Početna Sadržaj Osvetljenja Naši dani beznađa

Naši dani beznađa

997
0
SHARE

Čim se u našoj javnosti sve učestalije citiraju stihovi znamenite pesme Vladislava Petkovića –Disa-a Naši Dani to je dovoljan i pouzdan znak da je osečaj beznađa, nemoći, ogorčenosti, velikog razočarenja , moralnog posrnuća i raspada dostigao svoj vrhunac. U mnogim javnim nastupima može se prepoznati da je odsustvo nade a samim tim i razrastanje razarajućeg beznađa postalo preovlađujuće u našem društvu. Beznađe je samo izraz dubljih socijalnih, individualno psiholoških, kulturoloških i političkih procesa i događaja koji su se odvijali nakon rušenja starog režima u kome su dominirali laž i opšta hipokrizija.

Nakon 5 Oktobra 2000 godine osnovno osećanje je bilo vezano za probuđenu nadu da će se graditi politika u kojoj će moral i pravda biti jedna od osnovnih kategorija , i da će samim tim doći do radikalnih i brzih promena osnovnih poluga starog režima:dominacija partijske države, zatvorenost i slugeranjstvo medija, bogaćenje ljudi bliskih režimu,, fatalni nedostatak osećaja za duboke i istorijske promene u svetskim odnosima, manipulacija i opšta hipokrizija koja se ogledala u nemoći tog režima da izađe iz svoje ideološke zatvorenosti i političke jalovosti. Međutim, kako su se smenjivale demokratske vlade tako se sve više osipala nada i uverenje građana da je u našem društvu moguće ostvariti elementarnu pravednost, moralnost i funkcionisanje pravne države. Umesto radikalnih promena načina vođenja i uspostavljanja vladajućih struktura dobili smo nakon deset godina vladavine pro- demokratskih i pro- evropskih političkih snaga da uloga partijske države i partitoktratije nikada nije bila veča i razgranatija, neuspešna privatizacija je dodatno osiromašila i socijalno deklasirala naše građane, naša javnost je i dalje nemoćna da bude odlučujući kontrolni faktor politike u našem društvu. I ono što je najveći i najsnažniji uzrok širenja beznađa je sadržan u apsolutno izgubljenom poverenju u delovanje političkih stranaka i njihovoj sposobnosti da funkcionišu kao zastupnici javnog dobra i opšteg interesa. Unutar stranaka preovlađuje duh klijentelizma, političke trgovine, poslušništva i okrenutost uskim pragmatičnim ekonomslkim interesima koji se obezbeđuju upravo putem stranačkog delovanja. Disovi stihovi najbolje i danas ocrtavaju našu društvenu situaciju.

Na visoko podigli se sutereni

Svi podmukli, svi prokleti i svi mali

Postali su danas naši suvereni

Progledali sve jazbine i kanali.

Lopovi nam izrađuju bogataše

Umrli su svi heroji i proroci

Razvilo se crno vreme opadanja.

Temeljne posledice ovakvog stanja u društvu je nedostatak osnovnih pokretačkih političkih ideja i ideala koje bi mogle da pokrenu društvo i prevaziđu svojom snagom i doslednošču stanje u kome se opšta anomija i razaranje društvenih struktura i institucija samo dodatno produbljuje. Ne može društvo da se konstituiše u stabilnu demokratsku zajednicu i funcioniše kao ekonomski i politički sidstem ako u njemu nema elementarnog poverenja u određeni korpus demokratskih ideja i ideala. Snažno je poljuljana vera da je demokratski sistem sposoban i delotvoran da rešava najvažnije socijalne i političke probleme. Mi sada stojim ukopani u mrtvom moru beznađa,bezidejnosti,iracionalnosti hipokrizije, kukavičluka, konformizma i brutalne otimačine.

Britanski Dejli Telegraf izneo je u javnost da su poslanici u engleskom Parlamentu i ministri nekontrolisano arčili sredstva poreskih obveznika i to za svoje najbizarnije i najtrivijalnije poterebe iako imaju sasvim pristojna ukupna novčana primanja za svoje zastupničko delovanje. Novac poreskih obveznika je trošen za otplačivanje hipoteka, popravku teniskih terena,nabavljanje luksuznog nameštaja, sijalica, hrane za pse, plaćanje kirije znatno ispod tržišne cene( što je kršenje zakona koji zabranjuje ministrima da na osnovu položaja sklapaju povlaščene aranžmane), zlopotreba naknade za odvojeni život. Prvi na snažnom udaru ogorčene javnosti bio je premijer Gordon Braun, i on je učestvovao u kreativnom tumačenju pravilnika o nadoknadi poslaničkih troškova tako što je plačao usluge vodoinstalatera. I nakon njegovog pokajničkog i skrušenog izvinjenja i najave da će se formirati nezavisna komisija za kontrolu poslaničkih troškova , javnost u Engleskoj nije bila umirena već se njen gnev i pritisak samo povečao. Dejli Telegraf iako je naklonjen konzervativnoj partiji nije amnestirao ni poslanike ni vodeće ljude ove opozicione partije. Na stranicama ovog lista pojavio se i spisak konzervativaca koji su zloupotrebljavali i kreativno tumačili mogučnost naplate poslaničkih troškova. Nije vredelo ni izvinjenje vođe opozicije jer je javnost tražila da se utvrdi odgovornost za ovo nezapamćeno rušenje dostojanstva i ugleda engleskog Parlamenta. To su najcrnji dani u njegovoj viševekovnoj istoriji opšta je ocena koja se mogla čuti u engleskoj javnosti. Daglas Karsvel poslanik konzervativaca je na sledeći način okarakterisao stanje nastalo nakon otkrivanja ove afere. “ Verujem da smo upali u moralnu jarugu i sada moramo da se reformišemo i promenimo kako bi se izvukli iz te jaruge i povratili dostojanstvo britanske politike. I kako se vraća dostrojanstvo politike , između ostalog tako što je princip odgovornosti i javnosti i dalje živ i delatan u sistemu najstarije i najuglednije demokratije. Sasvim je sigurno da je okončana politička karijera poslanicima i ministrima koji su se našli na spisku Dejli Telegrafa . Nakon 300 godina spiker Parlamenta Majkl Martin i pored njegovog iskrenog izvinjenja bio je primoran da podnese ostavku jer nije uspeo da kontroliše ponašanje i troškove poslanika a i sam je zloupotrebio svoj položaj. Njegova vožnja službenim autom sa vozačem na fudbalske utakmice po Škotskoj i astronomski računi njegove supruge za korišćene taksija bili su dovoljan razlog da i pored izvinjenja bude prinuđen da podnese ostavku. Iako se Englezi teško odriču tradicije to nije moglo da utiče na političku sudbinu spikera engleskog Parlamenta. Upravo je snaga javnosti i javnog pritiska ogorčenih poreskih obveznika i građana i princip odgovornosti za obavljanje javnih poslova glavna i suštinska zaloga vraćanja dostojanstva britanskoj politici. Oni poseduju upravo onu toliko potrebnu ubeđenost i veru da je moguće kontrolistai i sankcionisati narodne predstavnike u odbrani i sprovođenu principa javnosti i odgovornosti.

I mi smo svedoci da se u našem Parlamentu gotovo svakodnevno otkrivaju nove afere i skandali a naši poslanici su veoma živopisni u kreativnom tumačenju i naplačivanju svojih troškova. Ali u našem društvu ne postoji sistem i osečaj odgovornosti već se sve svede na vašarrske predstave i prazne medijske kampanje nakon kojih nikome ne pada na pamet da podnese ostavku ili se povuče sa ministarskog položaja. Nismo još doživeli da se neki od izabranih predstavnika ili državnih funkcionera izvini za svoje neprikladni ili nezakonito delovanje Bez postojanja odgovornosti za kršenje elementarnih normi demokratskog društva i uloge javnosti ne može se vratiti dostojanstvo politike u našem društvu. Zato nije ni slučajno što je ona jedna od najprezrenijih i najprokazanijih delatnosti . Naša javnost ima veoma malo realnog uticaja i zato su osećanje nemoći i beznađa logična i očekivana posledica društva u kome nema odgovornosti a građanin kao poreski obveznik nema nikakav uticaj i moć čak i u prilici kada se najgrublje krši dostojsanstvo Parlamenta. Najsvežiji primer je afera oko građevinskog zemljišta u Beogradu pokrenuta emisijom Insajder. Jasno je da se radi o sistemski ukorenjenoj i razrađenoj korupciji i neobuzdanom i obesnom bogaćanju tzv. investitora i predstavnika državnih organa. Više je nego očigledno da je Gradska Skupština Beograda glavno uporište i izvorište korupcije i zloupotrebe građevinskog zemljišta. Trebalo je imati dovoljno drskosti i apsolutnog odsustva osečanja odgovornosti da se u jednoj od emisija Insajdera kaže kako je direktor PKB-a voleo streljaštvo pa su zato glavni arhitekta i tadašnji gradonačelnik Beograda rešili da se najzad uredi prostor sportskog centra u Kovilovu. Da li se ovde radi o potpunoj moralnoj otupelosti ili je Đorđe Bobić koji je i danas gradski odbornik DS samo deo već uspostavljenog sistema koji i ne ume drugačije da funkcioniše. Radi se o dobro razrađenom i uhodanom sistemu povezanosti tzv. investitora i predstavnika gradskih organa vlasti a vodeća Demokratska Stranka u gradskoj Skupštini služi kao protočna politička podrška i kao poslušna glasačka mašina kada je potrebno da se menja generalni urbanistički plan za več dogovorene objekte. Bezobzirnost i bezočnost sa kojom se brani ovakav način manipulacije sa građevinskim zemljištem prevazišao je već svaku meru . Posebno je iritantno kada se koristi argument da je sve rađeno po zakonu i uz poštovanje zakonske procedure. Demokratska Stranka kao motor razvoja i modernizacije Srbije ostaje nema na sve veči broj više nego očiglednih dokaza o direktnoj umešanosti njenih gradskih funkcionera u direktno nanošenje štete interesima grada i građana bez obzira na kreativno tumačenje zakonskih okvira. Ona seve više prelazi u poznatu julovsku fazu kada nema snage a ni realne političke volje da se suoči sa otvorenim problemima u društvu i sa mangupima u svojim redovima. Kao da do Demokratske stranke još nije doprla svest o dubini moralne jaruge u koju smo se stropoštali. DS je sada grozničavo okupirana odbranom vlasti i svoje vodeće pozicije i sve se tome podređuje jer bi svako pokretanje pitanja odgovornosti narušilo uspostavljenu oligarhijsku ravnotežu. Ovo oklevanje i zatvaranje očiju pred očiglednim moralnim padom kojem je u bvelikoj meri doprinela i Demokratska Stranaka može imatti veoma ozbiljne posledice. Toliko puta najavljivana oštra i beskompromisna borba protiv korupcije više nema ni marketinčški značaj i uticaj jer ne mogu borbu protiv korupcije voditi oni koji su svojevremeno bili kreatori tog korupcionaškog sistema i koji su još uvek odbornici i funkcioneri vladajuće stranke u Beogradu. Potpeedsednik DS Dragan Šutanovac je ponovio poznatu funkcionersku mantru o posebnoj demokratsičnosti DS. “Ono što razlikuje DS od drugih stranaka, a zbog čega DS ima najveće poverenje građana jeste živa politička debata nakon koje se zauzimaju stavovi“. Izgleda da je ovoga puta izostala živa politička debata o korupciji u Beogradu i zloupotrebi građavinskog zemljišta i činjenici da ljudi koji su se obogatili u vreme sankcija i najtežim vremenima vladavine Slobodana Miloševića sada iskrsavaju kao apsolutini gospodari Srbije , to još verovatno nije došlo na dnevni red jer to i nije očigledno prioritetno društveno i političko pitanje. Da u Demokratskoj Stranci postoji živ unutrašnji stranački život, dijalog i demokratsko građanje i vođenje politike ne bi se dešavalo da se nakon toliko ubedljivih dokaza o umešanosti funkcionera DS u građavinsko-preduzimačke poslove dobijemo samo nemušto i zbrkano oglašavanje port. parola stranke ili potpredsednika Gradske Skupštine Zorana Alimpića koji je iskoristio jedinstvenu priliku da nam ukaže na izuzetni civilizacijski značaj skalamerije koja se zove tržni centar Ušće. Upravo je izgradnje te građevne bila poseban interes grada Beograda kako nam je to nadahnuto protumačio ovaj nezamenljivi stranački funkcioner. Sigurno je da ovakvo ignorantsko i potcenjivačko ponašanje DS ne može vratiti dostojanstvo politici u našoj zemlji, naprotiv može ga još više urušiti, i dovesti do još večeg beznađa i definitivnog gubljenja poverenja u demokratske institucije, što je pogubno za demokratiju kao način života i jedini politički ideal koji može biti integrativni faktor našeg društva. Govoreći o razlikama između Istoka i Zapada poznati novinar Rišard Kapuščinjski je rekao:“Na Zapadu vlast ima onaj ko utemeljuje zakon, dok na Istoku vlast ima onaj ko krši zakon“.

21 Maj 2009 godine Marinko M. Vučinić

SHARE