Početna Sadržaj Osvetljenja Načelnost u politici i nužnost kompromisa

Načelnost u politici i nužnost kompromisa

680
0
SHARE

Nikad ne reci nikad i sve je moguće, to su reći koje se najčešće mogu čuti nakon nedavno održanih parlementarnih izbora. One prate kao teška senka proces pregovaranja oko sastavljanja nove parlamentarne večine. Šta nam one govore, da je u Srbiji konačno ostvaren kraj ideologije ili se radi o potpunom negiranju ideoloških i političkih razlika, o čudnovatom procesu spajanja do juče najogorčenijih političkih protivnika. Na delu je do sada teško ostvarljiva politička alhemija u kojoj se spajaju zahtevi realnog političkog trenutka i zahteva jednog vremena u kome sve manje ima meta za isparaznu i izraubovanu nacionalnu retoriku. To se naziva procesom sagledavanja realne političke situacije u kojoj nema mnogo mesta za ideološko i političko doktrinarstvo. Međutim, kakve posledice za našu političku kulturu i celokupno društvo stvara realna opolitička situacija u kojoj se sve više gubi oštrina ideološkog i političkog razlikovanja a zahtevi za pragmatično rešavanje nastale post-izborne političke krize oko satavljanje nove vlade, prerastaju u otvoreno političko licemerstvo i mučnu hipokriziju.

Gde su granice političkog pragmatizma i da li je u našim političkim prilikama osvajanje ili zadržavanje na vlasti postalo jedini smisao i razlog postojanja naše politike. Gde su demarkacione linije i kako se one brzo menjaju. Koliko do juče funkcionisala je uz dosta muke i stalna neslaganja koalicija DS i DSS-a a danas je ona nezamisliva. U protekloj izbornoj kampanji i sam nagoveštaj moguće kalicije Demokratske Stranke i Socijalističke Partije Srbije dočekana bi u obe stranke kao nemoguć i apsolutno neprihvatljiv politički poduhvat. . Šta se u međuvremeno tako dramatično promenilo, osim što što su rezultati izbora doveli do realne mogućnosti da proevropska vlada može biti oformljena jedino uz podršku do juče politički i ideološki anatemisane Socijalističke partije. I ne treba ovu notornu političku činjenicu sada proglašavati za epohalnu političku promenu jer smo svi svesni da samo rezultati izbora upućuju Demokratsku Stranku na saradnju sa Socijalističkom Partijom a da večina istorijskih i političkih pitanja ostaju i dalje otvorena. Ne može se poništiti nedavna politička istorija Srbije pozivanjem na nacionalno pomirenje a još manje se to može učiniti proglašavanjem socijalista za baštinike reformisane socijaldemokratije.

To je ona dekmarkaciona linije srpske politike, realno sagledavanje političkih odnosa i mogućnosti ali bez nepotrebne i često bljutave ideološke racionalnosti koja poništava samu suštinu politike i političkog pluralizma. Jer ako nevoljno ali i trezveno prihvatimo činjenicu da je politika veština mogučeg i da se u njenom oblikovanju moraju uzimati u obzir realno ostvareni izborni rezultati ostaje otvorena suštinska dilema, do koje granice se može ići u političkim nagodbama i političkoj trgovini a da to ne dovede u pitanje i samu suštinu i smisao politike. Gde su granice političkog kompromisa, to je suštinska politička dilema i izazov u kome mi dans živimo. Da li naše današnje univerzalno i sverešavajuće prihvatanje političkog kompromisa sve više podrazumeva i gubljenje elementarne moralnosti, idejne postojanosti, političke obzirnosti i ideološke utemeljenosti stranaka koje učestvuju u kreiranju večinske izborne volje.

Politički kompromis ne može biti sam sebi svrha i obezbeđivati samo puku parlamentranu večinu, jer on se i stvara radi dubljih demokratakih promena i procesa . Ako on ne ostvari ovu svoju primarnu funkciju on će pragmatično i bezobzirno obezbeđivati samo namirivanje najogoljenijih interesa stranaćke oligarhije i stranačkih dvorskih svita. To je u isto vreme stvarni domet političkog kompromisa i zato on jeste najopasniji i najiveći izazov sa svaku politiku i političku organizaciju. Jer on je dobar sluga ali je loš gospodar. Veliki isotrijski kompromisi u politici mogu imati svoju realnu vrednost ako su zasnovani na poštovanju zajedničke političke volje oko postignutog političkog sporazuma o suštinskim političkim, socijalnim , kulturnim i ekonomskim pitanjima jednog društva. Politika kao izuzetno važna društvena delatnost ne može da postoji bez uspostavljanja načela političke i moralne doslednosti i bez uspostavljanja granica načelnosti koja se jednostavno ne mogu preći i pogazaiti, jer onda ulazimo u prostor realne politike koja je vezana samo za ogoljene trenutne političke interese. Ako se te granice pređu, a to se u našim društvenim prilikama često događa, onda više ne možemo govoriti o politici kao veštini ostvarivanja realnih društvenih ciljeva već kao o običnoj političkoj buvljoj pijaci na kojoj se kupuju i prodaju politička ubeđenja i političke izborne akcije.

Jaša Prodanović je još 1920 godine pisao“ U politici ljudi i stranke koji omrknu u jednim idejama a osvanu u drugima izazivaju svakad mučan i nemio utisak. Ali kad se oštrine potpuno ublažuju, kad se bodlje lagano tupe, kad se idealizam razblažuje stalno ali u dozama praktičnim shvatanjima, kad crvena boja niansu po niansu, javno se mnenje bez muke navikava na tu i takvu promenu. Kada jedna grupa iz ma kakvih razloga promeni u suštini svoje principe, ona niada ne ruši sve mostove iza sebe. Bilo da polaska narodu i zadobije njegovo poverenje, biklo da poplaši vladaoca, ona koketuje kašto sa elementima koje je ranije gonila ili ih se odricala“.

Da li nama sledi privikavanje na politiku u kojoj će izblediti i nestati svaka doslednost i načelnost, a pozivanje na ostvarivanje moralnosti u politici će se smatrati kao nesposobnost da se još nekako preostali i preživeli politički ideali uklope u realni svet politike i svevladajućeg političkog pragmatizma. Opšta relativizacija svih moralnih principa i odsustvo elementarne načelnosti u politici preti da našu aktelnu politiku pretvori u delatnost lišenu osnovnih moralnih i civilizacijskih vrednosti i principa. Mora postojati granica i demarkacuiina linija do koje se može ići u ispunavanju zahteva realnih političkih okolnosti i odnosa. Ako se ta granica izgubi i pređe, što se danas i dešava, onda se dovodi u pitanje i samo suštinsko određenje politike kao izuzetno značajne ljudske delatnosti u kojoj poštovanje digniteta političkih ideala i moralnih principa ne smeju biti žrtvovani zahtevima političkih kalkulacija,političke trgovine i usvajanja kompromisa kao jedino prihvatljive forme u kojoj savremaena politka može ostvarivati svoje ciljeve.

“O važnosti principa danas se u političkim krugovima ne misli kao nekada:Oni se unose u programe često samo iz navike, ili iz mode, ili radi obmane naroda. Zavladao je praktičan politički duh koji gone stranke da rade mimo programa i suprotno svojim principima. Ali pored svega omalovažavanja principa niko se još ne usuđuje da im ospori svaku teorijsku važnost i sasvim ih istisne iz javnog života. U mesto da svoje akcije podešavaju prema istaknutim principima, mnogi političari prave principe prema već utvrđenim poslovima. Svi načelni političari, bez obzira na razlike u principima, treba da vode ogorčenu borbu protiv političke beznačelnosti i trgovine sa principima. Tako cinično zloupotrebljavanje principa slabi jako moral jednog naroda a sprečava njegovo političko vaspitavanje i osposobljavanje za demokratske režime“.

I u ovim rečima Jaše Prodanovića možemo videti da su beznačelnost i trgovina sa političkim principima dobra i podesna građa za pravljenje trenutnih primamljivih političkih kompromisa ali oni zato i ne mogu biti osnova za stvaranje stabilnih demokratskih institucija i odbranu i istrajno zastupanje demokratskih načela i ideala bez čijih sprovođenja nema stvaranja stabilne demokratske zajednice. Verovatno je u našoj savremanim političkim sve moguće ,ali ne smemo se miriti sa tako shvačenim i primenjivanom apsolutizacijom političkog kompromisa jer bi to donelo potpuno negaciju politike i otvorilo prostor za definitivno nestajanje principa i načelnosti u politici. Tada na političkoj sceni ostaje samo ogoljeni pragmatizam, ukotvljen u kompromis i shvaćen kao jedina zaloga u funkcionisanju politike lišene moralnih obzira i načela.

Ovakvo realno shvatanje politike čini veliki kontrapunkt u odnosu na stalnu i trajnu ljudsku težnju da svaka društvena delatnost pa i politika moraju biti prožeti snagom načela i ideala. Ta težnja može biti potisnuta i gurnuta na marginu kao što je to slučaj u savremenoj politici ali to je ona istrorijska krtica koja ne prestaje da radi i nikada neće iščiliti iz ljudske istorije. Novo doba traži da ličnosti ne mogu tgovati s principima, niti ih menjati iz ćudi i prohteva, niti se služiti njima samo radi obmane naroda. Ono traži zdraviji politički moral, jaču i solidniju akciju u političkom vaspitanju naroda i više načelnosti. Ove reči Jaše Prodanovića zapisane na kraju druge decenije dvadesetog veka izuzetno su svedočanstvo da je težnja čoveka, ma koliko danas izgledala anahrona i nemoćna , za ostvarivanje načelnosti i moralnosti u politici uvek živa i da je neće razoriti i ovo naše novo doba političkog kompromisa i univerzalnog političkog pragmatizma.

SHARE