Početna Sadržaj Privatizacija Navijanje države za akcionarske gazde

Navijanje države za akcionarske gazde

792
0
SHARE

Da li je ikome stalo da zaštiti male akcionare

Neposredan povod za ovo moje javljanje su nadmudrivanja Domanoviæevih junaka na podruèju intelektualnog stvaralaštva vezanog za sudbinu akcija koje se nalaze u vlasništvu odnosno u pridržavanju Akcijskog fonda Srbije. Organizuju se okrugli stolovi i tribine, a novine kipte i prelivaju od koje kakvih akcionarskih pametnjakoviæa koji o akcionarstvu znaju samo nešto više od slova sa kojim ova reè poèinje. To stanje njihovog znanja nije nièija paušalna i verbalna ocena veæ pre svega èinjenica koja proizilazi iz njihovih javno izgovorenih reèi i napisanih dela.

Preokupacija svih tih pametnjakoviæa i naknadnom pameti prebogatih struènjaka su izmene Zakona o Akcijskom fondu kojima se akcije tog fonda kvalifikuju kao upravljaèke. Dakle, ništa više od ispravke jedne ortodoksne gluposti nekog ranijeg srpskog akcionarskog „genija“ koji je izmislio neke akcije koje nisu ni prioritetne ni upravljaèke, koje nisu ni muško ni žensko, ali se sa njima može voditi ljubav, koje nit smrde nit mirišu, ali se od njih može živeti.

Autori koji napadaju ta nova rešenja se, dakle, zgražavaju nad promenama takvog stanja. Oni verovatno nemaju spoznaju, pa se zato i ne zgražavaju nad pozivima japanskih akcionarskih društava upuæenih vlasnicima prioritetnih akcija (akcionarima bez prava glasa) da doðu na skupštinu akcionarskog društva i da svojim pretnjama i protestima kao i zahtevima da svoje prioritetne akcije zamene za osnivaèke, u razume akcionare sa pravom glasa da ne vode politiku „kratkog daha“, da ne vode iskljuèivo raèuna samo o liènom interesu i da ne seku granu na kojoj stoje odnosno da ne štete društvu od koga žive. Akcijski fond, dakle, ovim izmenama želi da kao Kalimero pokuša da neèiju kratku pamet ispravi i da akcije kao hartije od vrednosti koje glase na kapital uèini normalnim kapitalnim efektima sa svim njihovim pravima i obavezama. E, baš zbog toga, jedna grupa naših „struènjaka“ izjavljuje da je to propast tržišta, druga da je to kataklizma celog procesa privatizacije, treæa da je to atak na buduæe investitore, a èetvrta da je to državna uzurpacija i tortura.

Država i Akcijski fond suoèeni sa tim i takvim uraganom akcionarskog diletantizma se ponašaju kao mlada bez nevinosti prve braène noæi. Vlast je nevina i pravi se naivnom. . Ona bi htela da te akcije uèini upravljaèkim, što je u celom svetu sasvim normalno, ali kao stidi se i sramota je da ta upravljaèka prava koja su od sudbonosne važnosti za zaštitu akcionara i nacionalne privrede uopšte, koristi. Iz razloga te lažne skromnosti, eto, ona ne bi htela da ima svoje upravljaèe u upravnim odborima tih akcionarskih društava.

Kad normalan èovek èita sve to što i jedni i drugi pišu i govore doðe mu da se zaplaèe. Da to sve nije tužno i ružno bilo bi žalosno i smešno.

Zašto je tužno?

Tužno je zato što prvi (‘’struènjaci’’) onim što govore i što pišu namerno ili nenamerno, svesno ili nesvesno, iz znanja ili neznanja, radeæi uvek u korist svoje štete, pospešuju dalju kriminalizaciju srpskog akcionarstva i tako intenziviraju propast nacionalne ekonomije.

Kako drugaèije objasniti njihove gluposti. Njih ne interesuje da pored ‘’gazda’’ kao majoritetnih akcionara, svako akcionarsko društvo ima i minoritetne akcionare, koji su za svaku normalnu državu i pravu vlast važniji i bolji od svih gazda, a naroèito od onih koji su to postali na jedan neljudski ili po bilo èemu sumnjiv naèin. Njih ne interesuje ko su gazde kakve su njihove performanse, kako su postali bogati, kakvi su to domaæini i ljudi, ko su im prijatelji, kakav imidž imaju u komšiluku i u svom društvu. Njih ne interesuje obaveza i pravo države da štiti upravo one akcionare koji nisu gazde i to ne radi sebe nego prvenstveno radi tih gazda i opšteg nacionalnog prosperiteta i koristi. Njih jednostavno ne interesuje ništa što je zasnovano na pravdi i etici.

To su bili razlozi zašto je ponašanje naših struènjaka i države u ovoj srpskoj akcionarskoj ujdurmi tužno.

A sada par reèi o tome zašto je to njihovo ponašanje ružno.

Ono je pre svega ružno zato što i jedni i drugi ne oseæaju ni gram odgovornosti i stida za ono što kažu i urade. Naprotiv, ima se utisak da oni to sa ponosom govore i da za ta svoja dela oèekuju hvalospeve i priznanja. Oni nisu svesni da ovakvim svojim èinjenjem nanose najveæu štetu nacionalnoj ekonomiji, sebi i svim normalnim i poštenim domaæinima, jer našim novim akcionarskim gazdama koji su to postali na neki drugi nenormalni naèin, daju pravo da i dalje rade na produbljivanju kriminalizacije akcionarstva Srbije. Oni se prave kao da ne znaju da veæina srpskih akcionarskih gazda nije to postala na jedan ljudski i domaæinski naèin i da te naše kvazi gazde ne interesuje akcionarsko društvo i interes tog društva veæ ih interesuje iskljuèivo njihov lièni interes, koji je normalno uvek antagonistièki u odnosu na interes akcionarskog društva. Dakle, oni – jedni i drugi, a naroèito ovi prvi – svom svojom snagom i umeæem, navijaju za ove naše akcionarske gazde. Da oni kao gazde iskrème, rasprodaju imovinu društva koja nije njihova veæ akcionarska, društvena i da iz tako dobijenih para namire, poput Dafine i Jezde, prvo sebe pa onda i ostale svoje patrone i sve druge koji su im svesno i/ili namerno u tome pomogli. Naravno, ako za njih bude preostalo nešto para.

Iz svih tih razloga, veæ od sutra u našoj teškoj i muènoj akcionarskoj zbilji treba oèekivati intenzivne aktivnosti svih kvazi struènjaka, nadri pravnika kao i drvenih advokata koji æe horski, uz dirigentnu palicu srpskih nabeðenih akcionarskih gazda, pevati opela na sahranama svega što je akcionarsko, dakle društveno, a nije gazdino. Tako æe ove gazde uspeti veæ sutra da svoju, ili tuðu, ko zna kako steèenu imovinu uz pomoæ jednih i drugih: uloženu u akcionarsko društvo koje su kvazi kupili, pretvore u liènu imovinu i tako opravdaju cilj i sredstva korišæena za njegovo ostvarenje.

To æe biti drugi i poslednji atak na nešto što je imalo atribut društvenog i akcionarskog. To znaèi sve nedaæe koje smo imali u procesu privatizacije su kap vode u moru u odnosu na kriminalizaciju akcionarstva i nacionalne privrede koja nam predstoji. Ovo pre svega zato što naše kvazi gazde moraju pred sobom, pred donatorima èije su prljave pare koristili i pred svojim obožavaocima, namiriti sebe i sve njih i to dragovoljno ili kako oni to sami kažu ‘’solarno’’ i ‘’neregularno’’, pošto legalno ne ide, jer sudska vlast ne funkcioniše.

Eto, zato je to sve što nam se dešava, osim što je tužno, istovremeno i ružno.

1. Država mora odmah da prestane da izigrava u procesu akcionarstva nevinu Svetu Bogorodicu i da svojom snagom i silom vlasti u ime i za raèun poreskih obveznika i svojih biraèa, zaštiti sve akcionare i njihova prava koja su danas od strane kvaziakcionarskih gazda, a naroèito od strane jednog veæeg broja akcionarskih prevaranata, uzurpirana, oteta i oduzeta, mirnim putem ili brutalnom silom uz javnu ili preæutnu pomoæ naših akcionarskih struènjaka, stranih savetnika i politièara kao i svih drugih kvazi akcionarskih pametnjakoviæa.

2. U cilju zaštite interesa pravih akcionara država pod hitno mora svojim propisima i prinudno promeniti mehanizam odluèivanja, upravljanja i rukovoðenja akcionarskim društvima saglasno Aquie communaitaire i OECDE-ovim akcionarskim standardima. To da postojeæi model majoritetnog akcionarstva koji je na jedan krajnje nekritiièan i tel cell naèin preuzela iz aglosaksonskog akcionarskog prava zameniti minoritetnim evropsko-kontinentalnim akcionarskim pravom u kome nema gazde veæ više ravnopravnih akcionara koji zajedno više mogu, bolje vide i bolje rade od gazde. Dakle, da nijedan akcionar ne može nametnuti svoju volju gazdi, ali da zbog sebe i svih drugih normalnih akcionara može tog gazdu spreèiti da na silu i bez pardona apsolutno i neogranièeno vlada akcionarskim društvom i drugim akcionarima. To je osnovni smisao postojanja akcionarskih društava i osnovna filozofija njihovog uspeha, za razliku od drugih oblika organizovanja kapitalistièkih privrednih subjekata koji nisu društvena veæ privatno personalna, familijarna, zadružna ili državna pravna lica.

3. Do momenta zaštite akcionarskih prava od strane samih akcionara, na naèin i pod uslovima naveden u taèki 1. i 2. , država je obavezna da pod pretnjom kriviènih dela : a) svim našim akcionarskim gazdama u akcionarskim društvima zabrani svaki oblik otuðenja iz društva i najmanjeg iznosa imovine društva; b) da gazda imovinu društva ne može i ne sme smatrati samo kao svoju liènu jer ona nije njegova pošto nije kupio sto odsto akcija i nije kupio neku firmu D.O.O. veæ je kupio deo akcionarskog društva koje je toliko njegovo vlasništvo koliko je i vlasništvo svih drugih i to srazmerno pojedinaènim pravima i društvenim obavezama, c) da država silom vlasti obaveže postojeæa akcionarska društva da u svojim statutima utvrde mehanizme zaštite akcionara i njihovih prava i to u : u postupku odluèivanja i upravljanja, u postupku rukovoðenja i u postupku statusnih, statutarnih i registracionih promena, d) da država obaveže gazde da svoj rad, a naroèito svoje namere, uèine transparentnim kako prema akcionarima tako i prema zainteresovanoj javnosti: državnim nadzornim organima, kontrolorima, bankarima, investitorima, štedišama itd. i da se ta transparentnost ne odnosi samo na neki prospekt ili objavljivanje godišnjih izveštaja nego, pre svega, i na informacije izveštaje koji proizilaze iz obaveze primene OECD ovih korporativnih standarda Aquie communaitaire i poslovne etike, a pre svega izveštaje o njihovim ostvarenim rezultatima i daljim namerama na podruèju razvoja akcionarskog društva kao celine.

Tajno upravljanje

Država i nosioci vlasti se prave naivni i pošteni. Oni bi da budu akcionari, ali da ne koriste akcionarska prava onako kako to radi ceo normalni svet, nego nekako drugaèije. Oni bi znaèi da upravljaju, ali ne javno i transparentno nego tajno, birokratski i bilateralno. Dakle, ne da vode raspravu na skupštini akcionarskih društava i javno glasaju za ili protiv gazdinih predloga, veæ da se sa ‘’gazdama’’ dopisuju i u kancelarijama dogovaraju i domunðavaju. To znaèi da i njih nije briga o akcionarima sa minoritetnim akcionarskim pravom, koje ne poznaje za gazdu veæ za milione dobrih a malih akcionara na kojima poèiva nacionalna vlast, ponos i nacionalna korisnost. Na taj naèin i oni sa prvima doprinose daljoj kriminalizaciji srpskog akcionarstva, jer i oni svesno ili nesvesno, iz znanja ili neznanja, slepo i žestoko navijaju za akcionarske gazde prepuštajuæi im da oni kao vlasnici 40, 50, 60 ili 70 odsto akcija upravljaju akcionarskim društvom kao da su vlasnici 100 odsto akcija.

Englesko i evropsko akcionarstvo

Država, postupajuæi van zdrave pameti, se pravda (možda pred stranim savetnicima) da neæe imati u upravnim odborima akcionarskih društvima svoje èlanove. Kada bi ta akcionarska nelogiènost i glupost bila i taèna ona bi bila apsurdna. Ovo zato jer su upravni odbori, skupštine i direktori akcionarskih društava dakle svi organi upravljanja i rukovoðenja akcionarskim društvima kod nas, preuzeti iz aglosaksonskog akcionarskog prava (verovatno kao rezultat uticaja stranih savetnika), koje za razliku od evropskog kontinentalnog prava, ne poznaje manjinskog akcionara veæ samo gazdu i koje kao takvo ne pravi razliku izmeðu funkcije organa upravljanja i rukovoðenja, pošto gazda istovremeno može biti i predsednik upravnog odbora i direktor akcionarskog društva. To je sve u evropskom kontinentalnom akcionarstvu nezamislivo. U takvim okolnostima država da bi vršila vlast u akcionarskom društvu ne mora imati svoje èlanove u upravnom odboru veæ tu vlast može da vrši direktno ili posredno preko opunomoæenika na skupštinama akcionarskih društava, obièno jednom godišnje, javno i transparentno i u interesu manjinskih akcionara.

Prof. dr Života Ristiæ
Danas, ponedeljak, 6. jun 2005.

SHARE