НАИВНОСТ
Стално слушам о нашој, српској наивности.
И мени се пребацује да сам наиван.
То ми је, кажу, лоша мана.
Верујем превише људима.
Овде је нагласак на речи – превише.
Људима , дакле, треба веровати, али не превише.
Наивност се у нашем свету сматра лошом особином.
Бити наиван, мисле они који нас критикују, значи бити помало глуп.
Овде је нагласак на речи – помало.
Није наиван човек баш глупак, али јесте помало глуп.
Тако нас сматрају.
Нас – наивне.
Зашто је помало глуп?
Опет исто објашњење, зато што верује људима.
А људима верује јер је наиван.
Тако се круг затвара.
Хелвецијус је 1759 писао да не треба од људи превише да очекујемо.
Наша разочарања потичу из превеликих очекивања.
Проблем нашег односа са људима налази се у погрешном приступу према њима.
Односно у нашој природи поимања света који нас окружује.
Ако људе гледам као наше конкуренте, који нам сметају у ширењу нашег животног простора, онда се наши односи претварају у вучије односе.
Човек постаје човеку вук и вучије односе гради са другим људима.
Вучији односи значи да желимо за себе да зграбимо најбоље парче живота.
Када то имамо у чељустима, онда се брзо окрећемо и бежимо у своју јазбину.
Прождиремо откинуто парче живота и нисмо спреми да никоме нешто устипимо .
Режимо на свакога који нам се приближи у тренуцима док уживамо у својој себичности, срећни што сами једемо и што то парче припада само нама.
Ако сте тако васпитани, онда ћете сигурно успети у потрошачкој цивилизацији.
Успешни смо колико успемо више да отмемо од других људи.
Успешни смо уколико успемо да нагомилавамо више од неких други.
Они који не умеју да отимају и нагомилавају су неспособни.
Неспособни су јер су наивни.
Верују да живот постоји изван нагомилавања и отимања.
Зато и немају.
Не траба их ни жалити јер су глупи.
Када упознајемо неког човека, онда прорачунавамо какве ћемо интересе имати од њега.
Ако имамо интересе из тог односа, онда је тај човек вредан наше пажње.
Само наивни прилазе човеку отворено и без калкулације.
Немају задњу мисао, осим да човека прихватају онакавим какав он јесте.
Наивни желе да изграде са другим човеком братску заједницу узајамног поверења и пажње.
Према другом човеку се понашају као према самима себи.
Оно што не желе себи да помисле или ураде, не желе да науде ни другоме човеку.
Наивни верује да је могуће остварити заједницу слободних, поштених и добрих људи.
Који су сви различити и због те различитости су удружени у заједницу.
Када прорачунати калкулатор лаже наивног човека, он , уствари, лаже самога себе.
Он својом програмираном лажи не наноси повреду наивном човеку, него себи.
То што наиван човек изгуби је сасвим мало у односу на печат лажи који сам себи утисне покварен човек.
Тај печат се не скида и носи га за читав живот.
У сусрету са другим људима, човек који обмањује мора увек да се правда.
Одаје га увек ударени жиг и он покушава да га некако сакрије.
Сви покушаји су му узалудни.
Остаје му само да непрестално бежи и да се скрива.
На крају, мора да се сучели сам са собом.
И од тога сусрета не може да побегне.
Тада долази до свођења рачуна.
Коначног.
Наиван човек ужива у својој слободи и отворености.
Предаје се доброти и воли заједницу.
Учи од других људи и спреман је да се мења.
Жели да помогне заједници и живи за заједницу.
Наиван човек не мрзи прорачунатог човека, он га само сажаљава.
Искрено жели да му помогне, али не може да га ухвати.
То што је наиван човек изгубио у односу са прорачунатим човеком, он то сматра својим личним добитком.
Научио је добро једну лекцију и то му помаже да боље сагледава људе.
Наиван човек се неће повући у себе и неће одбацити заједницу зато што га је прорачунати човек преварио.
Напротив, он ће још више да ради на томе да помогне заједници да победи.
Наиван човек није разочаран јер живот схвата у његовој целовитости.
Своју доброту шири на заједницу и помаже да се победи поквареност прорачунатог и успешног човека.
Разочараност је одраз материјалног поимања света.
Нисте добили оно што сте очекивали, зато сте се разочарали.
Духовни човек не очекује ништа да добије и зато се не може разочарати.
Духовни човек не узима, он непрестално даје.
Духовни човек је наиван у свом односу према људима.
Време за њега ништа не значи, јер он не рачуна време него досегнуто дело.
Уколико успе да досегне дело, он је осмислио свој живот.
Уколико не успе, он је испуњен јер је бар покушао.
Нада се да ће неко други успети у томе и он се унапред радује.
Поплочао је пут томе другоме да настави вечиту борбу за заједницу.
Тако се наиван човек ослобађа страха од пролазности.
Он ради тачно оно што је у сагласности са његовим моралним начелима.
Уколико његова морална начела одударају од тренутне опседнутости људи у заједници, онда то горе по саму заједницу.
Наиван човек наставља да се бори за своја начела, упркос томе што остаје неприхваћен, јер он не може да изневери себе.
Наиван човек је непоправљиви идеалиста.
Верује да се може створити заједница по мери човека.
Наивни човек зна да је таква заједница давно постојала.
И тражи изгубљени пут који води ка њој.
Београд, 10.04.2016
