Početna Tekstovi i kolumne Svedok Nazovi MMF radi samoubistva

Nazovi MMF radi samoubistva

1046
0
SHARE

Graðani Srbije su svesni tragiène sudbine koja ih je zadesila. Krstareæi po privredi Srbije dnevno se sreæem sa nekoliko stotina ljudi koji, prepoznavši me, bez ikakvog ustruèavanja i zazora, otvoreno kritikuju, uz najgrðe moguæe pogrde, lopovluk politièara na vlasti. Zapanjujuæe zvuèe reèi obiènih ljudi o našoj današnjoj situaciji. Beogradski taksista mi je nedavno dao iscrpnu makroekonomsku analizu naše privrede, taènu do savršenstva, bolju nego analize nadobudnih konjukturnih profesora koji, zatvoreni u svoje institute i fakultete, stvaraju statistièku sliku o privredi u zavisnosti od visine honorara njihovih politièkih sponzora. Vozeæi pripadnike policije od Bubanj potoka, gde stopiraju da bi se nekako prevezli kuæi, do, recimo, Trstenika, gde sam na dužnosti opštinskog menadžera, slušao sam od tih momaka temeljnu sociološko-ekonomsku analizu našeg društva, analizu koju bi koju ne možete da èujete od estradnih eksperata.

Slièno je u svakom našem selu. Bilo da se razgovor povede u Ribaševini, Banatskom velikom selu, Vajskoj ili Velikoj Drenovi naši seljaci æe vam bez velikog ustruèavanja i uvijanja otvoreno reæi da su lopovi na vlasti i da oni jedan drugog štite. Taèka. Promena nema zato što lopovi nikada ne zatvaraju jedni druge. Taèka. Oni brižljivo èuvaju oteto bogatstvo, zamajavaju graðane i sprdaju se sa narodom. Eto zašto su reforme propale. Sve je ostalo isto, samo se siromaštvo graðana drastièno uveæava.

Neoliberalni koncept, o kome sam prvi poèeo da pišem i govorim, bazira se na naèelu da oni koji su bogati budu još bogatiji, a oni koji su siromašni budu još siromašniji. Zašto se onda èudimo što su bogataši u Srbiji sve bogatiji i što njih nekoliko pokupovaše društveno ogromno bogatstvo za nikakve pare? Reforme se prave upravo za te tajkune. Politièari na vlasti samo èuvaju leða svojim finansijskim mentorima. Takav koncept nametnutih reformi doveo je do toga, prema istraživanju sociologa Sreæka Mihajloviæa, da èak 26 odsto graðana Srbije smatra da Srbijom vladaju – kriminalci!

Kada to proèitate, onda vam svaka prièa o legalizmu i pravnoj državi Koštunice izgleda kao dekorativna laž na duboko podeljenom i suprotstavljenom društvu koje se nalazi u programiranom rasulu. Zašto graðani misle da zemljom vladaju kriminalci? Da li Koštunici smeta da vlada zemljom u kojoj graðani vlast optužuju za kriminal? Da li ga je sramota da vlada zemljom bez podrške svojih graðana? Da li je Koštunica stvarno neobavešten ili se namerno pravi da ne zna šta graðani misle o njegovoj vladavini? Zna li uspavani premijer šta se dešava u privredi? Može li nas otvoreno pogledati u oèi i reæi sa kojim tajkunima ide na veèere i koje prima na razgovor? Može li nam reæi kakva je njegova uloga i vrha njegove stranke u privatizaciji srpske privrede? Koja privatizovana preduzeæa kontrolišu Koštunièini ljudi? Zašto nisu ispunili svoje predizborno obeæanje o reviziji privatizacije?

Na sva ova i još mnoga druga pitanja Koštunica æe vrlo brzo morati da odgovori graðanima koje je duboko razoèarao svojom metiljavom politikom bez strategije i smisla. Gnjecav èovek, rekao mi je Filozof svoje mišljenje o Koštunici. Branio sam ga pred naletom dresiranih Ðinðiæevih japijevaca verujuæi da nam treba smiren i odmeren državnik koji æe uneti u politiku tokiko potrebnu državnièku mudrost. Nažalost, bila je to velika zabluda. Pristao sam na poziv njegovih legalista da pomognem Koštunici protiv Labusa. Smatrao sam da je Labus pogubno rešenje po Srbiju i otvoreno sam stao na stranu Koštunice, ukazujuæi graðanima koje nas opasnosti vrebaju sa lažnim ekspertima iz šifrovane sekte. A onda se Koštunica udružio sa Labusom i postavio ga je za kopremijera koji upravlja, zajedno sa svojim partijskim sektašima, èitavom državom. Prešao je Koštunica preko svih liènih uvreda koje su bile prostaèke i pogane, uvredljive do srži, prešao je preko onoga što dostojanstven èovek nikada ne bi oprostio i podario, uprkos opomenama vrsnih struènjaka, svu izvršnu vlast tržišnim talibanima što parazitiraju na statistièkom suficitu budžeta.

Zašto je Koštunica prešao preko tih liènih uvreda? Zašto te nabobudne folirante, koje niko u struènom svetu ne priznaje, nije raskrinkao i oterao od sebe? Zašto je nastavio koncept reforme zbog kojih je prošla vlada pala? Zašto je prevario graðane Srbije koji su ga od srca podržavali? Jedino objašnjenje je da Koštunica nema nikakvu državnu viziju i da je provincijalni, institutski birokrata koji, željan vlasti, prihvata saradnju sa ekspertima koji ga ubediše, prema sopstvenom hvalisanju, da imaju dobre pozicije u administraciji Imperije. Bilo mu je mnogo lakše da prihvati tu laž, nego da stvori sopstvenu strategiju razvoja države. Tu strategiju, iskreni budimo, Koštunica nema ni danas. Politièar bez harizme i državnik bez vizije došao je na èelo države pukom igrom istorijskih sluèajnosti. Došao je na vlast jer opozicija, nije imala boljeg. Bila je to tragièna istina za veæinu graðana Srbije, osim za nas koji smo stvarali i finansirali opozicione lidere od samog poèetka višepartijskog sistema.

Razlog zašto je Despot toliko dugo vladao je slab materijal opozicije. Lideri opozicije su bili diletanti, sujetni do bola i pohlepni do poslednjeg centa, koji su glavni krivci što se taj režim nije srušio još marta 1991. godine. Nažalost, lideri opozicije su stvarani iz Despotove kuhinje i Tajne službe su dobile moguænost da pokažu svu svoju palanaèku inventivnost. Pouzdano znam da je jedan engleski sociolog, pripremajuæi opozicione lidere u Herceg-Novom da nauèe tehniku rušenja Despota, zaprepašæen bio slabim ljudskim materijalom tih posvaðanih sitnih duša koji su se meðusobno tužakali i ogovarali, verujuæi da æe se tako preporuèiti i uzeti donacije za svoje liliputanske stranke.

Meðu tim opozicionarima nije bilo Koštunice. On nije išao na dresuru. Ne zbog toga što je on imao neku državotvornu viziju, veæ zbog toga što ga je mrzelo. Seæam se Koštunièinog prezira prema nama koji smo demonstrirali na ulicama 1996. godine. Tada je govorio da se gnuša tih izrežiranih graðanskih protesta da bi, nekoliko godina kasnije, došao na vlast upravo pobunom na ulici prevarenih graðana. Koja je zasluga Koštunice za petooktobarsku kontrarevoluciju? Jedina zasluga je to što je dao svoje ime. Niko drugi od politièara ne bi prošao. Koštunica je bio izabran od istorije. Postoji jedna rasprava iz 1861. godine u kojoj Plehanov tvrdi da istorija bira liènosti koje æe podiæi, a da liènosti ne stvaraju istoriju. To se upravo desilo Koštunici. Njegova istorijska uloga je u tome što je pristao da bude nosilac liste razjedinjene i posvaðane opozicije za koju graðani, takvu kakva je bila bez Koštunice, nisu hteli da glasaju. I to je bilo dovoljno da postane istorijska liènost. Sve posle toga je promašaj.

Koštunica je trebao da ode u muzej istorijskih liènosti i da bude još za života slavljen zbog te uloge. Pošto to nije uradio, niti je, kako je obeæao graðanima, raspisao nakon 18 meseci vanredne izbore, bilo je prirodno da poène da gubi poverenje graðana. Ispustio je istorijsku priliku da se ovekoveèi. Uzevši vlast pokazao je da nije dorastao istorijskom trenutku. Za njegovu utehu, nisu bili dorasli ni Miloševiæ ni Ðinðiæ. Srbija je srljala u sve veæu propast. Ludilo Despota zamenile su makijavelistièke kalkulacije Ideologa vulgarnog pragmatizma. Tržišni talibani su primenjivali koncept koji nigde nije doneo dobre rezultate i od koga su se odrekli i njihovi sami izumitelji. Recimo, guru neolibgeralizma prof. Fridman. Èak je i potrèko Džefri Saks, koji je poèetkom devedesetih bio idol reformatorima, odustao od koncepta na kome se proslavio i zaradio bogatstvo jer se, nakon èitave decenije promašaja, uverio da model ne daje dobre rezultate. Odlazeæi na predavanje u Afriku oèajnièki je pozivao siromašne da odbiju da plaæaju dugove bogatima, tvrdeæi da su oni to sve veæ otplatili. Što je taèno.

Meðutim, taj nesretni koncept bez razvoja uništio je mnoge zemlje. Sada je na redu Srbija. Koštunica je glavni krivac što se taj model uništavanja države i nacionalne ekonomije nastavio. Graðani to znaju i zato æe Koštunica morati da se bori za cenzus ako rasproda NIS i EPS. Ideolog verbalnog legalizma nema velikog izbora. Kao što je haški tribunal postao prva rupa na njegovoj svirali, tako æe prodaja strateških preduzeæa biti njegovo politièko samoubistvo.

Pitaju me zabrinuti ljudi – a šta treba da radi? Posle ultimativnog objavljivanja rata državnim i nacionalnim interesima od strane MMF-a, graðani su zbunjeni i uplašeni. Šta da radimo? Šut sa rogatim ne može. Taèno. Nismo trebali da ratujemo sa NATO alijansom da saznamo koliko su jaèi od nas. Zašto smo onda ratovali? Ne moramo baš da snesemo jaje da bi znali koje je muæak, pisao je Kiš braneæi na èasu anatomije svoju poetiku. Šta uraditi kada 250.000 izbeglica prelazi Drinu i beži u Srbiju? Sve su to pitanja koje državnik postavlja mnogo ranije.

Koštunica, nažalost, nije državnik. Moraæe sam da pokusa vrelu kašu koju mu servira MMF. Ultimativna objava rata govori da æemo ponovo imati velike žrtve. Sve smo to mogli izbeæi mnogo ranije. Zašto primenjujemo koncept reformi bez razvoja? Zašto smo uzimali nekoliko milijardi donacija? Raèun za ruèak dolazi danas na naplatu. Razvijeni svet ne deli besplatno nikome ruèak. Opominjao sam da nije dobro uzimati donacije. Protivio sam se tolikoj vezanosti za MMF. Sada æe nas sve to koštati. Mislim na graðane koji æe živeti još bednije jer privreda neæe biti pokrenuta. Ako država može da živi bez nacionalne privrede, onda sam u zabludi. Ako se na donacijama može živeti, onda nam ne treba privreda. Ako se kamatonosni krediti ne moraju vraæati, onda treba da uzimamo tuðe novce.

Koštunica je prošle godine zadužio zemlju za 2,4 milijarde dolara. Uzimamo kredite da vratimo narasle dugove. Krah æe brzo doæi. Koštunica æe biti prolazna politièka epizoda. Sigurni æe ostati samo dugovi. I beda. Naša. Koštunica ima poslednju priliku da dostojanstveno siðe sa vlasti. Dovoljno je da u ovom hièkokovskom trileru samo – iskljuèi telefon. Iskljuèi telefon, èoveèe!

Svedok 30. avgust 2005.

SHARE