Početna Tekstovi НАСЛЕЂИВАЊЕ

НАСЛЕЂИВАЊЕ

3222
0
SHARE

НАСЛЕЂИВАЊЕ

 

Не наслеђујемо од наших предака само материјалну имовину, него нешто много вредније.

Наслеђујемо гене,обичаје, традицију, веру, историју и културу.

И то нас више одређује него материјална наследства.

Тај непролазни  породични капитал нас обавезује.

 

Упркос индивидуалном егоманијакалном себичлуку, који нас је убедио да смо ми центар света и да имамо слободу да, сходно личним интересима, радимо шта нам је воља, то није тачно.

Ако се тако понашамо, онда правимо велику грешку и долазимо у сукоб сами са собом, што ће нас довести у позицију растројства и пропадања.

Постоје координате које су нам рођењем дате, у које смо убачени између наших предака и наших потомака,којим смо ограничени, упркос томе што ми верујемо и тврдимо да нисмо, које можемо да померамо само уколико су усаглашене са нашим наслеђеним карактером и са моралном вертикалом у нама самима.

 

Када се пењемо у висине наше спознаје, онда идемо утабаним стазама које су изградили наши преци.

Када дођемо до краја обележеног пута којим су они ходили, онда се пењемо на њихова леђа, они нам се сами подмећу под  наше ноге, јер поштују нашу вољу да наставимо даље, да би нас издигли да боље видимо куда стремимо и да би нам дали замајац да направимо први корак у ту неизвесност.

Пошавши даље новим путем, ми вучемо за собом све наше претке, јер они су нам увек сигуран ослонац када се разочарамо, уморимо и када нам нестане снаге за даљу борбу.

 

Пошто смо померили границу и подигли лествицу наше спознаје, ми смо отворили нове видике и нове прилике нашим потомцима, којима ми служимо да подметнемо леђа у њиховом уздизању и трагању за путем ка давно изгубљеној заједници.

Одлазећи са овоземаљског света, ми смо ведри и насмејани, јер смо испунили своју улогу у ослобађању и уздизању човечанства на путу према благостању заједнице.

То што ми лично нисмо доживели да осетимо добробити изгубљене заједнице, не сме нас никада разочарати, јер би тиме показали своју саможивост и себичлук, него смо испуњени што учествујемо у нечему што има виши смисао у борби за спас човечанства од пропасти и заборава.

 

Значи, данас радимо све оно што доприноси откривању пута спасења и настављамо да се боримо тамо где су стали наши преци, јер то је једини живот који има смисла.

Одустајање од те обавезе и борбе, затварање очију и дављење у свакодневним глупостима и баналностима ограниченог, потрошног и пролазног материјалног света, доводи нас у позицију потпуног нервног растројства и личног незадовољства.

Нагомилана материјална добра не могу да испуне ту отворену празнину у нама, јер се материјалним добрима не може заменити изгубљена доброта духа.

 

Ако све ово знамо, онда нема нервозе, напетости и тензије да се нешто хитно,преко ноћи или за кратко време, одмах постигне, јер се тиме ништа не добија, него се само привремено купује привид и подмирује немирна савест, која нам тихо шапуће на ухо да смо на погрешном путу, да смо залутали и да водимо испразан живот.

 

Све наше невоље у животу настају из овог несклада са наслеђем.

Из неразумевања наше позиције у времену пролазности.

У немању своје одређене мере и узимању онога што нам никада није ни припадало.

Бежање од ове истине, води нас у потпуно посрнуће.

Који се завршава или самоуништењем или злочином.

 

Када знамо ко смо, одакле смо и куда идемо, онда нам је много лакше да преузмемо свој део обавеза које морамо да понесемо.

И то ношење нам није тешко.

Знамо да има смисла.

И радујемо се што смо живот уградили у стазу којом наши потомци иду ка пронађеној заједници.

 

 

SHARE