprovođeno grubo i arogantno.
Kreiranje evra je kao svoj krajnji cilj imalo nepovratnu integraciju Evropske Unije, postupno harmonizovanje fiskalnih politika, ali i odbranu (ili izolaciju) od poremećaja koji su prečesto dolazili sa dolarske strane. Okončanjem hladnog rata započeo je i period postepene emancipacije Zapadne Evrope, koja je bila već umorna od svoje inferiorne pozicije u odnosu na SAD. Stvaranje zajednička valuta je jedan od moćnih signala tog procesa.
Evro se u obliku fizičkog novca pojavio 1. januara 2002. godine. Istog tog dana, u intervjuu za CNN Romano Prodi, tadašnji predsednik Evropske komisije, izjavljuje da je evro politički, a ne ekonomski projekat. On predočava značaj i ulogu evra u kreiranju bipolarnog sveta (sa dolarom i evrom na suprotnim polovima), uz nagoveštaj da je to tek početak – „antipasto“ – onoga što sledi.
PREDNOSTI EVRA Uprkos svim evidentnim slabostima i kontroverzama, evrozona ima sve uslove da dolaru bude takmac. U njenom središtu je kvalitetna centralna banka koncipirana po nemačkom uzoru. Ekonomija EU je (zbirno) veća od američke iako je BDP evrozone nešto niži od američkog.
Uz sve ekonomske probleme, a ko ih nema, Evropa ima dobru i balansiranu privrednu strukturu, modernu ekonomiju i odličnu infrastrukturu, daleko bolju od američke. Vodeće evropske ekonomije ne zaostaju u produktivnosti (po času) za američkim takmacima. Potrošnja energije je neuporedivo racionalnija, odnos Evrope prema ekologiji, velikoj temi 21. veka, mnogo je odgovorniji od američkog.
Evrozona kao celina, ima značajno manji budžetski deficit od SAD, kao i niži nivo javnog duga, uprkos ulaganjima u širu i humaniju socijalnu zaštitu od američke. Za razliku od SAD, evrozona ima i uravnotežen tekući bilans.
S druge strane, na američkoj strani su, pored već ranije pomenutih prednosti, fleksibilnija ekonomska strukturu i izuzetan duh preduzetništva, koji ne jenjava još od pionirskih vremena. SAD su i dalje lider u modernim tehnologijama.
Američka demografska struktura i trendovi su znatno bolji od evropskih. Nije bez značaja ni činjenica da je američko stanovništvo, bar do juče, iskazivalo manje zahteva prema državi od Evropljana demonstrirajući veću samostalnost, prilagodljivost i otpornost na šokove.
Amerika ima samo jednu vladu, a ima i institucije koje su kroz period hladnog rata naučile da svoje ciljeve, javne ili tajne, efikasno realizuju iza scene. To umnogome povećava verovatnoću da će američki uticaj biti jači od uticaja koji Brisel može imati – gde god to treba, pa i u nekim evropskim zemljama.
Nejasna pozicija Velike Britanije ili „sedenje na ogradi“, kako je to De Gol nazivao, predstavlja krupnu slabost za EU. Eventualnim ulaskom u evrozonu Britanija bi u velikoj meri doprinela snazi i stabilnosti zone kao i jačanju evra.
Konačno, i možda najvažnije u ovom trenutku, ciljevi SAD su u punoj saglasnosti sa interesima finansijske oligarhije koja Evropu vidi kao prepreku širenju svoje moći. Svi kontrolni mehanizmi koje EU uvodi ili nagoveštava velika su potencijalna opasnost i moćna oligarhija će se protiv toga boriti svim sredstvima i na sve načine. U ovom bloku su i najuticajniji svetski mediji koji su evro već proglasili propalim projektom i pišu mu nekrologe.
