Početna Tekstovi i kolumne Svedok Narodni i državni neprijatelji

Narodni i državni neprijatelji

822
0
SHARE

U gimnaziji smo imali kao obaveznu literaturu Ibzenov “Narodni neprijatelj“ i “Sumnjivo lice“ našeg Nušiæa. Kovaèeviæ je “Balkanskog špijuna“ pisao da bi se podsmehnuo tragiènoj potrebi našeg malog èoveka da svuda vidi neprijatelje države i naroda. Smejali smo se Štokmanu, sreskom špijunu Aleksi Žuniæu, Iliji Èvoroviæu i njegovom bratu Ðuri. Smejali smo se ljudskoj gluposti, sitnièavosti i zatucanosti.

Poverovali smo da su staljinistièki procesi, brozovska suðenja, kvaziliberalna uhoðenja i miloševiæevska prisluškivanja daleko iza nas. Ušli smo u toliko hvaljenu tranziciju i šok reforme koje su trebale da nas oslobode teških okova prošlosti. Reformatorima su usta bila puna evropskih integracija, liberalizma, tržišta i razvoja graðanskog društva. Pohvale i aplauzi su stizali sa svih strana za pragmatièare bez iskustva koji su, odmah posle revolucije, zauzeli državne funkcije i postali vlastodršci. Ljudi koje sam poznavao krajem osamdesetih godina i koji, osim opozicionog bavljenja politikom, ništa drugo nisu radili, prigrabili su svu vlast zadržavajuæi sve instrumente despotskog režima. Sve je bilo isto, samo Njega nije bilo.

Ali opstali su njegovi oligarsi, novobogataši koji su pljaèkanjem graðana i prevarom naroda, što im je omoguæio Šef, došli do ogromnog kapitala. Neoliberalne reforme su bile tako koncipirane da ti tajkuni još više uveæaju svoje nelegalno steèeno bogatstvo. Kada sam poèeo da kritikujem novu vlast i prevrtaèe koji su ih preko noæi zasuli novcem i privilegijama, proglašen sam za – antireformatora.

Makijavelisti željni novca pohlepno su pljaèkali državu i narod na svakom mestu, pokušavajuæi da za tri godine skupe dovoljno kapitala da mogu na aukcijama i tenderima pobediti kriminalne tipove iz vremena Despota koji su èitavu deceniju pre njih otimali od graðana. Mnogi su uspeli. Moram da priznam da se niko nije, radeæi za državu, tako brzo obogatio. Ali, nestašluci kriminalaca iz redova gramzivih reformatora su se brzo zaboravljali. Osuðivali su se “njihovi“ bogataši, dok su “naše“ branili.

Posle tragiènog ubistva Premijera, kolumnisti i analitièari su proglašeni glavnim organizatorima ubistva. Današnja istraga otkriva da je ubistvo moglo da se izvrši samo uz pomoæ insajdera iz vrha vlasti. Neæe proæi dugo vremena i znaæemo taèno ono što sam pisao odmah posle ubistva. Nažalost, svi moji tekstovi su bili zabranjeni. Niko nije smeo otvoreno da se suprotstavi nosiocima kovèega. Testamentirani naslednici su hteli istinu da sahrane u grobnicu i da neometano vladaju.

Ali graðanima nisu mogli da prodaju laž za istinu. Na vanrednim parlamentarnim izborima kažnjeni su lopovi i lažovi. Meðutim, umesto ideologije vulgarnog pragmatizma dobili smo ideologiju legalnog verbalizma. Kumovi su nastavili da vladaju. Reè je reè. Onaj ko daje pare za finansiranje kampanje traži da mu se ulaganje vrati. Naravno, uveæano za kamatu. Partijska birokratija dobija priliku da otme još neku kintu. Posle svega, pare uvek ostaju. Politike se menjaju, ali veliki lopovi nikako da dospeju u zatvor. Umesto njih predstavnici takozvanih demokratskih snaga hoæe u zatvor da strpaju narodne i državne neprijatelje.

Ko su narodni i državni neprijatelji? Poslušajmo šta kaže stari demokrata i publicista Desimir Tošiæ u tekstu “Pogubne posledice apstinencije“, /Politika 24/04/04/ u kome osuðuje:“individualistièku, antisolidaristièku, hajduèku i antisocijalnu svest“, “neæu da glasam jer nemam za koga“. U stvari, glasao bih “samo za sebe, jer verujem da sam samo ja sposoban da vladam ovom zemljom, narodom i državom“. Po mišljenju g. Tošiæa, “to je ona ubitaèna svest koja proizvodi rezultate pasiviziranja i apstinenciju. To je naša arogancija i možda samoživost do besvesti“. Na kraju, smeli zakljuèak idolopoklonika makijavelizma: “da li æu pogrešiti ako ovu grupu ne – glasaèa paušalno “proglasim“ našim savremenim narodnim i državnim neprijateljima?“. Znak pitanja. Pogubno bi bilo da je taèka. Ko zna šta bi sve takozvani demokrata i publicista uradio savremenim narodnim i državnim neprijateljima da ima vlast?

A ko su ti savremeni neprijatelji? “….. na izborima u Srbiji u poslednjih godinu i po dana izlazilo je na glasanje samo 45 ili, još manje, 35 procenata od ukupnog broja glasaèa“. Ne – glasaèi, prema g. Tošiæu, su savremeni neprijatelji. Ne – glasaèa ima 55 ili, još više, 65 procenata. Dakle, veæina društva. Njih g. Tošiæ proglašava neprijateljima države i naroda. Da li se to odnosi i na ne – glasaèe u, recimo, SAD? Sliènu izvrnutu logiku zastupa g. Labus kada tvrdi da predsednièki kandidat koji dobije najviše glasova nije predsednik. Podsetiæu da su g. Tošiæ i g. Labus nekada bili u istoj stranci u kojoj je bio i Ideolog vulgarnog pragmatizma. E, zbog tog g. Tošiæa i g. Labusa i nihove izvrnute demokratske logike u kojoj veæina postaje neprijatelj i manjina vlast, došlo je do opšte radikalizacije u društvu.

G. Tošiæ se pita – “ko su ti ljudi koji ne glasaju?“. Umesto da uðe u prave uzroke – zašto ti ljudi ne glasaju? Da li je moguæe da su svi oni, kako ono beše, “individualisti“, “antisolidaristi“, “hajduci“ i “antisocijalni“? Da li su svi oni ludaci koji hoæe da glasaju “samo za sebe“, kako ih optužuje g. Tošiæ? Naravno da nisu. Nisu ni samoubice. “Ali pojavljuje se i fenomen samoubilaèki, želimo da ostanemo u blatu s puno ponosa i prkosa!“ Znak uzvika treba da naglasi ironiju g. Tošiæa.

Èitava bulumenta demokrata sa izvrnutom logikom danas piše i govori kako je na delu restauracija i kako ne – glasaèi samoubilaèki hoæe da ostanemo u blatu. S puno ponosa i prkosa! Sprdaju se makijavelisti. I ne pomišljaju da sebe i svoje miljenike proglase za krivce. Posle oktobarskog rušenja despotije radikalna grupacija imala je svega 322.333 pristalice, što je nešto manje od 5 odsto biraèa. Svuda u svetu radikalne snage imaju do 10 odsto glasaèa. Dakle, posle oktobarskog prevrata radikali su strogo kažnjeni zbog svog uèešæa u despotskoj vladavini.

Ko je omoguæio da radikali trijumfuju na vanrednim izborima i uzmu 1.056.256 glasova? Ko? Lažni reformatori i njihovi ideolozi. Razoèarani i siromašni graðani okrenuli su leða nametnutoj šok – terapiji u kojoj bogati postaju sve bogatiji, dok radnici, penzioneri i omladina bivaju sve siromašnij i bez posla.

Zašto g. Tošiæ ne kaže otvoreno: ko se družio sa kriminalcima, ko je leteo njihovim privatnim avionima, ko se grlio sa ubicama Premijera, ko je krao glasove u Parlamentu, ko je uzimao provizije rasprodajuæi cementare, šeæerane, duvansku industriju, kamenolome, izvore voda i rudna blaga? Zna li g. Tošiæ da je proseèna plata u industriji prediva 1.871 dinar meseèno, dok radnici kožara zaraðuju 2.678 dinara. Takoðe meseèno! Može li g. Tošiæ da poðe sa mnom u neku našu fabriku da vidi ropstvo usred savremene Evrope. Neka doðe da se uveri da ti naši ljudi ne žele da žive u ropstvu. Nema tu ni ponosa ni prkosa. Oni su opljaèkani i okovani radom na lon poslovima.

Gde su tu samoživost i arogancija?

Skoro 900.000 penzionera prima manje od 8.637 dinara, dok 350.000 penzionera gladuje na 4.870 dinara meseèno. Preko 213.000 zemljoradnika penzionera prima drugi deo majske penzije od 1.260 dinara. Zar su oni narodni i državni neprijatelji? Ko krade naftu i struju, g. Tošiæu? Ko sumanuto troši pare Beograðana, dok je sve veæi broj nezaposlenih? Ko je uzeo novac na asfaltiranju puteva i ulica? Zašto je prodato “Zdravlje“ iz Leskovca vredno 45 miliona evra za 3,5 miliona evra? Zašto su prodati “Carnex“ i “Jugoremedija“? I sve tako. Publicistièki. Neka se raspita kod struènjaka iz svoje stranke kako se pere novac na Sejšelskim ostrvima. Kako se glasa iz Bodruma i Soluna. Ko je ubio veru u demokratiju? Ko je uništio energiju graðana?

Kad sve to uzme u obzir, mnogo toga ne navodim, biæe mu jasno da je upravo to što je nova vlast uradila “ona ubitaèna svest koja proizvodi rezultate pasivizacije i apstinencije.“ Nema arogancije, g. Tošiæu. Narod neæe da uèestvuje u lažima i kraði. Iskreno, za koga da glasaju graðani? Radikali su u crveno – crnoj koaliciji pokazali šta znaju. Zemun je najbolji primer. Graðani ne veruju u hleb od tri dinara i granice Karlovac – Karlobag – Virovitica. Opet, bledi kandidat Tadiæ je birokrata bez zanata. Razbarušena beznaèajnost! Progovorio je o kriminalu i pljaèkama tek kada je postao svestan da æe sve izgubiti. Zašto je do tada æutao? Šta psiholog zna o telekomunikacijama? Zašto je uništio našu Armiju? Po èijem nalogu? Zašto je uništio 1.200 raketa S – 2M? Zašto naša avijacija ne može da uzleti? Ko je kriv za ugrožavanje bezbednosti države? O Maršiæaninu ne vredi trošiti reèi. Koštunièin pulen æe doživeti politièki nokaut. To je poèetak kraja zablude o Koštunici. Graðani znaju da je Koštunica nesposoban i istorijski prevaziðen. Gde je tu, g. Tošiæu, samoubilaèki fenomen? Naprotiv, tvrdim da su naši graðani pametniji od naše publicistièke pseudoelite koja prezire sopstveni narod. Srpska pseudoelita je arogantna i samoživa do besvesti. Izdajnièka. Oni su najveæi neprijatelji naše države i naroda. Srpska pseudoelita špijunira i potkazuje sopstveni narod. Aleksa Žuniæ optužuje sumnjiva lica kojih ima od 55 – 65 odsto u našem društvu. Žuta riba, kljukane reforme, Makijaveli, MMF, tranzicija, trt, trt, trt. Zemunski klan, modne revije, Sejšeli, pink, NVO, generalska deca, Bodrum, Surèin, Abu Dabi! Jeste li razumeli šifru? Razmislite dobro pre nego što glasate. Pogubne su posledice. Ðura ima tvrdu ruku!

SHARE