Ispod površine monumentalne ekonomske krize „koja samo što nije prošla”, tvrdoglavo se pomaljaju nova žarišta – Island, Dubai, Grčka, a pristižu i nova – Španija, Irska, Portugal, Istočna Evropa i ko sve ne. Koren krize je svugde isti – želja da se troši više nego što se može, da se živi samo za danas i na teret sutrašnjeg dana. Ekonomska kriza je samo najsnažniji simptom ozbiljnih društvenih bolesti.
U ratu političkih i ekonomskih sistema, kapitalizam je odneo pobedu nad socijalizmom. Bez ideoloških neprijatelja, bez konkurencije, bez potrebe da se iznova dokazuju, zapadna društva i njihovi tranzicioni trabanti ulaze u godine arogantnog trijumfalizma i tužnog intelektualnog posrnuća. U tom velikom pohodu, čini se da je Zapad na putu da pobedi i sebe.
Oslanjajući se na uspešno nasleđe, privlačnost modernog kapitalizma počiva na obećanju večne ekonomske efikasnosti i blagostanja, na demokratiji i vladavini prava, na individualnim i medijskim slobodama. Na svakom od ovih hvale vrednih stubova, danas su vidljive pukotine koje se ne mogu lako zalečiti. Iako ekonomski i politički modeli Zapada nisu monolitni, iako se i ta društva međusobno razlikuju, osnovni trendovi su jasno prepoznatljivi.
Da bi mogli da troše i kupuju sve više, građani se postepeno odriču socijalne države, stabilnosti i sigurnosti – najvećih dostignuća modernih društava. Okreću leđa solidarnosti i zajedničkim vrednostima, žrtvuju slobodno vreme i porodicu. U tom razorno individualizovanom ambijentu, sada postaje jasno da obećanje o stalnom rastu kupovne moći i komfora ne može biti održano. I ekološka drama sa kojom se planeta suočava samo je drugo lice istog fenomena – besmislenog arčenja vremena, robe, resursa.
Efikasnost ekonomskog sistema, taj sveti gral kapitalizma, danas se pokazuje veštijim u kreiranju iluzija i finansijske pene nego u stvaranju realnih vrednosti. U najmoćnijim segmentima društva izgubilo se i sećanje na protestantsku etiku – poslovnu čestitost i skromnost, na kojoj je sistem počivao i koja ga je čuvala. Na njeno mesto nije došlo ništa. Vitalnije ekonomije i društva Dalekog istoka danas drže lekciju arogantnom i samozadovoljnom Zapadu.
Demokratija kao politički fundament i kao ponos zapadnog društva polako se pretvara u farsu. Američki Vrhovni sud je 21. januara ove godine doneo odluku iz koje sledi da veliki biznis može bez ograničenja i nesmetano finansirati političke kampanje i kandidate, i u političke svrhe trošiti onoliko novca koliko želi. U Evropi, u Italiji na primer, moguće je biti vlasnik medijske imperije i koristiti je u borbi za vlast, ili preko nje uticati na javno mnjenje i tako podržavati sopstvenu politiku. Politički kandidati i partije vrede onoliko koliko novca ili medijske podrške, privatne dabome, stoji iza njih. To postaje i legalno i legitimno.
Zahvaljujući tehnologiji, ali ne samo njoj, političke policije (obaveštajne službe) snažnije su nego ikada u istoriji. Koncept privatnosti nestaje, podaci o građanima se sakupljaju i katalogizuju – po potrebi, ali i bez nje. Mogu zatrebati. Da li je ovakav razvoj uslovljen porastom terorizma ili je terorizam samo izgovor, u konačnom ishodu nije previše važno. U meri u kojoj politička policija postaje moćnija, onaj deo bezbednosnih struktura koje se bave zaštitom građana i njihove imovine slabi. Strah, nesigurnost i nemoć se puzajući uvlače u sistem i u živote ljudi.
Čini se da građani bez muke i jauka prihvataju sistem u kome žive, pa može biti da slika modernog društva i nije ovako sumorna. Može i da ne bude. Na obodu zapadnog sveta, ali i na gradskim periferijama unutar njega, tiho buja otpor koji je sve teže zaustaviti, kanalisati ili artikulisati. Terorizam, anarhizam, rastući kriminal i lumpenproleterizacija društava svakako su i socijalni, politički, pa i egzistencijalni bunt protiv bujajućih socijalnih razlika, bezidejnog društva i obesmišljenog bitisanja.
Proricanje kraja zapadnom modelu je neoprezno, tim pre što se u njemu i dalje najbolje živi. Sistem je uvek uspevao da se regeneriše, a u periodu svoje najveće krize stvorio je verovatno najbolju društvenu strukturu do danas – socijaldemokratsku državu i državu blagostanja. Nije u logici društvenih procesa, niti je u duhu istorije da se vraća na staro, pa se ni kapitalizam neće vratiti tamo gde je već bio. Kako to „novo” može izgledati kada i ako dođe, može se samo nagađati.
Jedno je ipak sigurno – čovek ne živi samo o hlebu. Novi sistem, ili nova inkarnacija starog sistema, moraće da ponudi nove društvene ideje i, pre svega, obnovu društvenih vrednosti. Ako se to ne dogodi, brutalna borba za resurse i prostor uvešće svet u novo varvarstvo.
finansijski konsultant
Nebojša Katić
Politika 24/02/2010
