НАША ДЕЦА
Да ли волите своју децу?
Запрепашћени сте мојим питањем.
Какво глупо питање?!?
Није глупо.
Питање је смислено.
На основу тога како се понашате у друштву, могу да закључим да не волите своју децу.
Тачније, не занима вас будућност ваше деце.
Која ће бити поробљена у дигиталном концентрационом логору.
Лоботомирана и зомбирана.
Која неће имати ништа, али ће да буду срећна.
Према плану шизофрених Глобалиста.
Шта данас чините да то спречите?
Углавном – ништа!
Чекате да неко други уради нешто за будућност ваше деце.
Верујете преварантима политичарима.
Који спроводе агенду Глобалиста.
Себични сте у свом потрошачком конформизму.
Нећете да се одрекнете гњецаве удобности за спас своје деце.
И то је ваше проклетство.
Не можете да будете срећни, задовољни и испуњени када вас прогања, дубоко у вашој подсвести, судбина ваше деце.
Упркос потискивању, замајавању и трошењу драгоценог времена, ваша празнина одзвања на све стране.
Ако кажете да нисам у праву, онда настављате сами себе да лажете.
Купујете време за преживљавање у животићу који нестаје, попут врелог песка, кроз ваше руке.
Када се окренете, схватите да сте у судњем дану.
Тада је касно да се кајете.
Кајање је лицемерно оправдавање неделања.
Поклањате деци потрошачка добра.
Покушавате тако да оперете нечисту савест.
Мислите да можете да купите љубав деце.
То је илузија. Самозаваравање.
Верујете да сте децу усрећили и обезбедили.
Превара.
Гурнули сте децу у велику несрећу.
Када деца то буду схватила, проклињаће ваш кукавичлук.
Замислите да су се наши преци тако неодговорно понашали.
Па, и они су волели живот. Нису били некрофили.
Али, више од себе су, ипак, волели своју децу.
Зато су се жртвовали за будућност своје деце.
И нису били себични егоманијаци.
Знали су шта им је историјска и породична обавеза.
Урадили су све што је било у њиховој моћи.
Тако смо добили нашу државу, сачували језик, културу и национални идентитет.
Ми, њихови потомци, данас све то, што су они у крви добили, распродајемо.
Бахато, примитивно, арогантно, наркотизовано и безобразно.
Кукавички ћутимо и гледамо да се не замеримо.
Сагињемо главе и затварамо очи.
Не желимо да видимо трагедију која нам долази.
Плашимо се да не изгубимо посао, плату, каријеру или потрошачку удобност.
Будућност наше деце нас не занима.
Наша деца нису крива што смо доживели ову несрећу.
Ми смо криви што смо издали наше претке.
Ми смо криви што ћемо их гурнути у логоре Глобалиста.
Криви смо што ћутимо и што не смемо да се побунимо.
Криви смо што смо кукавни и ситничави.
Криви смо што трпимо лаж и понижавања.
Једини начин да се спасимо је – побуна!
Истинска, суштинска, коренита и револуционарна.
Побуна у интересу опстанка угрожене заједнице.
Побуна за будућност наше деце.
Којој морамо да оставимо завет наших предака.
Ако хоћемо да опстанемо и трајемо.
Београд, 7532.г. жетвар
